Немачка велика коалиција и нове европске перспективе Србије

0

Више од четри месеца након завршетка избора у Немачкој је постигнит договор о формирању тзв. “велике коалиције” између Меркелине Хришћанске демократске уније (ЦДУ) и њој сестринске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Хорста Зехофера са Шулцовом Социјалдемократском партијом (СПД), чиме су отворена врата превазилажењу озбиљне политичке кризе у којој се Немачка нашла након пирове изборне победе Ангеле Меркел која је, нема сумње, суочена са озбиљним падом своје политичке моћи.

За разлику од “коалиционих споразума” на нашој политичкој сцени који озбиљно третирају једино колико ће којој чланици припасти са државних јасала (а што се мери како бројем мандата у влади, тако и бројем осталих чланова владинжих тела, председника и чланова управних одбора, директора јавних предузећа и установа итд.), немачки коалициони споразум предвиђа и објављује основне политичке принципе на којима ће деловати будућа коалиција. Ако већ хоће да учи од Немаца и на нама примењује њихова достигнућа Александар Вучић би могао да се мало окане онима заснованим на Веберизму и Лутеризму а прихвати се рецимо овог заснованог на политичкој транспарентности, њему очигледно непознатој.

Но, оставимо Вучића у својим илузијама о моћи Ангеле Меркел и супериорности јереси над Православљем и вратимо се документу који су усагласили ЦДУ/ЦСУ и СПД, који се поред унутрашње дотиче и спољне политике Немачке у наредном периоду. Једна ствар у том нацрту “коалиционог споразума” изазвала је посебну пажњу – став да је Немачка веома заинтересована за добру сарадњу са Русијом(1).

,,Немачка је веома заинтересована за добре односе и блиску сарадњу с Русијом у циљу обезбеђивања мира и решавања међународних изазова“ – каже се у документу објављеном на сајту ЦДУ и додаје – “Русија је наш највећи европски сусед, са којим желимо да гарантујемо мир у Европи, интегритет националних граница и сувереност свих држава на темељима принципа ОЕБС-а“.(2)

Може ли бити јаснијег наговештаја да предстоји крупна промена немачке спољне политике, без обзира ко ће бити нови министар спољних послова (Шулц или неко други). Истина, документ у једном делу позива на опрез због наводног назадовања Русије у области “људских права”, али крај не оставља никакве дилеме:

“Циљ наше политике према Русији остаје повратак на односе засноване на узајамном поверењу и мирном помирењу интереса, што омогућава блиско партнерство“(3), наводи се између осталог у нацрту коалиционог споразума ЦДУ/ЦСУ и СПД.

Тешко да се јасније може наговестити крах тврдокорне политике санкција која је највише штете нанела управо немачким економским интересима, а на којој је Меркелова истрајавала пре свега због снажног притиска САД. Мање је важно да ли се тај притисак смањио или Немачка користи нову владу да окрене нови лист, битно је чему води овакав след догађаја.

Пре свега, недвосмислено, води даљем смањењу америчког утицаја у Европи, тренду који не види још једино српска политичка елита. А то, опет, значи још један корак даље од идеје униполарног, а велики корак ближе остварењу мултиполарног света. Или, Путин је опет победио!

И не само то. Оно што се назире иза става велике немачке коалиције о односима са Русијом јесте спремност да се крене у пројекат нове Европе – Европе од Гибралтара до Урала, као природне целине моћи која нам вековима измиче због подметнутих идеолошких разлика и агресивног америчког интервенционизма.

Пробајте само да, бар на тренутак, замислите које перспективе у привредном, транспортном, ресурном, културном и сваком другом смислу доноси ова целина и биће Вам јасно зашто су Цивилизације мора (оличене у Енглеској и Америци) тако брутално гушиле сваки покушај реализације ове идеје кроз историју.

Наравно, покушаће то и сада, пре свега кроз притисак на Немачку и Француску, али чини се како ову идеју више нико не може држати у карантину. Овим споразумом она постаје не само политичка опција на столу, којом се повремено поштапа пробуђена европска десница оптуживана за “путинизам”, већ и део политике две најаче политичке опције у Немачкој.

Свакако да најављено померање фокуса немачке спољне политике од конфротације ка новом зближавању са Русијом тражи одређено време, али будући да Путин никада није затварао врата за ову опцију, чак и када је због тога трпео критике на унутрашњем плану, она ће углавном зависити о спремности Немачке да се ослободи утицаја “америчке дубоке државе”. А та спремност је постала део обавезујућег коалиционог споразума. Практично, са немачким санкцијама Русији је готово, питање је само како ће се то формализовати.

Чак и да се најављено приближавање две најутицајније и економски најаче европске земље не буде одвијало жељеном брзином јасно је да Немачка више неће себи дозволити луксуз било каквих нових конфротација са Русијом, поготово не у корист туђих, а на уштрб својих, интереса. Тим пре што је јасно да политичка цена коју је Меркелова платила у никад лошијем изборном резултату од кад се дочепала власти, није само последица погрешне политике према избеглицама већ и негативних ефеката бесмислених санкција Русији које са одобравањем нису прихватили ни привреда ни грађани.

Но, шта промене које најављује нова немачка “велика коалиција” могу значити за Србију заробљену у таблоидним илузијама њене корумпиране политичке елите и неуравнотеженим политичким визијама умишљеног Вође? Могу ли Они и ОН, сваки у свом интересном свету, сагледати нове европске перспективе које се отварају, могу ли схватити да “Европа од Гибралтара до Урала” значи и крај ЕУ какву сада познајемо, потпуно нове регионалне интеграције и партнерства, као и потпуно друге вредносне изазове?

Гледајући са колико су се жара Вучић & Comp замлаћивали са Јоханесом Ханом који нам је млатио о некаквом празном папиру у који Европа, и после толико година од нелегитимног третирања ове српске територије као државе, наводно гледа када је у питању однос Београда и Приштине, рекло би се да они ништа не разумеју. Вучић не разуме да је Хан продавац магле коју у Лондону деле за џабе, Вулин не разуме да му Космет није оставила женина тетка, а Брнабићка не разуме ништа, па чак ни да, ипак, није мушко, али ће ипак ићи на Билдербег …

Али, разумеју да им се жури … Да реше, најзад, то Косово… Од 1389. нико се није сетио да ћемо све решити када га се одрекнемо… Чак ни Тито… Само Вучић … Ради бриселских ЕУ перспектива …

Али, након објављивања коалиционог споразума „велике немачке коалиције“ јасно је да долазе нове европске перспективе и много шире могућности за Србију. Мисли о томе, Вучићу…

______________________________________

(1)​ – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/nemachka-zheli-saradn-u-sa-rusijom/

(2)​ – Исто.

(3)​ – Исто.

ДРАГАН МИЛАШИНОВИЋ

anfor.org

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*