Немачка, 26 године после уједињења: Од пада Берлинског зида, до мигрантске кризе

0

Пре пада Берлинског зида, економија Западне Немачке била је убедљиво најстабилнија и најјача у Европи. Ево шта се променило за 26 година

Скупштинским проглашењем 3. октобра 1990. године уједињена је Немачка, а тај догађај, који је означио крај „хладног рата“, односно блоковске поделе света пре нешто више од четврт века, сасвим сигурно био је почетак једне нове епохе.

Савремена Немачка, апсолутни лидер Европе и у сваком смислу централна земља Европске Уније, четврта је национална економија у свету и далеко најјача у Европи. Бруто друштвени производ Немачке у 2015. години износио је 3.357 милијарди долара, што значи да је БДП по глави становника Немачке те године износио 45.270 долара.

У периоду од 2003. до 2008. године Немачка је била нација са највећим извозом на свету, да би је 2009. Kина претекла, а у 2010. нашла се на трећем месту из Kине и САД.

И пре уједињења Немачке, односно пада Берлинског зида, економија Савезне Републике Немачке била је убедљиво најстабилнија и најјача економија Европе.

img_1439457958

Иако је и пре окончања „хладног рата“ двојац Париз-Берлин био кичма тадашње Европске Заједнице, тек по уједињењу Немачке њена улога унутар Европе посебно јача, у чему је, како изгледа, преломни моменат био Мастрихт, фебруара 1992.

Истина, и актуелни показатељи указују да је економија источног дела земље, некадашње Немачке Демократске Републике (Деутсћен Демократисћен Републик, ДДР) у заостатку у односу на западни део Немачке.

Према истраживању немачког економског института ИФО, обелодањеном априла ове године, од источних савезних покрајина очекује се да ће једино „Саксонија и Бранденбург достићи просечан ниво немачког привредног раста у периоду између 2015. и 2030. године“.

Друге савезне покрајине обликоване на простору негдашње НДР, као што су Мекленбург-Западна Померанија, Тирингија и Саксонија-Анхалт, имају битно нижу стопу привредног раста.

Налази указују да је БДП на простору Источне Немачке у периоду од 2010. до 2015. године растао по годишњој стопи од 1,2 одсто, док је у западном делу земље, као и Берлину, раст око 1,6 одсто.

Притом, разумљиво, раст Бранденбурга условљен је и чињеницом да се та покрајина налази у окружењу Берлина, док у Саксонији сличну улогу имају Дрезден и Лајпциг.

Године 2010, када су обележаване две деценије од уједињења, према налазима Федералне статистичке канцеларије, годишњи приход по глави становника на истоку земље износио је 15. 500 евра, односно готово 5. 000 евра мање него на западу.

Пре четврт века, уједињење Немачке дочекано је с великим надама. Осим краја „хладног рата“, односно нестанка биполарне блоковске поделе света, тада је владало и готово опште уверење да наступа време краја тоталитарних политичких система. Иако се уједињење догодило 3. октобра 1990. у свести већине преломни моменат био је пад Берлинског зида 9. новембра 1989.

r-stringer_14493240313

 

Све је заправо иницирано масовним демонстрацијама грађана НДР, лета 1989. који су најпре захтевали шире слободе, посебно слободу путовања у иностранство.

Уследио је масован талас бежања грађана НДР преко Мађарске и Чехословачке у западну Немачку, што је влада у Бону подстицала вртоглавим субвенцијама за све који пребегну, па је влада НДР убрзо попустила и усвојила уредбу којом се источним Немцима дозвољава одлазак у иностранство.

Тек што је, међутим, та одлука саопштена, 9. новембра 1989. године, негде пре 19 часова, стотине хиљада источних Берлинаца су похрлили ка граничним прелазима према западном Берлину. Источнонемачке безбедносне снаге су одолевале неколико сати, да потом биле приморане да широм отворе капије. Симболично, био је то пад Берлинског зида.

Немци заправо уједињење 1990. називају – Поновно уједињење Немачке (Деутсће Wиедервереинигунг), извесно због дистинкције у односу на уједињење из 1871.

r01_14754864571

 

Пад Берлинског зида 9. новембра 1989. несумњиво је у сећању већине више упамћен од формалног скупштинског проглашења уједињења 3. октобра 1990. године, и због чињенице да је пад Зида био плод масовног грађанског бунта – чији су се коначни резултати показали изненађујућим и за највише актере тадашње међународне политике.

Председник САД у време пада Берлинског зида, Џорџ Буш старији, две деценије потом сећао се: „Нисмо имали никаквог повода да претпоставимо да би у року од дванаест месеци Берлински зид могао да постане вишак и да би уједињење две Немачке било тако близу“.

У интервјуу за бечки „Стандард“, априла 2009, отворено је рекао да је и сам био изненађен: „Kада сам 1989. постао председник охрабрио ме је развој у Пољској. Моја тадашња претпоставка је била да ће и у Немачкој нешто посебно да се догоди, али нисам имао повода да мислим да би у року од дванаест месеци Берлински зид могао постати део прошлости и да би немачко уједињење могло бити на дохват руке“.

Током самита са совјетским лидером Михаилом Горбачовом на Малти, децембра 1989, Буш је већ, како је казао, био сигуран да би САД и Совјетски савез могли превазићи „традиционалне конфликте хладног рата“.

Али, „И поред тога нисам ни претпостављао да би Совјетски савез децембра 1991, када се појавио концепт Заједнице независних држава, могао престати да постоји“.
И када га је на Божић 1991. позвао Горбачов и обавестио га да ће напустити дужност, „то је сигурно био један од најзначајнијих тренутака у мом четворогодишњем мандату“, сећао се Буш.

По њему – врхунац догађаја промена било је поновно уједињење Немачке: „За мене је тема поновног уједињења Немачке добила на тежини у фебруару 1990.

приликом састанка са канцеларом Хелмутом Kолом. Тек тада сам о томе опширно дискутовао. Док су други, као на пример председник Француске Франсоа Митеран, били мање радосни о изгледима уједињења Европе, ја сам био потпуно убеђен да чинимо исправно, из исправних разлога и у право време у историји“, рекао је тада Буш.

r02_14754864878

Био је то заправо процес, започет падом Берлинског зида новембра 1989. године а окончан неуспелим државним ударом у Москви августа 1991.

Данас, савремена Немачка је суочена с изазовима друге врсте – осим глобалне економске односно финансијске кризе, уз последице Брегзита, чиме је уосталом улога Немачке унутар ЕУ још додатно порасла, Унија је суочена с драматичном мигрантском кризом која као да поприма обрисе нове „сеобе народа“.
Интермагазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*