Не фалсификујте Ђинђића!

0

Госпођа Јудита Поповић написала је текст (23. 8.) о становишту ЛДП-а, партије чија је функционерка, у вези с променом Устава Србије. Нажалост, ауторитарним организацијама каква је партија Чедомира Јовановића увек је неопходан непријатељ да би се према нечему политички одредиле.

Но, ако је текст који сам написао о потреби модернизације устава и демократизације Србије (а према програму који деценијама заступам и делим са члановима Напредног клуба), подстакао госпођу Поповић да узме учешће у овој раној уставној дебати, изјављујем да сам задовољан.

Нажалост, гђа Поповић је показала изузетно непознавање теме и готово зачуђујући степен политичког радикализма и нетолеранције.

Пишући о уставу за који се залаже, она каже: „Преамбулу (садашњег Устава која наводи да је Косово део Србије, прим. Ч. А.), као последњу линију наводне одбране Косова и Метохије, свакако је демантовала стварност и њена сврха одавно је постала мртво слово на папиру. Устав једне модерне европске државе може да буде све осим тога.”

Ако су већ уставне везе са Косовом и Метохијом или признање независности уз историјски споразум Србије и косовских Албанца и поделу покрајине за гђу Поповић некакво „кукавичије јаје идеје Велике Србије”, шта рећи о независности албанске косовске државе коју Србија, према тренутном ставу ЛДП-а, треба безусловно да прихвати? Да ли су то демократске и европске вредности? Да ли је то праведно? Ако је Србија већ, како сматра гђа Поповић, изгубила Косово – зашто га онда САД и њихови савезници тако упорно и безусловно траже од Србије?

Узгред, „кристално јасан програм ЛДП-а” дефинисао је његов вођа Чедомир Јовановић, који је 1997. тврдио да АП КиМ треба укинути, 2003. је био потпредседник владе која је измислила концепт „суштинске аутономије”, 2005. залагао се за безусловну независност Косова, а 2010. је у интервјуу „Политици” изјавио да никад није подржавао независност Косова. Данас се неко усуђује да каже како су ЛДП и његово оличење увек били принципијелни.

Наравно да је логично да Србија у свој устав укључи међународно дефинисан однос према заграничном Српству. Право на специјалне везе с Републиком Српском регулисано је међународним споразумима. Један од уговора са РС потписан је у време кад је Зоран Ђинђић, идеолошки темељ ЛДП-а, био премијер Србије. АП Војводина је недемократска творевина око чијих надлежности никад нису консултовани грађани.

Уосталом, гђа Поповић сада говори о аутономији, а колико се сећам, ЛДП се залагао за успостављање републике. Као и обично, ЛДП би желео да реформе буду спроведене одозго. Ради некаквих „виших”, прекограничних циљева, мимо грађана о чијој националној већини имају најгоре могуће мишљење. Сетимо се времена кад је вођа ЛДП-а био други човек власти ДОС-а. Тада је прекршено обећање владе грађанима да ће после осамнаест месеци власти расписати изборе за уставотворну скупштину.

Гђа Поповић говори о грађанском насупрот националном. Србија ће бити спремна за Европу кад је буду распарчали по обрасцу Брозове уставности и наравно, кад се одрекне суверености српског народа, ћирилице као службеног писма… Хајде да видимо која је од чланица ЕУ следила такву недемократску и аутошовинистичку политику?

Можда Хрватска, која је избацила Србе из устава и прогони ћирилицу? Гђа Поповић била је чланица посланичке групе пријатеља Хрватске. Можда Бугарска, у којој устав забрањује формирање аутономних покрајина? Можда Немачка – која је пре шест година напустила концепт мултикултуралности? Можда Француска, која одређује грађанима како ће бити одевени на плажи?

Гђа Поповић говори о идејама „салонске деснице” и њеним „крвавим траговима”. У Србији таква десница није била на власти у доба ратова, за разлику од Хрватске и Словеније, које су данас у ЕУ. Скренуо бих пажњу на следећи историјски цитат:

„Једино решење нашег националног и државног питања, након распада те бивше Југославије, је у томе да се створи савез српских држава у који би ушле Србија, Црна Гора и Република Српска. И да то треба да буде наш политички и државни циљ, ако то не може одмах, ми треба да радимо на томе, ми треба да се трудимо као што се Западна Немачка трудила тридесет година да се припоји Источној Немачкој. (…)

И да направимо једну државу чије ће језгро бити Србија, Црна Гора и Република Српска, која ће бити уређена као једна савезна, као једна добра и модерна држава, али као једна национална држава… Јер све друге државе које су демократске – Немачка, Француска… – су националне државе…”

Ово су речи Зорана Ђинђића. Следбеници вође Јовановића, кад присвајате Ђинђића, учините то у целини и немојте га фалсификовати.

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*