Neka svako od nas makar kaže: Hvala vam, besmrtni junaci!

0

Tačno 1949. godine, u Đakovici je po naredbi komunističkih vlasti podignuta u vazduh velelepna crkva, spomen-kosturnica hiljada srpske dece pomrle u Albaniji. Od ostataka crkve i dečjih kostiju u Đakovici su ozidani javni toaleti. U Srbiji se ni danas ne slavi pobednik sa Cera, već onaj što je na glavu stavio imitaciju njegove šapke, ne čitaju se uspomene pobednika sa Kolubare već memoari jednog legionara, u Srbiji današnjice se ne poštuje onaj koga su na improvizovanim nosilima njegovi vojnici preneli preko Albanije, a veliča onaj koji se sakrio i od vojske i od naroda!

Milunka Savić, šest puta ranjavana, nosilac po dve Karađorđeve zvezde, medalje Obilića i francuske Legije časti, izdržavala se kao samohrana majka četvoro dece radeći kao čistačica.

Majka Gavrila Principa je preživljavala od milostinje!

Momčilo Gavrić, koji se kao jedanaestogodišnjak, ostavši bez cele porodice, sa Drinskom divizijom povukao preko Albanije i postao najmlađi oficir u Prvom svetskom ratu, umro je kao siromašni penzioner.

Milan Stojadinović, najzaslužniji za finansiranje srpske države na Krfu, čovek koji je ličnim sredstvima učestvovao u izgradnji spomen-kosturnice srpskim junacima na Vidu, proteran je 1940. iz Srbije kao izdajnik.

Pa Slobodan Jovanović, naš najveći pravnik, još uvek nije rehabilitovan!

Major Dragutin Gavrilović koji je ranjen preveo svoju jedinicu preko Albanije, onu istu koju je vrhovna komanda izbrisala iz svog brojnog stanja, sahranjen je nakon Drugog svetskog rata bez i najmanje počasti, u engleskoj uniformi, jer mu je srpsku kraljevsku uniformu oduzela revolucionarna vlast.

Da je drugačije, da li bi slikar Mihailo Milovanović, osnivač Udruženja likovnih umetnosti, bio streljan u Užičkoj republici pod optužbom da je engleski špijun?

Zar bi Jovan Dučić preminuo u emigraciji kao narodni neprijatelj, dok su njegova dela bila gotovo zabranjena u otadžbini?

Rudolf Arčibald Rajs

Dr Arčibald Rajs, profesor Kriminalistike na Univerzitetu u Lozani, koji je na poziv srpske vlade istražio i prezentovao svetu zločine austrougarske vojske u Mačvi i Podrinju, koji je svoju imovinu potrošio na finansiranje srpskih izbeglica, čije telo počiva na Topčideru, a srce na Kajmakčalanu, preminuo je nakon svađe sa jednim srpskim železničarom. Svi su oni prešli Albaniju, ali i Rastko Petrović i Mika Alas i Dis i Stanislav Binički i politički prvaci Ljuba Davidović i Andra Nikolić. Oni su istinski delili sudbinu svog naroda.

Ima li međ’ vama, gospodo političari, nekoga ko bi kao Andra Nikolić i Nušić životima sinova odbranio čast otadžbine? Ima li nekoga međ’ nama ko bi kao major Todorović pevao srpsku himnu dok su ga Austrijanci spaljivali, nekog pukovnika Gajićakoji bi na poziv za predaju Beograda umesto belom odgovorio sa tri srpske zastave?

Oni su i obični ljudi, seljaci, skromni i uzdržani, ali gordi, nesalomivi i slobodni. Oni su i Dragutin Matić, redov sa najpoznatije ratne fotografije na osnovu čijeg je profila jedan japanski psiholog sačinio čitavu psihofizičku studiju o napregnutosti ovog ratnika. Oni su i moji pradedovi Krsta i Jeremija. Oni su i vaši preci.

Ali, da li su takvi preci zaslužili ovakve potomke? Ili: da li smo mi ovakvi zaslužili takve pretke? Zato vas molim, neka bar na sekund svako srce tuče k’o topovi na Tekerišu, neka svaka duša zaigra Marš na Drinu, neka ušima odzvanjaju reči majora Gavrilovića, nek’ se stegnu grudi uz Tamo daleko, neka svako u mislima ode za pradedom svojim, neka svako od nas makar kaže: hvala vam, besmrtni junaci!

Autor: Miloš Stanković

izvori: Srbski FBR, Magacin

POSTAVI ODGOVOR

*