Nebojša Katić: Izvori i geneza hrišćanskog seksualnog morala

0

Tokom prva dva veka širenja hrišćanstva utemeljena je doktrina na kojoj počiva seksualni moral koji crkva i danas propoveda – uz više ili manje tolerancije. Odnos hrišćanske crkve prema seksu nastajao je na nasleđu Starog zaveta i grčke antičke filozofije, ali je u prvim vekovima hrišćanstva taj odnos snažno obeležen i verovanjem u skori, drugi dolazak Isusa Hrista. Osnove hrišćanskog seksualnog morala se ne mogu razumeti izolovano od helenskog konteksta u kome se hrišćanstvo širilo.[1]

Stari zavet

Odnos hrišćanske crkve prema seksu je konzervativniji od onoga koji se sreće u Starom zavetu, kao i od onog koji propoveda rabinska tradicija oslonjena na isti izvor. Kada su erotika i seks u pitanju valja se setiti i Pesme nad pesmama, dela Starog zaveta, koji se teško može uklopiti u kontekst hrišćanske seksualne etike (kako ćemo kasnije videti).

Osnove starozavetnog seksualnog morala date su u Trećoj knjizi Mojsijevoj (Levitska). Osnovne zabrane – incest, istopolni seks muškaraca, preljuba, seks sa životinjama itd., zabranjivani su i bili su kažnjivi smrću. Zanimljivo je da se lezbijstvo nigde ne pominje u Starom zavetu, dok se u Novom zavetu pominje samo jednom, u poslanici apostola Pavla Rimljanima (1, 26-27)

Kada je preljuba u pitanju, kontekst je mnogo kompleksniji, problematičniji i više je vezan za svojinska prava nego za sam seksualni moral. Preljuba u kontekstu Starog zaveta, pre svega je narušavanje svojinskog prava koje muž ima nad svojom ženom. U knjigama Izlazak 20, 2-17 i Ponovljeni zakoni 5, 6-21 stoji:

Ne čini preljube (7. zapovest u Pravoslavnoj crkvi)

ali i:

Ne poželi kuću bližnjeg svog, ne poželi ženu bližnjeg svog, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, niti išta što je bližnjeg tvog. (10. zapovest u Pravoslavnoj crkvi)[2]

Žena je, shodno ovoj zapovesti, samo deo imovine i ova svojinska dimenzija vezana za preljubu je jasnija kada se gleda širi kontekst Starog zaveta. U Starom zavetu nema osude mnogoženstva ili seksa sa robinjama ili prostitutkama. Silovanje, sem ako se ne radi o silovanju udate ili zaručene žene, nije greh i može se iskupiti ženidbom i novcem.

Paradoksalno, bar iz ugla zdravog razuma, u Levitskoj knjizi nema eksplicitne zabrane seksualnog odnosa izmeću oca i ćerke (iako se navodi nekih dvadesetak kategorija zabranjenih odnosa). Implicitna logika je da otac poseduje ćerke, pa sa njima može raditi što mu je volja.

Apostol Pavle

Ako bi se hrišćanska doktrina vezana za seksualne odnose svela na nekoliko kratkih uputstava, onda bi najbolja polazna tačka bila Prva poslanica svetog apostola Pavla Korinćanima (glava 7.). Apostol Pavle u toj poslanici daje osnove seksualnog morala, definišući svoj odnos prema celibatu i braku.

Za hrišćane je najbolje da ostanu u celibatu, da se ne žene i da se ne udaju i da žive posvećeni Bogu. Apostol Pavle kaže:

… dobro je čovjeku da se ne dotiče žene“.

Ako nemaju snage za askezu i život uzdržavanja, onda je za hrišćane najbolje da žive u braku, u striktnoj monogamiji. Apostol Pavle veruje da bi u suprotnom iskušenja bila prevelika, da ih hrišćani ne bi savladali, da bi utonuli u blud i razvrat van braka, i tako dopali satane. U tom kontekstu, brak je manje zlo i seks u okvirima braka je zato dopušten pa i poželjan:

„Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava vašim neuzdržanjem.“

Ovakvi stavovi o braku i seksu apostola Pavla se ponegde kritikuju sa tezom da je on doprineo neurotičnom osećanju krivice zapadnih hrišćana, katolika pogotovo. Uporno insistiranje na celibatu u Katoličkoj crkvi, uprkos svim lošim posledicama koje već decenijama izlaze na videlo, takođe ishodi iz ove poslanice apostola Pavla.

Ovakva kritika su preterane. Glorifikacija celibata i manje ili više negativan odnos prema seksu sreće se i u drugim delovima Novog zaveta, ne samo kod apostola Pavla. U Otkrivenju svetoga Jovana Bogoslova, u glavi 14, npr. stoji:

„… i niko ne mogaše naučiti ovu pjesmu osim onih sto četrdeset i četiri hiljade koji su otkupljeni sa zemlje. Ovo su oni koji se ne oskvrniše sa ženama, jer su djevstvenici: ovo su oni koji idu za Jagnjetom kuda god pođe; ovi su otkupljeni između ljudi kao prvina Bogu i Jagnjetu; I u njihovim ustima ne nađe se laž, jer su bez mane.“

Ako bi se dosledno držali puta vrline kakvu propoveda apostol Pavle, ako bi svako u sebi našao snage za celibat, onda bi hrišćanska populacija nestala sa lica zemlje. Apostol Pavle to svakako ne želi i to nas ponovo dovodi do pitanja konteksta.

U prvom veku nove ere kada je živeo apostol Pavle, postojala je snažna vera da je drugi Hristov dolazak pred vratima, da će ga mnogi savremenici doživeti i u tom kontekstu je asketizam neophodna priprema za taj dolazak. Seks i hedonistička uživanja su otuda samo distrakcija i slabljenje veza sa Bogom. (I prve monaške zajednice koje su nastajale u okviru hrišćanstva, nastajale su u veri da se drugi Hristov dolazak približio i da je tu.)

Antička misao i njen uticaj na hrišćanstvo

Pitagorejci

Geneza asketizma i dehedonizacija[3] seksa imaju dugu predistoriju i mogu se vezati još za šesti vek pre nove ere i školu Pitagorejaca. Ova ezoterična filozofska škola je pokušavala da popravi čovečanstvo i kreira globalnu harmoniju – u velikoj meri kroz eugeniku, a i kroz umerenost u jelu i seksu.

Represija seksualnih nagona je viđena kao najvažniji segment kontrole nagonske strane ljudske ličnosti. Seksualni odnosi su dopušteni samo u braku i njihov smisao je vezan isključivo za stvaranje potomstva. Seks je za pitagorejce instinkt nižeg reda i bračni parovi treba da stavljaju što više prepreka seksualnoj aktivnosti kako bi je upražnjavali što ređe.

Ne samo da je uživanje u seksu nepoželjno, već i sam čin oplodnje mora biti strogo kontrolisan i erotski veoma uzdržan. Kada prilikom začeća besmrtna duša ulazi u smrtno telo, kada se duša uvodi u egzistenciju, taj događaj je uvek traumatičan po dušu. Svako seksualno uzbuđenje i hedonizam bi mogli rezultirati potomstvom loših moralnih karakteristika.

Pitagorejski stavovi o seksu će snažno uticati ne samo na potonju antički filozofiju, već i na kasniju hrišćansku misao vezanu za seksualni moral.

Platon

Oslanjajući se delom na pitagorejce, Platon smatra da su seksualni nagoni nepopravljiv i iracionalan aspekt ljudske ličnosti. Oni dovode do velikih individualnih i društvenih zala i kao takvi su prepreka na putu ka prosvetljenju.

Platon takođe vidi seks pre svega u funkciji stvaranja potomstva. U tom kontekstu, kao i kod Pitagorejaca, „pravljenje dece“ je veština koja zahteva visok nivo samokontrole. Pijanstvo pre seksa je na primer nedopustivo kada se stvara potomstvo i to dovodi do lošeg podmlatka.

Platon ipak ima znatno liberalniji odnos prema seksu od pitagorejaca. On ne traži da se seks praktikuje samo u okviru braka, dok kasnije (u Republici), predlaže ukidanje institucije braka za gornje slojeve društva. Kada se period stvaranja potomstva okonča, seks se može upražnjavati kao oblik hedonističkog zadovoljstva i Afroditi se tada daje ono što joj pripada. Platon međutim insistira na apolonskoj umerenosti u svemu, pa to važi i za seksualnu aktivnost.

Stoici

U svom poimanju seksa, među antičkim misliocima, kasni stoici (Seneka i Epiktetus kao najkonzervativniji) su možda najbliži apostolu Pavlu. I po njima, seks je dopušten samo u okviru braka, a cilj seksa je ostavljanje potomstva. Najmudriji ljudi ne bi ni trebalo da ulaze u brak nego je poželjno da žive u celibatu. Seneka veruje i da je ženska urođena sklonost ka preljubi veliki problem te da se uzdržavanjem od braka i taj problem rešava.

Zanimljivo je, kada je seksualni moral u pitanju, da postoji ogromna razlika između ranih i kasnijih stoika. Rani stoici (Zenon i Hrisip) imaju veoma slobodan odnos prema seksu i ne vide potrebu za brakom, doživljavajući ga kao represivnu instituciju koja jača sebičnost.

U terminima dvadesetog veka, njihovo poimanje seksa i seksualnih sloboda je najbliže hipi pokretu i njihovim zajednicama. Štaviše, on je i slobodniji, budući da rani stoici ne vide problem ni u incestuoznim odnosima. Po njima, u seksu nema ničeg lošeg, a njegovo slobodno upražnjavanje je put ka stalnom zbližavanju ljudi i jačanju prijateljstva na putu ka mudrosti. (Ovo pomalo podseća i na odskora popularnu anglosaksonsku kovanicu friends with benefits.)

Rano hrišćanstvo i helenski kontekst

U formiranju hrišćanskog seksualnog morala u periodu posle apostola Pavla, najvažniji i najuticajniji su Tacijan Sirijski i Kliment Aleksandrijski, teolozi iz drugog veka nove ere[4]. Njihova misao je radikalnija reinterpretacija stavova apostola Pavla, i ona daje i zaokruženu doktrinu na kojoj počiva hrišćanska seksualna etika (uključujući tu npr. i zabranu drugog braka, ako je prva supruga živa).

U najkraćem, ovi teolozi još strože definišu mesto i ulogu seksa u bračnom životu. Seks je prljav (omnem coitum spurcum) i njegova negacija vodi ka spasenju i besmrtnosti. Svako seksualno uživanje, pa i ono u okvirima braka je isto što i preljuba, i to je važan pomak od stavova apostola Pavla. Od Klimenta pa nadalje, hrišćanska seksualna etika počiva na stavu da je uloga seksa vezana samo za stvaranje potomstva. Valja reći i da je u toj vizuri žena samo objekt za rađanja, i da se u te svrhe može upotrebljavati i mimo svoje volje.

U odnosu na osnovnu teološku liniju, bilo je i povremenih doktrinarnih skretanja koja nisu imala većeg uticaja. Gnostik Epifan, o kome saznajemo preko Klimenta, zalagao se za hrišćanski život u komuni u kojoj nema institucije braka, a seks je slobodan i ne služi isključivo u reproduktivne svrhe. Epifan je očigledno bio sledbenik Platona i ranih stoika.

Čime se može tumačiti ovako radikalna dehedonizacija seksa u ranim fazama širenja hrišćanstva?

Za razumevanje geneze hrišćanske seksualne etike važan je helenski religijski kontekst u kome su hrišćani živeli u prvim vekovima nove ere. U konkurenciji verskih ideja, grčki (Zevsov) Panteon je bio veoma snažan.

Tacijan je tako verovao da grčka božanstva zaista postoje, ali da se radi o otpalim anđelima. U tom Panteonu, zahvaljujući seksualnom nagonu, Afrodita i Eros su bili božanstva najprisutnija i najvidljivija u svakodnevnom životu Helena. Moć Afrodite je bila takva, da su Heleni smatrali da joj se moraju potčiniti i da svaki pokušaj suprotstavljanja boginji može imati fatalne posledice i završiti u tragediji[5].

U tom i takvom helenskom svetu živeli su i hrišćani – mešali se sa Helenima i zasnivali bračne zajednice sa njima. Uz sveprisutnu moć Afrodite helenski Panteon će biti stalna pretnja hrišćanskom monoteizmu. Hedonistički seks je viđen kao oblik slavljenja Afrodite i prepreka potpunom prelasku Helena u hrišćanstvo i tamo gde je do formalne hristijanizacije već došlo.

U tom kontekstu, Afrodita je satansko zlo suprotstavljeno hrišćanskom Bogu. Samo će potpuno odricanje od Afrodite i njeno negiranje kroz kontrolu seksualnog nagona voditi ka spasenju, jedinstvu sa Bogom i stvaranju funkcionalne hrišćanske zajednice.

Ukratko, bez razumevanja konteksta u kome je nastajala hrišćanska seksualna etika, ne može se razumeti hrišćanska dehedonizacija seksa na kojoj počiva konzervativna crkvena doktrina. Istovremeno, promenjeni socijalni kontekst je doveo do potkopavanja te doktrine i do sve veće seksualne tolerancije u velikom delu hrišćanskog sveta. Biće zanimljivo videti koliko daleko će tolerancija ići i gde će završiti, kao i da li će i novi sudar sa islamom uticati na te procese.

[1] Faktografija u ovom tekstu je data na bazi knjiga: God and Sex (Michael Coogan) i The Making of Fornication (Kathy L. Gaca).

[2] Ova zapovest je kod pravoslavaca skraćena i glasi: Ne poželi ništa što je tuđe.

[3] Pojam dehedonizacije seksa sam preuzeo od Mišela Fukoa (Istorija seksualnosti).

[4] Filo (Aleksandrijski), helensko-jevrejski filozof je takođe ima snažan uticaj na rane hrišćanske teologe i postoji visok stepen podudarnosti njihovih stavova.

[5] Mit o Fedri i Hipolitu je moćna interpretacije takvog verovanja.

Izvor: nkatic.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

*