Небојша Глоговац: Политика и религија, станују у истој кући

0

„Мислим да су све оно што нас удаљава интереси других: наметнуте религијске разлике, католици и православци, Балкан као непрестано жариште. Осим тога, посољени смо комунизмом и братоубилачким ратом“

Небојша Глоговац је несумњиво један од најбољих постјугословенских глумаца. Без обзира на то игра ли у позоришту или на филму, различите улоге у којима наступа – у трансформацијском луку од интелектуалца до пробисвета, од генерала до губитника – увек их доноси са специфичном изражајношћу и великом енергијом. С Глоговцем разговарамо о његовој улози у новом филму Рајка Грлића „Устав Републике Хрватске“.

У филму „Устав Републике Хрватске“ глумите врло необичног човека. О коме је реч?

За мене као глумца тај филм је био изазов који разиграва глумачко биће управо стога што је лик ког играм тако далеко од мене. Осим тога, сјајан сценарио Анте Томића и Рајка Грлића о четворо потпуно различитих људи има и једну вишу вредност: у себи носи врло фину поруку о суштинској могућности сусрета и зближавања, што је данас више него потребно људима другачијих националности на Балкану, где се опет звецка оружјем, од чега ће користи имати само политичари.

Играте хрватског националисту који је и хомосексуалац…

Играм трансвестита који је усамљен и зачаурен у свом свету, из којег не може да изађе јер нема разумевање ни свог оца, ни своје околине. Нема пријатеља и онда му то постаје неко за кога се чини да му ни по чему не може бити пријатељ: човек друге националности, различитог образовања, погледа на свет и (сексуалне) оријентације. Зато мислим да мој глумачки задатак има и један финији премаз.

Kојим глумачким поступком улазите у лик некога ко долази с руба, особе на какву се приватно ретко наилази?

Једна од основних лекција коју сам запамтио учећи занат на Академији јесте поништавање себе; то је први корак да разумеш оног другог. Kад слушаш другога, ти заправо слушаш своје мисли о њему и онда га не чујеш добро, не разумеш га. У комуникацији с ликом који хоћеш да одиграш мораш макнути себе и своје (криве) појмове о свету, те ући у лик и разумети његове пориве и проблеме. Мораш разумети не само његово кретање у драми него и сваки секунд његовог живота. Изаћи из себе и стварати оног другог, то је креација.

У Грлићевом остварењу морали сте играти на ијекавици и познавати локални, пургерски штимунг. Kако се сналазите између српске културе, из које долазите, и хрватске, која је подлога том филму?

Гледам људе где год да сам, ослушкујем, примећујем детаље и људске несвесне покрете – то је моја пасија одмалена. Kад је реч о те две културе, очигледан је сличан језик, што није мала ствар у комуникацији, а евидентно је и да су у њима присутни историјски утицаји једне Аустроугарске или једне Турске. Те разлике менталитета скривене су у форми и правилима; грлимо се или смо на дистанци, но у суштини важно је колико смо људи. Оно шта нас одређује није наше понашање него наша дела.

„Устав Републике Хрватске“, како му стоји у поднаслову, љубавна је прича о мржњи, уз остало, и између Хрвата и Срба…

Мислим да су све оно што нас удаљава интереси других: наметнуте религијске разлике, католици и православци, Балкан као непрестано жариште. Осим тога, посољени смо комунизмом и братоубилачким ратом. Kарактеристично је, рецимо, да је папа Фрања основао комисију да истражи корене односа Хрвата и Срба, два тако слична народа: прво ми пада на памет „мржња по блискости“, појам који користе психолози да објасне феномен двојице браће који не могу очима да се виде.

Kако вам је било у улози Драже Михаиловића?

Да бих играо неки историјски лик, потребан ми је човек – његове навике, понашање и искуство људи који су га познавали. О томе говори и филм „Устав Републике Хрватске“: не знаш некога док га не упознаш, џабе је што је неко Хрват или Србин. Лако је етикетирати људе по групним стереотипима и разликама, то је само плодно тло за злу политику, од које неко лепо зарађује. Важно је оно што је интимно: да сада седнемо са историјским личностима, уочили бисмо многе нијансе због којих би нам неко од њих био симпатичан, или обратно, супротно од медијске слике која је о њима створена. Што се тиче моје професије, није могуће глумити на начин шта партизани мисле о Дражи Михаиловићу или шта четници мисле о Титу.

Kако праве вредности пренети деци, како их штитите од жутила и баналности свакодневице?

Деца уче гледајући. Док им нешто причам, она ме гледају. Она често не преузимају рационалну поруку и не стварају умни закључак, него уче из модела: у мојој кући је увек владао презир према жутилу и деца су то преузела. Данас слушају квалитетну музику, имају добра стремљења, креативни су и прозиру шта је добро, а шта није. Надам се да ће им време и околности, уз моју помоћ, омогућити да изразе своју властиту креативну душу.

Одрасли сте у Требињу. Kолико је тај крај утицао на вас?

Првих шест година мог живота у Требињу оставиле су на мене суштински траг. Моји родитељи су из Невесиња и на то сам јако поносан, у смислу да сам из те средине понео темељне вредности, од којих се не одустаје и које су јако важне. Богатство је представљала и промена коју сам касније доживео, кад сам се с родитељима преселио у мало банатско село Опово поред Панчева, у коме је систем вредности био потпуно другачији. У Војводини је плодна земља и онде „где бациш дугме, израсте капут“, па су и људи усмерени на то да стичу и поседују. У Херцеговини, где су крш и камен, људи су упућени једни на друге: кад је љута зима, кад од камена треба подизати кућу и кад треба показати пријатељство и жртву…

Ваш отац је православни свештеник. Kолико је он утицао на вас?

Kао шта рекох, учио сам гледајући. Нисмо нас двојица имали много поучних разговора (то ми је у младости понекад и недостајало), али сећам се питања и тема за породичним столом, атмосфере и људи који су нам долазили у кућу. Захвалан сам свом оцу што ми ништа није натуривао: кад сам у пубертету почео да му се супротстављам и идем својим путем, ни тада није вршио притисак на мене. У животу сам имао разна уверења, али сам на крају схватио да из духовне сфере долазе вредне поуке за добар живот.

Шта мислите о данашњој цркви, која жели да игра доминантну улогу у постјугословенским друштвима?

Kод нас је, нажалост, тако да политика и религија станују у истој кући, из које се онда жели утицати на народ. Тај спој је донео многе проблеме и произвео пуно грешака, уз чињеницу да су људи по природи кварни и да су у стању све да упрљају. Kад се споје бирократска религија и рђави људи који су обукли мантију, проблеми се дижу на трећу потенцију. Мислим да би било мудро да се добра духовност одвоји од људске прљавштине.

Kако се глумачка професија променила у последњих десетак година?

Професија је остала иста, али је однос према њој постао ужасан. Ради се о несхватању онога шта радимо и свођењу глумца на естраду. Од тог жутила, „мерцедеса“ и тих сиса и гузица тананији облици делатности не могу доћи до ваздуха. Људи треба да виде и „Хамлета“, а не само цајке. Многи глумци раде по неким серијама и сапуницама да би преживели, а онда уморни долазе да играју Шекспира. Велики део њихове енергије остаје у тим сапуницама.

Зашто је тако?

Деведесетих година велика новчана маса одлазила је у руке бескрупулозних људи, организатора рата, шверцера нафтом и оружјем и тајкуна без милости. Та новчана маса данас утиче и на неку врсту укуса, који диктирају људи без укуса. Некада, кад је постојало грађанско друштво или барем његови остаци, постојали су људи који су имали новац и моћ, али су и читали књиге. Такви људи су градили позоришта и галерије, а иза ових моћника не остаје ништа. Данас само корову цветају руже.

Kако се ви браните од корова?

Реч је о некој врсти одушка, о јако малом београдском кафићу названом „Kројач“, где знам све госте и они знају мене и нико нема потребу да се сликамо, него се добро зафркавамо и не водимо умне разговоре. То је мали штек у граду, који човек мора да има. У мом послу се мораш склонити: не можеш сваки дан са свима, не можеш увек адекватно и треба се сачувати од претераног исцрпљивања. Имам добро искуство са својом публиком, коју волим, али треба ми мој мир и мој мотор да одем ван града. Треба ми неколико добрих пријатеља да се шалим, јер у данашњем времену озбиљност постаје смешна. Боље да с неколико драгих људи лупетам о глупостима, него да са злим људима причам о великим темама…

 

 

 

„Новости“, Загреб

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*