Nemački projekat “Zapadni Balkan”: protiv Srbije, u korist albanskog faktora

0

Da, zaista je Vučićevo ponašanje u Berlinu ličilo na šenjenje psetanceta koga je gazda, onako uzgred, sreo i pomilovao, hodajući kroz dvorište sa namerom da nahrani mačke. Gledajući ga kako sriče i izriče ode velikoj Nemačkoj i kancelarkinom dragocenom vremenu, koje je izdvojila za našu “malu zemlju”, plašio me njegov stakleni pogled i blentavi osmeh na licu. Nije se uklapao u diplomatske protokole. Čak ni u ljudsko dostojanstvo. Iskreno, na trenutak sam se pobojao da će u trenutku naleta ushićene snishodljivosti pasti na kolena i početi da ljubi male Angeline stope. Zar nije milion puta ponovio kako je “spreman da kleči za Srbiju” (naravno, ne u Rusiji, tamo to niko ne traži). Čitava situacija izgledala je nekako bolesno. Jer, bilo je vidljivo da se frau Merkel tog trenutka prepustila ulozi moćne žene iz Vučićevih vizija. Moćne žene kojoj povremeno zatreba ljubimac, a nema vremena za pudlicu.

A koliko je stvarno moćna videli smo, par dana kasnije, u ovalnoj sobi Bele Kuće, kada je gotovo stidljivo zamolila Trampa da se rukuju za medije, a ovaj to „prečuo“ i okrenuo glavu na drugu stranu, jasno joj stavljajući do znanja kako je svestan da, pre svega zahvaljujući njoj, Nemačka ostaje poslednji bastion koncepta unipolarnog sveta u Evropi, koncepta ratova i sankcija, krvi i tla, koga on polako ali sigurno proteruje iz Amerike. Taj njegov, naizgled nonšalantni, okret glave jasna je poruka da Merkelina Nemačka ne može biti produžena ruka Trampove Amerike na kontinentu, kako je to bilo od dogovora Regan-Kol do Obame. A to za Merkel znači samo jedno – sat je počeo da otkucava…

No, te večeri, da se u nju vratimo, Vučićevoj poniznosti samo je pod bio granica.  Ipak, hvala Bogu, nekako je izdržao nalet svojih vizija Merkeline veličine a da se nije, pred njom, bacio na kolena. Sve je ostalo na rečima nečuvene snishodljivosti i poltronske hvale. I frau Merkel, šireći se kao paunica, pohvalila je njega i sve nas,  uz obavezno “ali” koje veliki uvek namenjuju malima…

Ali, to ponižavanje sebe i države, koliko god nas bolelo, nije najgore što nam se u Berlinu moglo desiti. Šta je iza zavese?  O čemu se zapravo razgovaralo? Zašto Merkelova prima Vučića baš u ovom trenutku kada ga je očigledno izbegavala mesecima? Da bi, možda, podržala njegovu nasilnu kampanju ili odala Srbiji nekakvo priznanje? Bljak. Pustimo Vučećev stakleni pogled da veruje u to i SNS-botove da nam o tome pričaju, a mi krenimo na pravu stranu.

ŠTA JE, ZAPRAVO, VUČIĆ TRAŽIO U BERLINU?!

Prvo što ćemo primetiti jeste kako je Vučić od strane Merkelove primljen dan pred posetu Sarajevu, gde je otišao da promoviše, navodno, svoju ideju o “bescarinskoj uniji” kao temelju bolje regionalne saradnje.

Naravno, niti je ideja njegova, niti je njegovo da nešto promoviše. On je, kao i obično, pion u nemačkoj regionalnoj geostrateškoj igri koja je ozbiljna pretnja srpskim nacionalnim i državnim interesima, a čiji je cilj da spreči ili maksimlno oteža prodor Rusije na Balkan. O čemu se, zapravo, radi? 

Sve je počelo tokom 2013. Godine, inicijativom koju je tokom 68. Generalne skupštine UN podneo NATO lobista Igor Lukšić, tada ministar inostranih poslova Crne Gore, o formiranju “balkanske šestorke” ili grupe “G-6” koju bi sačinjavalo šest balkanskih zemalja (Crna Gora, Srbija, BiH, Kosovo, Makedonija i Albanija) koje su zainteresovane za evropske integracije i članstvo u NATO, ali su daleko od ispunjenja neophodnih “uslova”. Inicijativa o “G-6” je izazvala dosta kontrovarzi i pre svega je tumačena kao pokušaj oživljavanja neke vrste “jugoslovenskog projekta”, pa uprkos činjenici da je u okviru predsedavanja Crne Gore Američko-Jadranskom poveljom održan ministarski sastanak zemalja članica Jadranske i Baltičke povelje posvećen ovoj inicijativi(1), ona je ostala da se kiseli u evro-atlantskom buretu. 

No, od ideje vezivanja Balkana u EU-čvor se nije odustalo. Svesni da je neuspehu inicijative “G-6” doprinela i nekredibilnost Crne Gore kao inicijatora, budući da se njeni političari na vlasti mnogo lakše dovode u vezu sa kriminalom “bele kragne” nego sa uspešnim političkim projektima, evro-atlantisti su ovaj posao poverili Nemačkoj, odnosno Angeli Merkel. Tako je već krajem avgusta 2014. godine, Nemačka bila domaćin Prve konferencije “Zapadni Balkan”, koja je zapravo označila početak realizacije projekta istog imena. 

Iako je Merkelova svojoj zapadno-balkanskoj inicijativi pridružila Francusku, Austriju i Italiju, kao i Hrvatsku i Sloveniju, čime je objedinila sve balkanske istorijske interesente na balkanske prostore i ponudila ekonomske projekte kao šargarepu, suština je ostala ista kao i kod Lukšića – staviti “balkansku šestorku” pod što širi i dublji protektorat EU kako bi se sprečio prodor Rusije na Balkan. Kako bi se ovo omogućilo, a zaobišle obaveze evro-integracija za koje više EU nema snage (ni sredstava, ni interesa) jedina mogućnost je jačanje regionalnih integracija.  I to vam je nemačka inicijativa “Zapadni Balkan”.

No, iako se radilo po predviđenom dinamičkom planu, odnosno održavana je jedna Konferencija godišnje, uvek u drugoj zemlji (posle Nemačke 2014. – Austrija 2015., Francuska 2016.) rezultati nemačke zapadno-balkanske inicijative nisu onakvi kakvi su planirani, pre svega zbog destruktivnosti albanskog faktora, koji sve podređuje svom nacionalnom projektu, ali i oreznosti regionalnih političkih lidera i bolnih iskustava još uvek svežeg raspada SFRJ. Uz to destruktivni procesi u samoj EU mnogo su se brže razvijali od integracionih procesa na Balkanu, pa je sve vidljiviji uticaj Rusije na ovim prostorima logična posledica takvih kretanja, a najavljeni Trampovi spoljnopolitički prioriteti ne obećavaju da će se stvari menjati na bolje po nemačke interese. 

Svesna da je takvom razvoju situacije i sama doprinela svojom nerazumnom politikom sankcija prema Rusiji i odnosom prema izbeglicama, zbog čega je ugrozila i svoj primat u Nemačkoj, kancelarka Merkel očajnički traži neki spoljno-politički poen. I tada nastupa on, Aleksandar Vučić, uvek spreman da poturi Srbiju, za tuđe „više“ ciljeve. Ovoga puta za nemačke, odnosno Merkeline. 

Sa obrazlaženjem na otprilike šest stranica teksta on regionalnom skupu u Sarajevu podnosi „svoju“ inicijativu o integraciji trgovine i transporta na Zapadnom Balkanu, tačnije o Carinskoj uniji “balkanske šestorke”.  Pre nego je najavljena kao centralna tema sarajevskog skupa, Vučić je prvo sa ovom inicijativom upoznao austrijskog kancelara Kristijana Kerna (kao Merkelinog punomoćnika), a zatim albanskog premijera Edija Ramu i njegovog BiH kolegu Deniza Zvizdića. Baš tim redom. (2) 

Neprimereno poredeći “svoju inicijativu” sa CEFTA sporazumom, on na kraju svog obrazloženja ističe: “sa takvim konstruktivnim pristupom, kroz dublju ekonomsku integraciju, proces pristupanja EU može biti značajno ubrzan za svaku zemlju, dok bi region, kao celina, mogao da na duže staze ojača svoju ekonomsku poziciju u Evropi”.(3) 

Eto, tako stoje stvari. Naravno, ne radi se o nikakvoj autohtonoj Vučićevoj inicijativi, već o njegovoj ulozi u nemačkom pokušaju da napokon napravi neki konkretan korak u svom projektu “Zapadni Balkan”. Da nešto konkretizuje, pre nego Rusija učini ovaj koncept besmislenim. Budući da su Austrija i Italija posrednici u ovom projektu to objašnjava pojačane kontakte njihovih zvaničnika sa Beogradom poslednjih meseci. I to je tajna Vučićeve posete Berlinu. Zato je dobio neki sat “zauzete” Angele Merkel, čiju politiku pokušava da spasi od fijaska na Balkanu, koji bi sigurno imao domino efekat! 

Preuzimajući ulogu spasioca nemačkog projekta “Zapadni Balkan”,  Vučić  najdirektnije deluje protiv ruskih ineresa na Balkanu. Protiv slovenstva i pravoslavlja!! Ono što je pri tome posebno opasno jeste što za par sati Merkelinog vremena direktno podriva strateške ekonomske, nacionalne i državne ciljeve Srbije! 

POGUBNOST ZAPADNO-BALKANSKE CARINSKE UNIJE PO SRBIJU

Pre svega, valja istaći da Vučićeve isprazne floskule o ekonomskim blagodetima slobodnog protoka robe i kapitala, koje imaju za cilj da je poture građanima, kao kukavičije jaje, nekakve “razumne” i/ili “razvojne” politike ne koriste više čak ni neoliberalni ekonomisti. Prosto, za razliku od Vučića, ne žele da pričaju davno provaljene gluposti. Blagodeti iz “slobodnog protoka” nikada ne izvlače države, nacije i građani, već krupni korporativni kapital. Tačka.

No, posebnu opasnost po Srbiju uočavamo kada se ekonomija stavi u kontekst državnih i nacionalnih interesa. Carinska unija zapadno-balkanskih zemalja (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Kosovo, Albanija i BiH), onako kako je vide Merkel i Vučić, donosi koristi jedino albanskom faktoru, odnosno daljem razvoju ideje Velike Albanije. Njenom realizacijom praktično se ukidaju granice za Albance koji žive u kompaktnim sredinama smeštenim u pograničnim zonama pet od šest država Zapadnog Balkana (sve sem BiH). Spajaju se Veliki Trnovac, sa Tetovom i Prištinom, Bujanovac sa Tiranom i Ulcinjom. A svi zajedno sa Beogradom i Nišom!

Treba li to Srbiji i Srbima, Vučiću, čoveče opasnih namera?!?  Ti, verovatno, znaš, a Srbi neka razmisle!!

Dragan MILAŠINOVIĆ, FSKSRB


Odrednice:

  • – srbinaokup.info/?p=17238
  • – www.blic.rs/vesti/ekonomija/sta-vucic-predlaze-za-zapadni-balkan/vsj64ee
  • – Isto

POSTAVI ODGOVOR

*