Ne verujem da ti zaista bilo šta želiš, jer da je to slučaj, ne bi ležao

PODVIZAVAJTE SE JER PROPADOSMO Beseda o starcu Pajsiju Svetogorcu

0
Starac Pajsije priča da do okupacije Grčke, u Drugom svetskom ratu, ljudi često nisu postili. Bez obzira na jasno jevanđeljsko svedočanstvo Boga o postu. Pritom, Gospod od nas ne zahteva da se odreknemo od mrsne hrane sve vreme, već je odredio da ne jedemo određene proizvode u određene dane. Mi se, svejedno, protivimo: „Pa šta ima veze šta piše u Jevanđelju? Ješćemo šta hoćemo.“
– Kada smo imali sve nismo postili, – govori starac. – Ali čim je počela okupacija bili smo prinuđeni da postimo. Hteli ne hteli. Bilo je ljudi – priseća se starac Pajsije – koji su jeli smeće, a ne posnu hranu. Svojim očima sam video ljude kako kopaju po đubretu ne bi li našli ostatke bilo kakve hrane. Dok nam je Bog davao sve, prezirali smo podvig, međutim, nastupilo je vreme kada smo morali da postanemo askete, uprkos našim željama. Tada smo razumeli da nismo nikakvi bogovi i da ne možemo da radimo šta god nam se prohte. Mi nismo tako važni i svemogući. I smirili smo se sa time.
Eto, ležiš u bolnici gde je hrana obično bezukusna i presna. I ti sve to jedeš i ne buniš se. Daju ti izbor iz par jela i ti to prihvataš. Ali čim Crkva želi da ti se obrati, ti istog trena to odbacuješ. A Crkva nije puki sticaj okolnosti, ona je Hristos i njene zapovesti donose veliko blago i korist čoveku.
Kada je starac Pajsije bio mali, ustajao je noću, čitao Psaltir i molio se. Jednom prilikom su mu braća, čak naredila da se vrati na spavanje. Pričam vam ovo da biste shvatili kakvim putem idu sveci. Jer do nas dođe glas o nekom visoko duhovnom čoveku i mi pomislimo: „Oh, kako je to visoko!“ – i izgleda nam kao da je njemu bilo lako da dostigne taj nivo. Ali da bi dostigao te visine, svetac je stradao, podvizavao se, trpeo muke radi Boga. On se žrtvovao i primio blagodat Svetog Duha u svoje srce.
Ali nije dovoljno samo sakupiti te darove, treba ih još i zadržati. Ako Bog pruža Svoj dar nekome, to znači da je on dostojan i da ga zadrži.
Kada je starac Pajsije bio dečak i slušao reči Jevanđelja, nikada u tim trenucima nije sedeo. Govorio je sebi: „Kako mogu da slušam Hrista, a da sedim?“ Ko mu je rekao da se tako ponaša? Ko ga je prosvetio da sluša reč Božiju stojeći i povremeno klečeći?
Pa čak ga je i njegova majka upitala: „A zašto ti ustaješ kada čitaš Jevanđelje?“ A on joj je odgovarao, da ne vidi dobro i da mora da bude bliže petrolejki dok čita. On je izrekao malu neistinu da bi mogao da nastavi svoj trud.
Nama je sve teško, a on nije osećao umor. Mi bismo se obradovali, ako bi nam dopustili da slušamo Jevanđelje ležeći.
Jednom je starcu prišao mladić da mu nešto kaže, a starac je video da je stariji čovek, izlazeći iz hrama, zaboravio kišobran. On je rekao mladiću da potrči i odnese kišobran dedi. A ovaj mu je odgovorio: „Oče, pa zar se on sam neće vratiti po kišobran?“
Bilo mu je teško da nekome odnese kišobran! On nije hteo da se makne s mesta. Nešto se dogodilo sa našim izmučenim dušama…
U Kapadokiji, zavičaju starca Pajsija, bilo je mnogo strogih podvižnika i oni su brižljivo čuvali tradicije Crkve. Majka je Pajsiju, dok je bio sasvim mali, spremala jela bez ulja, a on ju je pitao gde sve to kuva:
– Pa ti si juče u tom loncu kuvala na ulju!
– Da, ali sam ga oprala.
– Ne, ako je jelo iz tog lonca, neću to da jedem i ništa mi neće biti.
Dok slušaš moju priču, verovatno misliš: „To su krajnosti!“ Da, samo što je on nakon toga činio i „krajnja“ čuda. I kada je starcu Pajsiju dolazio bolesnik od koga su lekari već digli ruke, on se molio sa svom svojom „krajnošću“ i dešavalo se čudo. Ili, na primer, dođe mu neka žena, koja ne može da ima dece i taj „fanatični ekstremista“, koga ti okrivljuješ da ne zna meru, moli se za nju i žena začne!
On očigledno nije bio običan čovek. Pomoli se i žena rodi dete! Ili isceli bolesnog od neizlečive boljke. Sve mu je to dao Gospod. On sluša molitve slugu Svojih, kao što je slušao proroka Iliju i Mojsija. On sluša molitve svetaca, a da bi čuo tvoje vapaje, moraš Mu pokazati da se zaista moliš. Da bi Gospod čuo tvoju molitvu moraš se potruditi. On vidi kako ti opušteno ležiš na trosedu i kaže:
– Čekam da ustaneš sa tog troseda! I kada budeš ozbiljno pristupio tome što želiš i Ja ću te ozbiljno pogledati, jer ne želim nikakav površni odnoos. Ja se prema tebi odnosim sa ozbiljnošću i želim da učinim čudo u tvom životu. A ti govoriš: „I ja to hoću!“ – , samo pritom nastavljaš da ležiš. Ne verujem da ti zaista bilo šta želiš, jer da je to slučaj, ne bi ležao na divanu.
Kada želiš, na primer, da kupiš kola, spreman si da pređeš sedam mora i sedam gora, samo da bi našao ona koja ti se najviše sviđaju. Tražiš odgovarajući model na interentu satima, posećuješ sajmove. Koliko vremena trošiš samo da bi našao automobil, koji ti odgovara?
Tojest radi automobila se aktiviraš i upregneš sve svoje snage, a zarad svoje duše ne možeš to da učiniš? Da bi se desilo to čudo koje očekuješ? Ti želiš da se ono jednostavno desi, a da ti ni prstom ne makneš? Ili misliš da si uradio sve ubacivši 20 dinara u kutiju, pored ikone u crkvi? Ne, moraš se potruditi iz sve duše, moraš načiniti duhovni, unutrašnji napor. Moraš razneti kamen, koji pritiska tvoju dušu i naći u sebi snage za duhovni rast. Upravo tako i deluje askeza, ona skida kamen sa tvoje duše, da bi tu mogao da se useli Bog.
Govore da je starac Pajsije tokom celih noći stajao i molio se, čak i dok je bio dete i da je nastavio to da čini i na Sinaju, i na Svetoj Gori i u Konici, svuda. A šta je on to radio, pa mu se nije spavalo? Upravo suprotno od onoga što ja činim da se oslobodim umora. Tada zagrevam vodu, dodajem so iz Mrtvog mora i držim noge u lavoru oko pola sata. A starac Pajsije je nalivao ledenu vodu, da se njegove noge ne bi opustile i da ne bi zaspao.
On se svu noć, na nogama, molio Gospodu, Koga je voleo iznad svega. On se nije bavio kojekakvom jogom, nije to radio kako bi drugima poručio: „Pogledajte me, vidite šta sam sve postigao!“ – nije se trudio zbog neke nepojmljive kosmičke sile. On se trudio u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Mi se obraćamo Bogu, Koji ima ličnost i ime. Tog Boga je voleo starac Pajsije. Pošto je on bio istinski povezan sa Njim, Hristos je ispunjavao njegov život, Hristos je u njemu izmenio sve, a zauzvrat je Pajsije davao sve od sebe, on je žrtvovao svoju telesnost u plamenoj ljubavi prema Bogu. Naposletku kada je uzimao brojanicu, njegove molitve su bile čudotvorne. Kada je on podizao ruke ka nebesima i govorio: „Gospode požuri, pomozi ovome čoveku“, – Bog ga je slušao, jer je i starac slušao Boga. On je na ozbiljan način shvatao svoju vezu sa Bogom i Gospod mu je uzvraćao darom čudotvorstva.
Kada je starac Pajsije bio u svetogorskom manastiru Esfigmen, spavao je samo po pola sata i to na podu! Da li se to, Bože moj, uopšte i može nazvati snom? Zašto na podu, kada je meni dostupan dobar krevet i meka postelja? No, starac je hteo da se uspne na nebo, a njegov put dostizanja Boga je počinjao od poda. Kome je dato da razume te tajne?
Ne pričam vam sve ovo, kako biste vi njega bukvalno oponašali, već da bi shvatili kakvi su ljudi živeli na ovoj zemlji. U kolikoj meri su ozbiljno shvatali ljubav prema Gospodu. Hristos im je dao toliki podsticaj da su oni bili spremni da izvrše gigantske duhovne napore! Naš duh obuzima radost, samo dok slušamo o njima. A oni su uživali u svom duhovnom trudu, kao akrobata koji skače u visine. I ti govoriš sebi: „Ah, kako on to uspeva?“ – a njemu taj napor pričinjava zadovoljstvo. Tako se sveci, kroz isposništvo, približavaju Bogu.
U drugom periodu svog života, starac Pajsije se pred Pričešće podvizavao na sledeći način: 33 časa pred Svetu Tajnu, nije ni jeo ni pio. To ti je kao kada voliš i želiš da ispuniš svaku njenu želju. Dovoljno je da ona nešto zaželi, a ti odmah skokom!
Sediš tako za trpezom i vidiš kako čovek posmatra parče pite, na primer, i na licu mu jasno piše da on želi to parče. Uzmeš komad i daš mu, a on ti zahvaljuje i pita:
– A otkud ti znaš, da ja to hoću?
I ti odgovaraš:
– Prosto sam te posmatrao.
Kada voliš, pronalaziš i izmišljaš sve moguće načine da bi učinio nešto za onoga koga voliš. Voli Hrista i On će te prosvetliti. Nije neophodan post od 33 časa, možeš da se uzdržiš od pušenja cigareta barem 3 sata. Ili pokušaj da 3 dana ne upadneš u one grehe, koji ti zadaju najviše muka.
Naravno, sve to treba da radiš uz blagoslov duhovnika, u duhu poslušanja Crkvi. Duhovnik mora da zna šta ti radiš na duhovnom planu. Jednom mi je neko rekao da spava na podu. Ja sam ga upitao:
– A ko ti je rekao, da to radiš?
Takva dejstva su izraz naše sebičnosti, radimo ono što nam se sviđa i šta nam se prohte. A ispravan put je samo onaj kada naš sveštenik zna šta mi preduzimamo. Ja se takođe podvižem i trudim se da učinim nešto za Boga, ali samo u duhu pokajanja: „žrtva Bogu je duh skrušen; srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti.“
Suština žrtve Bogu nije spavati na podu ili držati noge u ledenoj vodi, već skrušeno srce. Samo što se srce ne može samo od sebe skrušiti, već isključivo kroz takva dela. Zašto se biblijski poreznik bio u prsa? Kada se stavljamo u teškoće, skrušavamo svoje srce. Telesno utiče na duhovno. Telo i duša su uvek povezani. Naša borba je usmerena protiv strasti, a ona se vodi kroz našu telesnost, kroz askezu.
Upamtio sam jednog dečaka iz drugog razreda: došao je na bdenije i rekao mi da od petka nije jeo ni pio ništa, jer se s nekim posvađao i nešto ružno uradio. Pitao sam ga da li govori istinu. On je odgovorio:
– Da! Jel mogu da se pričestim?
Rekao sam mu:
– Naravno da možeš.
On je to uradio jer je njegova duša bila odista povezana sa Bogom, ne samo na rečima, već i na delima. Kada voliš ti to i pokazuješ: „Gospode šta ti mogu dati osim svoje volje? Sve ostalo je – Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći. Šta mogu da Ti dam, a da nije već Tvoje? Novac – on je Tvoj, cveće – ono je Tvoje. Sve je Tvoje, osim volje moje, koja u potpunosti pripada meni i ja je Tebi predajem! To je moje prinošenje i žrtva Tebi. Dajem Ti moju blagodarnost, žrtvujem svoje zadovoljstvo – eto šta ja Tebi prinosim.“
Bog Sveti Duh i mališana i podvišnika podstiče na isto – na žrtvu, post i trud.
Kada bi se neko razboleo ili upao u veliko iskušenje starac Pajsije tri dana ništa ne bi jeo, i sve vreme bi se molio! Ni mrvicu hleba ne bi okusio. I nije to radio da bi drugi rekli: „Vidi ti njega!“, naprotiv, u njegovoj askezi je bila skrivena ljubav, on je sve to činio za drugog, koji se mučio. Tada čovek ima pravo da kaže Bogu: „Gospode, ja činim to radi toga i toga, koji je u muci, njegovo dete očekuje operacija.“
Da bi neko dostigao podvig askeze, on mora da bude čvrst, smiren i čovekoljubiv. Tada postaješ svim ljudima drag. Postaješ čovek koji je čvrst u borbi, jer moraš da izvučeš sve iz sebe, ne možeš da budeš opušten i raspušten. Ali tu čvrstinu koju imaš za sebe, ne usmeravaš na druge, već njima pokazuješ samo svoju dobrotu, ljubav, čovekoljublje i milost. Bog te blagoslovljava i ti osećaš Hrista u sebi.
Kada je starac Pajsije ulazio u hram, nije sedao na crkvenu klupicu, već je stajao, prav kao sveća, kao žrtva Bogu.
Šta god da radiš, moraš da se povežeš sa Hristom, to je pitanje ljubavi. Ako to shvatiš, sam Gospod će ti pokazati kako da izraziš svoju ljubav. To nije neki kratak izazov kao kad ronilac izroni iz vode i kaže: „Bio sam na dnu 4 minuta i nisam disao“. Naš podvig nije za hvalisanje, već za Hrista. On ne služi tome da bismo oborili rekorde, da bismo najduže zadržali dah. Mi smo povezani sa Ličnošću.
Kada tvoje dete shvati zašto se ti podvizavaš, da je razlog tome taj što postoji Hristos, Kome ti ideš u susret, tada će tvoj podvig za njega biti svetionik. Zato je i starac bio ispunjen tolikom ljubavlju da se on svuda isticao. Starac Tihon ga je zvao: „Mili Pajsije“, on je bio mio, dobar, osećalo se da on zrači blagodaću Svetoga Duha.
Uz pomoć askeze mi se borimo da podčinimo svoje „ja“ Bogu, da skrušimo naš egoizam. Moramo da potisnemo svoju sebičnost i strasti zarad našeg Gospoda. Tada ćemo i mi biti voljeni, postaćemo kao svetitelji: ljudi su hteli samo da ih dotaknu, zagrle, da se izljube sa njima, da budu u njihovoj blizini i sve to mimo volje samih svetaca.
Koliko su oni bili strogi prema sebi, toliko su ih ljudi voleli i hteli da budu u njihovom društvu. To je velika tajna.
Moramo da preobrazimo svoju dušu, da je načinimo dobrom i lepom, da u sebi izgradimo velelepni hram za Hrista, da bi On obitavao u nama. I videćeš da će iz tebe poteći blagouhanije, i svi oko tebe će govoriti:
– Kakav dobar čovek! On ima neku blaženu privlačnost.
Jer smo mi već uložili odgovarajući trud: post, ćutanje, molitvu, trpljenje, žrtvu, praštanje. To su sve dobre odlike, plod borbe Gospoda radi.
Starac Josif Isihasta se molio po 8 sati svako veče, i starac Jefrem Katunakijski je takođe neprestano uznosio svoje molitve, dok ga jedanput nije zabolelo grlo i krv mu potekla u usta. On je otišao starcu Josifu, a taj mu nije rekao: „Čedo moje odmori se“, već naprotiv:
– Pusti neka teče krv, samo nastavi molitvu.
Odbaci svoje „ja“, ne tetoši sebe, jer ako ga odbaciš, nećeš ga naći na đubrištu, nego u naručju Gospoda. Kada odbacuješ svoj ego, Bog ga uzima i polaže u Svoje srce, preobražava ga i osvećuje, čuva ga i voli, pruža mu prvobitnu lepotu. Bog će ti vratiti lepotu, koja se nalazila u nama, pre nego što smo izašli iz raja.
I tako, podvizavajte se, jer propadosmo! Hajde da se molimo Bogu da nas On probudi, da nam pljusne vodu u lice kako bismo bili spremni na borbu za podvig. Neka počnemo i videćemo čudesa. Nećeš to osetiti, dok god u ruci budeš držao hamburger, koka-kolu ili daljinski upravljač. To ne biva.
Na nama je izbor. Sveci su izabrali Hrista. Moramo da uradimo bilo šta, ma kako malo se to nama činilo. Naravno, nismo dovoljno jaki da celu noć prostojimo bez sna, jer nas sledećeg dana čeka posao, mi živimo u drugim okolnostima. Ali bez obzira na to, možemo bar nešto postići. Bog će primiti i naš mali trud i oceniti ga kako dolikuje.
Istinu vam govorim, možete postati veliki podvižnici i mučenici našeg doba – i ti, i ja, i svi mi zajedno. Svima nam je dostupan podvig strpljenja, molitve i ljubavi.
Arhimandrit Andrej (Konanos)
S ruskog Aleksandar Đokić

POSTAVI ODGOVOR

*