Немачки Блиц напада Љушића

0

Ученици трећег разреда гимназије у Србији уче да су Црногорци неискрени и „да Србију воле по потреби“, да је Балкан кмет Европе, а преци данашњих Бошњака „потурчењаци гори од Османлија“. О тамнијој страни српске историје готово да неће ни чути, уколико историју уче из уџбеника аутора Радоша Љушића, познатог историчара и бившег директора ЈП „Службени гласник“.


Из ове Љушићеве књиге, која очито обилује стереотипима и непримереним садржајима о суседним државама и мањинама у Србији, ђаци уче већ 10 година, уз одобрење Министарства просвете. Тај уџбеник из историје издат је 2007. године, у време када је министар просвете био Зоран Лончар, а овај садржај нису довели у питање ни његови наследници.

А шта све пише у Љушићевом уџбенику анализирао историчар Александар Р. Милетић, који је на ту тему објавио текст на сајту „њњњ.интернетбилтен.цом“. Милетић за „Блиц“ наводи да такву учесталост етничких дисквалификација и увреда не налазимо ни у уџбеницима историје из Милошевићевог времена.

– Не знам како је Министарство просвете одобрило такав уџбеник. То могу знати само министри просвете и надлежни службеницима министарства који су били на дужности последњих 10 година. Изненађује да се уџбеник који је постављен против „глобалистичке Европе“ и који је у толикој мери оптерећен негативним стереотипима и увредљивим констатацијама о несрпским етничким заједницама појавио у јеку процеса европских интеграција Србије – каже он.

Aleksandar R. Miletić

Александар Р. Милетић

„Блиц“ у наставку наводи цитате из Љушићеве књиге и коментаре његовог колеге Милетића:

1. У уџбенику пише да су „Црногорци део српског народа – етничко порекло им је српско“. Љушић даље наводи: „Православље, Русија и Србија, три су битна чиниоца у повести Црне Горе. Црногорци су се клели у сва три, али никада искрено, већ према потребама“.

2. Он се у својој књизи осврће и на албанску репресију, а у контексту објашњавања тешког положаја српског становништва у тзв. Старој Србији. За Албанце користи увредљив израз „шиптарски феудалци“.

3. Неке опсервације везане за Муслимане-Бошњаке су без икакве потребе стављене у уџбеник, притом из најнепристојнијег репертоара међуетничких стереотипа на Балкану: „О Турцима је у свести балканских народа остала негативна представа, уз ретке изузетке, а још гора о својим сународницима који су примили ислам, и као конвертити морали да доказују своју правоверност“.

4. Мада је Србија званично кандидат за чланство у ЕУ, Љушић се негативно одредио и према Европи и Римокатоличкој цркви. Он у уџебнику наводи: „Чак и у глобалистички уређеној Европи, пре свега, у Римокатоличкој цркви, ако и нема великих поборника привржених идеји о самосталним балканским државама, нема ни великих заговорника о Турској као делу породице европских народа (ЕУ). Та подељена мишљења чине да се Балкан осећа кметом Европе“.

5. „Београд је као и годину раније био људска касапница, гнездо ужаса и страхота, јединствено место у свету где су мученици набијени на коље разговарали са својим укућанима“. Овом ирационалном и сугестивном илустрацијом Љушић осликава стање у Србији након пропасти Хаџи-Проданове буне 1814. Српски народ приказује или у патетичном херојском контексту или у пренаглашеном контексту жртве турског насиља, а у исто време прећуткују се погроми против муслиманског градског становништва почињене од стране српских устаника у 1807. години.

6. У делу који се бави ратом 1876-78. нема ни помена о протеривању албанског становништва из Топличког округа и других присаједињених области, а овај догађај према мишљењу историчара касније је имао огроман демографски и политички значај по прилике на Косову, где су се ове избеглице преселиле. Око 49.000 етничких Албанаца, који су пре рата чинили апсолутну већину на простору будућег куршумлијског и прокупачког среза, заједно са још око 22.000 муслимана другог етничког порекла били су протерани након конфликта или су се повукли са турском војском за време војних операција. Прилив огорчених избеглица-мухаџира из Топлице на Косово знатно је погоршао ситуацију у којој је тамо живело српско становништво.

7. Претке данашњих Бошњака муслиманске вероисповести Љушић рутински квалификује као „конвертите“ или „потурчењаке“. На једном месту у уџбенику стоји: „Мемоаристи с почетка 19. века бележе да су ти муслимани, потурчењаци, били гори и несноснији раји од Османлија, правих Турака“. На другом месту хвали став Српске православне цркве „која је, у најбољој намери, бранећи православље имала негативан однос према превереном делу свог народа“.

8. Љушић је у уџбенику преузео цитат руског слависте Александра Ф. Гиљфердина, који пише да су босански Словени „примали ислам из материјалних побуда“, а да су касније постали претерано ревносни у новој вери: „Ренегат постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“.

9. У читавом уџбенику нема ни једне афирмативне констатације у односу на суседне народе или етничке и религијске мањине. Када су Мађари у питању, мали прилог о националној игри чардаш представља једини податак који није имао неку негативну конотацију.

„Блиц“ је позвао аутора уџбеника Радоша Љушића, али он је одбио да одговори на наша питања, уз напомену да не даје изјаве за наш лист. На ову тему контактирали смо и Министарство просвете, али одговор нисмо добили.

Немачка „шампион“ у сучавању са злочнима

У уџбеницима историје у Србији се генерално селективно и некритички представљају догађаји из прошлости, а ђаци из Србије најчешће нису до краја упознати са злочинима које је починио српски народ.

Историчар Милетић, који је и извршни директор Центра за историјске студије и дијалог, наводи да у домену представљања садржаја националне историје генерално постоји проблем једностраног и етноцентричног приступа прошлости, али да се у уџбеницима, изузев Љушићевог, не наилази се на присуство негативних и увредљивих израза о „другом“.

И у другим балканским државама, пре свега земљама бивше СФРЈ, постоји проблем суочавања са сопственим злочинима, па се и у историјским уџбеницима углавном једнострано и некритички проучавају догађаји из националне историје. За разлику од њих, велике државе, не само у уџбеницима, већ и у ТВ емисијама, суочавају се злочинима које су починили у прошлости.

Ту је „шампион“ Немачка, која је 60-их година прошлог века почела да преиспитује своју прошлост.

– Свакако да су немачко друштво и немачка академска заједница показали најзрелији пример друштва које критички преиспитује сопствену прошлост. У Француској и Великој Британији постоји изразита тенденција да се критички сагледају злочини почињени у време њихове колонијалне прошлости. Тамошње власти чак финансирају подизање меморијала на местима злочина према домородачком становништву – каже Милетић.

Власт кључна за односе према прошлости

У посткомунистичким и постсоцијалистичким државама ситуација је нешто другачија, а однос према сопственој историји мења се у зависности од тога ко је на власти.

– У суседној Хрватској одигравала се занимљива динамика у време смењивања конзервативног ХЏ-а са власти, када је долазило до отворенијег приступања питању усташких узлочина и генерално НДХ. Слична динамика дешавала се у Пољској приликом смене либералнијих и конзервативнијих власти када су патриотски и грађански концепт наставе историје смењивани у званичном курикулуму. Жестока јавна полемика отворила се у Словачкој када се појавио скандалозни уџбеник Милана Ђурице 1995/97. У јавној дебати ангажовале су се водеће националне институције, а уџбеник је на крају био повучен из употребе – истиче он.

Милетић додаје да у Србији нема ни јавне дебате, а нема ни ове занимљиве динамике која би била подстакнута одозго, из врхова политичке власти.

– Министарство просвете је тренутно у рукама партије која је барем декларативно левичарска. Очекујемо да надлежни министар у духу најплеменитијих идеала левице покрене процедуру за преиспитивање употребе овог уџбеника у нашим школама – наводи овај историчар.

(Наташа Латковић)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*