Nebojša M. Krstić: Pravoslavlje i demokratija

0

Živimo u nesrećnom razdoblju koje je preplavljeno ogromnim brojem političkih zabluda srpske inteligencije. O dalekosežnom pogubnom učinku i uticaju tih zabluda tek predstoji pomnije promišljanje i analiziranje, jer velike su i gotovo nepremostive teškoće na koje nailazimo pokušavajući da ozbiljnije dosegnemo uporište sa kojeg bi najcelovitije sagledali sadašnju srpsku političku situaciju.

Euforija i nepromišljenost jesu osnovne karakteristike ulaska nekih ljudi Srbske Pravoslavne Crkve u intenzivnije javno iskazivanje svojih političkih stavova i gledišta o državi, naciji, istoriji, ekonomiji itd. Pritom je simptomatična jedna, blago rečeno začuđujuća, neupitnost u odobravajućem podrazumevanju i preuzimanju izvesnih pojmova o političkoj organizaciji državne vlasti kao i aktivno, u nekim slučajevima partijsko, zalaganje za njihovo ostvarenje. Zaslepljeni sjajem prelestne privlačnosti koju demokratija ima kao politički simbol u svesti savremenog čoveka, neki naši hrišćani (među kojima i deo arhijereja, sveštenstva, pa čak i monaštva) bez elementarne bogoslovske kritičnosti i politikološke upitnosti zagovaraju svoje beslovesno poverenje u zapadnu demokratiju i zabludu o tobožnjoj crkvenoj hrišćanskoj demokratiji, ili čak nekakvoj „svetosavskoj demokratiji“ ili pak „teodemokratiji“. Kao kondenzat notorne političke nepismenosti i državotvorne neprisebnosti, ovu besmislenu složenicu „teodemokratija“ nalazimo u „Predlogu srbskog crkvenonacionalnog programa“ obznanjenom u časopisu „Glas Crkve“ (3/1989):

„Mi hoćemo u zaista hrišćansku Evropu, gde će Bog i čovek biti zajedno, gde će se graditi sreća i mir za primer čitavom čovečanstvu, gde neće vladati suvoparna demokratija ni stara teokratija, već stvaralačka i istinska teodemokratija“. Zaista je potresna politička, istorijska, državotvorna i, pre svega, duhovna naivnost i neznanje izrečeno u ovoj pretenciozonoj rečenici. Progutavši floskulu „aut democratia, aut tyrranis“ („ili demokratija ili tiranija“), floskulu koja se u svakom iole ozbiljnijem politikološkom kontekstu pokazuje kao puka parola svojevrsne političke ideologije i idolatrije -oni mahnito zapomažu o demokratiji i demokratizaciji, čime žalosno pospešuju rastrojstvo svetosavske državotvorne blagorazumnosti i odsutstvo političke prisebnosti.

Neozbiljno je, a pre svega nedostojno njegovog sveštenog Bogoprizvanja, da srbski hrišćanin plaća danak pogubnosti političkih zabluda naše beslovesne inteligencije ponikle i duhovno othranjene na ideološkom slepilu crvenog partijskog jednoumlja. Jer onome koji je kroz blagodat Svete Tajne Krštenja i Miropomazanja primio pečat dara Duha Svetoga – to jest dar blagodatne prozorljivosti u razlikovanju svih duhova, pa i onih političkih – neprimerena je državotvorna neopreznost ili nesmotrenost olakog prihvatanja i nepromišljenog pristajanja uz nešto što je po svom poreklu i suštinskom usmerenju i naznačenju sasvim necrkveno, tačnije, protivcrkveno – a to je, svakako, demokratija! Na našoj potpuno dezorijentisanoj političkoj sceni (tačnije, politikantskom vašarištu) i ne očekuje se politička prozorljivost svetosavske državotvorne razboritosti i celomudrenosti, ali među hrišćanima ona je zaista conditio sine qua non.

Gledano sa pravoslavnog stanovišta, o čemu je zaista reč kada je u pitanju demokratija? Ali pre svega, čujmo šta o njoj kaže jedan poznati i kompetentni zapadni proučavalac demokratije kao oblika političke organizacije državne vlasti: „Pojava reči koja ima takav status je gotovo jedinstvena u istoriji ljudskog jezika. Najverovatnije je da se nikada ranije nije dogodilo da isti politički termin, koji je za vrlo dugo vremena bio upotrebljavan u pohvalnom, pogrdnom i neutralnom smislu, bude prihvaćen gotovo jednodušno kao glavna politička parola bezmalo svih političkih partija“.

Bez obzira što u političkoj teoriji postoji mnoštvo različitih određenja demokratije i što svi koji ispovedaju kult demokratije ne služe istom političkom idolu, ipak se može naći jedno umesno i podsticajno definicijsko polazište i uporište. Među najpoznatije, najpopularnije i etimološkom značenju reči najbliže definicije spada, svakako i ona čuvena Linkolnova, po kojoj je demokratija „vladavina naroda od naroda i za narod“.

Ali stvar više nije baš tako samorazumljiva ako se upitamo o kojem i kakvom narodu je reč? A pre svega, šta o narodu može reći teologija Pravoslavne Crkve? U tom smislu, zbog pružanja dragocene bogoslovske pomoći, više su nego ilustrativne sledeće reči vladike Atanasije Jevtića: „U svom odnosu prema Bogu svaki se narod meri i procenjuje. Jer, osnovna istina fizičke i duhovne karakterologije jednoga naroda jeste odnos prema Bogu, u ovom slučaju – prema Hristu kao prema Bogočoveku. Biblijski narod, Izrailj, svakako je na poseban način izabrani narod Božiji, ali to ne znači da i svaki drugi narod na zemlji nije Božiji ida nije na svoj – bogopromisaoni – način izabrani narod. Jer mi verujemo u Božije promišljanje o istorijskom životu i putu svakog naroda, verujemo u Božiji spasonosni plan – domostroj (ikonomiju) – za svaki narod i svako ljudsko biće. 0 tome nam svedoči Sveto Otkrivenje, osobito reč Apostola Pavla izgovorena mnogobožačkom narodu grčkom u Atini. „Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, koji sam daje svima životodisanje i sve, On je iz jednoga čoveka stvorio svaki narod ljudski da živi po svemu licu zemaljskom, i odredio je napred naznačena vremena i granice njihovog življenja – da graže Boga, ne bi li Ga se dotakli i našli Ga, mada nije daleko ni od jednog od nas; jer Njime živimo i krećemo se i jesmo, jer smo i rod Njegov“ (Dap 17,24-29). Svaki je, dakle, narod „pozvan“ i „izabran“ narod Božiji, jer je stvoren od Boga i pozvan u istorijsko biće i život da traži Boga i da mu, u svome istorijskom vremenu i na svome geografskom prostoru, donosi svoje plodove. Jer, kako je rekao Vladimir Solovjev, ideja jednog naroda nije ono šgo on sam o sebi misli u vremenu, nego ono što Bog misli o njemu u večnosti“.

Dubokoumnost i teološka podsticajnost ovog uvida jeste pre svega u njegovom snažnom pozivu na ozbiljniju kontekstualizaciju i tematizaciju našeg problema. Jer preciznosmislenim razlučivanjem sa pravoslavnog stanovišta, o jednom narodu se može i mora govoriti kao etnosu, laosu ili demosu, shodno konkrektnim stanjima njegovog istorijskog bića, to jest shodno njegovom konkretnom odnosu prema Bogu Živom i Istinitom. Ono što naši vajni glasnogovornici demokratizacije ne znaju, ili pak gube iz svojeg duhovnog vida, jeste da se pojmom demos adekvatno imenuje samo jedno – i to najgore – stanje odnosa nekog naroda prema Bogu. Pogledajmo kako grčki izrazi etnos, laos i demos u najjezgrovitijem značenju iskazuju stanja istorijski konrektnih odnosa jednog naroda prema Bogu;

Etnos označava stanje paganstva, neznaboštva, nepoznavanja Boga Živog i Istinitog. Mnogo je starozavetnih i novozavetnih primera koji govore o ovom stanju, ali dovoljno je pogledati samo Poslanicu Rimljanima Apostola Pavla, naročito njenu petnaestu glavu, u kojoj se govori o oblagoveštavanju neznabožaca (grč. etni): 11,25;15,9.10.11.12.16.27.

Laos je kršteni etnos (Mt 28,19; Lk 24,47), sveti narod, osveštani etnos (etnos agion-1 Pt 2,9), narod Božiji, liturgijska zajednica ljudi sa Bogom, narod koji je svoj identitet utemeljio u Crkvi. Evo jednog evanđelskog primera: „A pristupivši Isus reče im govoreći: Idite i naučite sve narode (panta ta etni) krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt 28, 18-19). A Apostol Petar u svojoj Prvoj poslanici objašnjava hrišćanima šta je u stvari laos kao istinski narod Božiji: „A vi ste rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod (etnos), sveti, narod (laos) zadobijen, da objavite vrline Onoga Koji vas dozva iz tame na čudesnu svetlost Svoju; koji nekad ne bejaste narod (laos), a sada ste narod (laos) BOŽIJI; koji ne bejaste pomilovani, a sada ste pomilovani“ (1,Pt2,9).

Demos je repaganizovan i sekularizovan narod Božiji, narod koji je krštenjem upoznao Boga ali ga više ne priznaje; demos je obezbožen, to jest obezcrkovljen i razcrkovljen narod, narod koji je nasilno izveden iz Crkve i lišen svetotajinske zajednice sa Bogom. Veoma je važio znati da se grčka imenica demos u Svetom Pismu Novog Zaveta pojavljuje svega četiri puta, i to uvek u najnegativnijem značenjskom kontekstu (Dap 12,22; 17,5;19,30.33).

Demos je beslovesna rulja koja obožava antihrišćanskog krvoloka cara Iroda Agripu I, đavoimanog bogoborca koji je, da bi se dodvorio Jevrejima, progonio hrišćane, zatvorio Apostola Petra i mačem pogubio Svetog Apostola Jakova, sina Zevedejevog (Dap 12, 20-23). Demos je svetina koju su Judejci u Solunu nahuškali protiv blagočestivog hrišćanina Jasona, prijatelja Apostola Pavla (Dap 17,5). Demos je, takođe, nerazumna raspomamljena rulja kojom bez poteškoća manipulišu lihvarski demagozi na čelu sa efeskim zlatarom Dimitrijem koji demonskom mržnjom mrzi Gospoda Isusa Hrista i sve hrišćane (Dap 19,23-40).

I zaista, kao pre dve hiljade godina, tako i danas, demos i demokratija imaju isti predznak, cilj i učinak. To je besomučna borba protiv Hrista i svega što je hrišćansko. To je, takođe, globalna manipulacija obezboženim masama koje robski izvršavaju ono što žele judeomasonski lihvarski satanisti. Drugim rečima, demokratija je po preimućstvu antihrišćanska politička ideologija kojom se poništavaju duhovni i državotvorni identiteti suverenih hrišćanskih nacija.

Moramo imati u vidu da je proces pretvaranja jednog naroda u demos prilično dugotrajan. Njemu prethodi i uslovljava ga niz jeretičkih infekcija duhovnog organizma tog naroda, i te infekcije su, u stvari, neka vrsta pogubne pripreme za konačno – uvek nasilno – izvođenje, tačnije isterivanje iz Crkve. Ateistički politikolozi i teoretičari to isterivanje nazivaju „liberalnim i socijalističkim revolucijama“. Kada je reč o zapadnim narodima, geneza njihovog procesa demokratizacije jeste sledeća: revolucijama sedamnaestog i osamnaestog veka prethodili su duhovni lomovi i dogmatska ispadanja (filiokve, papocezarizam, indulgencije itd.) rimske patrijaršije iz okrilja Pravoslavlja, to jest iz blagodatnog okrilja Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, i pogubno upadanje u vrtlog jeresi i krivoverja.

Srpski „demokratski razvitak“ je procesom sekularizacije u jakom smislu otpočeo u osamnaestom veku serijom dogmatsko-liturgičkih infekcija i raslabljivanja; uvođenjem tuđeg jezika (novoruskoslovenskog) za bogoslužbeni i konačnim odricanjem od svojeg (starosrbskog); primanjem raskalašnog baroknog slikarstva uz bahato odbacivanje sobstvene vaskrsnoradosne ikonografije; uvođenjem na bogosluženje besomučnih horskih egzibicija umesto smernog angeloglasnog pojanja; ulaskom latinomislećeg sholastičkog krivoverja u pravoslavnu bogoslovsku misao (učenje o praroditeljskom grehu kao naslednom grehu, pijetizam, moralizam, juridizam).

U devetnaestom veku, stvaranjem Kneževine Srbije nastupa period državotvorne pometenosti i smutnje čiju krvavu kulminaciju će osetiti tek dvadeseto stoleće. Namesto domaćinske svetosavske državotvorne razboritosti, naš državni Dom zaposeda najopakiji partijaški egoizam koji nezaustavivo rastače organsku snagu srpske nacije.

Danas, na samom kraju dvadesetog veka, stepen naše državotvorne raslabljenosti jeste veći nego ikada do sada. Reči „demokratija“, „demokratizacija“ postale su magijske formule i mantre Novog svetskog poretka koje uvereni u njihovu moć važno i ozbiljno upotrebljavaju obmanjujući i sebe i druge. Čak se i pojedini arhijereji naše Majke Crkve hvale demokratijom i demokratskim poretkom koji postoji u Pravoslavnoj Crkvi! Pritom, na žalost i njihovu i našu, potpuno gube iz vida da sabornost i demokratija jesu dva potpuno različita, štaviše isključiva pojma. Demokratijaje antisaborna, anticrkvena i antinacionalna ideologija Novog svetskog poretka, tačnije – demokratija je globalno političko sujeverje Novog svetskog poretka koje ispovedaju oni koji ne mogu ili više ne žele da hrišćanski razlikuju duhove.

U demokratskim državnim porecima nosilac političke delotvornosti nipošto nije ličnost, jer demokratsko društvo nije zajednica slovesnih i odgovornih ličnosti već skup bezslovesnih i neodgovornih individua nad kojima, tobože u njihovo ime, perfidnim demagoškim manipulacijama vlada beskrupulozna plutokratska klika. „Demokratija je nastala iz individualističkog poimanja društva“ – konstatuje Norberto Bobio. Po svom unutrašnjem ustrojstvu demokratija podrazumeva pluralističku viziju sveta i pluralističko društvo, a to je društvo koje ne trpi ništa što je u ontološkom smislu sabirajuće. Takvom demokratskom društvu Pravoslavna Crkva kao Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska nije ni zbog čega potrebna niti poželjna. Ono će Crkvu tretirati na isti način i istim sredstvima kao bilo koju od bezbrojnih takozvanih „verskih zajednica“.

Naše „crkvene demokrate“ vapajno i nerazumeno žele uspostavljanje političkog poretka koji je prema Crkvi indiferentan i ateističan u punom i pravom smislu te reči. Oni potpuno gube iz vida verodostojnu činjenicu da razlika između pravoslavne patriotsko-političke opcije i stanovišta savremene demokratije nije tek formalne prirode. Naime, u onoj meri i na onaj način na koji se egzistencijalni stav i egzistencijalno uporište pravoslavnih hrišćana razlikuje od egzistencijalne pozicije nehrišćana, u toj meri se i na taj način razlikuje pravoslavna politička delotvornost od nepravoslavnih. Razlika je, svakako, suštinska a ne tek formalna i marginalna. Jer u Pravoslavlju nosilac svake odgovorne političke delotvornosti nije nekakva bezlična i anonimna individua, niti pak skup individua grupisanih u obliku partije, stranke ili klase. U Pravoslavlju nosilac političke i javne delotvornosti jeste konkretna i neponoviva ličnost, a pošto je ličnost moguća samo u slobodnoj zajednici, onda je zajednica ličnosti najautentičniji nosilac političke delotvornosti, u liku staleža koji jedini omogućavaju najneposrednije, najorganskije i najsabornije političko funkcionisanje jedne države. Verodostojno iskustvo Pravoslavne Crkve je sledeće: „Unus christianus – nulus christianus“ („Jedan hrišćanin -znači – nijedan hrišćanin“). Zajednica ličnosti nije nekakva neodgovorna grupa kojaje svoju političku odgovornost delegirala i prenela samo na jednog svojeg predstavnika koji će onda zastupati njene, in ultima linea, uvek parcijalne interese. Nipošto. Zajednica ličnosti jeste sabranje onih koji su svesno, savesno, odgovorno i odlučno – dakle, slovesno – stupili u nov način postojanja po Hristu, drugim rečima, stupili su u prostor u kojem se događa spasonosna ljubav Boga Živog i Istinitog sa ljudima živim i istinitim. Taj prostor jeste Crkva.

Znajmo: demokratsko društvo je društvo koje ne sabira sa Jedinim Vladarem, Bogočovekom Hristom, već – rasipa. Demokratska politika nije ni po čemu „blagoobrazna i po poretku“ (1 Kor 14,40) – ona nije nagoveštaj i ikonični predokušaj one teodulske i stratokratske „nebeske politike“ (Fil 3, 20) ka kojoj smo upereni i delotvorno stremimo još ovde i sada.

I na kraju, može nam se prigovoriti da je demokratski politički poredak ateističke države za hrišćane manje zlo od antiteističkog, bogoboračkog poretka totalitarne države. Toje, svakako, nesumnjivo. Ali, nije li nam rečeno i zapoveđeno da zlo koje mrzimo pobeđujemo dobrim (Rim 12, 9. 21) a ne manjim zlom?!

 

POSTAVI ODGOVOR

*