Nemce najviše brine Tramp

0

Parlamentarni izbori u Nemačkoj najverovatnije neće uzdrmati EU, ali Berlin strahuje od raspada EU i promene odnosa sa SAD

Frankfurt, Hajdelberg – Nakon referendumske odluke Britanaca da izađu iz Evropske unije (bregzit) i izborne pobede Donalda Trampa u SAD, širom EU raširio se strah od rezultata predstojećih referenduma i izbora u narednih desetak meseci. Današnji referendum o ustavnim reformama u Italiji i ponovljeni drugi krug predsedničkih izbora u Austriji, potom martovski parlamentarni izbori u Holandiji i majski predsednički izbori u Francuskoj sagledavaju se kao potencijalni veliki zemljotresi i mogući novi bregziti koji mogu da utiču na raspad EU, a jedino se od nemačkih predsedničkih izbora u februaru i parlamentarnih na jesen ne očekuju dramatični potresi.

Zapravo od pomenutih zemalja jedino u Nemačkoj desničarske i populističke partije nisu toliko jake da bi mogle da osvoje vlast, uprkos tome što i u Nemačkoj kao i širom EU kroz antiimigrantsku i antisistemsku retoriku ove partije uspešno krnje popularnost etabliranih stranaka, optužujući ih za sve negativne strane globalizma, neoliberalnog kapitalizma i ustrojstva evrozone i same EU.

Za razliku od kolega iz Slobodarske partije Austrije, Nacionalnog fronta Francuske i Slobodarske partije Holandije, Alternativa za Nemačku (AfD) nije ni blizu da po popularnosti pretekne glavnu vladajuću stranku, koju predvodi kancelarka Angela Merkel. Ipak, pojavljivanje AfD-a i njen uspeh da okupi nezadovoljne birače stranaka sa svih strana ideološkog spektra, od krajnje levice do krajnje desnice, neće dovesti do dramatične promene nemačke politike, ali preti da prvi put u posleratnoj istoriji značajno promeni političku sliku Nemačke. Uzimajući u obzir da bi po različitim prognozama AfD mogao da osvoji između 13 i 20 odsto glasova to će značajno promeniti „krvnu sliku” Bundestaga pa više neće biti dovoljno za parlamentarnu većinu imati koaliciju samo dve poslaničke liste, već najverovatnije tri a možda i četiri.

AfD bi zapravo onemogućio da dve najjače stranke – demohrišćanski blok Merkelove (CDU-CSU) i socijaldemokrate (SPD) vicekancelara Zigmara Gabrijela – formiraju vladu tako što će im prići jedna manja stranka, već će ih naterati da imaju najmanje dva koaliciona partnera ili da međusobno prave veliku koaliciju uz moguću još jednu stranku.

U zavisnosti od rezultata izbora, zasad se spekuliše o nekoliko mogućnosti. Prva je da opstane aktuelna kancelarkina velika koalicija CDU-CSU i SPD. Druga je da Merkelova za partnera uzme opozicione Zelene sa kojima se politički skoro izjednačila a politički brak je već isproban u pokrajini Baden-Virtemberg. A treća je da Merkelova ode sa vlasti, ali ne zbog pobede AfD-a već ukoliko poslaničku većinu uspeju da oforme levo orijentisane partije – SPD, Zeleni i Levica. Poslednja opcija ne bi dovela do dramatične promene u politici Berlina unutar EU, budući da je SPD i sada u nemačkoj vladi, ali bi sigurno uticala na promene pojedinih spoljnopolitičkih pozicija, poput ublažavanje stava prema Rusiji.

I dok i sama Merkelova priznaje da će joj ovo biti najteža predizborna kampanja otkad se 2005. izborila za kancelarsko mesto, Nemci u istraživanjima javnog mnjenja ističu kako ih ne brinu izbori domaći i oni širom EU, već kao najveći izazov za svoju zemlju vide njene odnose da SAD kad na njeno čelo u januaru sledeće godine dođe Donald Tramp. Do oktobra njihova najveća briga je bila izbeglička kriza, ali sada u istraživanju Fondacije Kerber 30 odsto ispitanih Nemaca ističe odnose sa SAD i Trampom kao spoljnopolitičko pitanje koje ih najviše tišti, dok je to u oktobru reklo tek 7 odsto ispitanih.

Iako Nemci uglavnom i dalje smatraju da je bolje da njihova zemlja bude uzdržana na svetskoj sceni, u anketama oni postepeno pokazuju sve veću spremnost (41 odsto) da Nemačka bude aktivnija u rešavanju svetskih kriza. Tu spremnost je pokazala i Merkelova, ali kao „groteskne” ocenjuje tvrdnje da je ona sada „poslednja na braniku odbrane liberalnog Zapada”.

Ipak, u trenutku kada kritičari globalizacije osvajaju vlast, Nemačka, kao zemlja koja je sa svojom izvozno orijentisanom ekonomijom poprilično profitirala na globalizaciji, sada nastoji, kako je rekao nemački ministar finansija Volfgang Šojble, da „globalizaciju učinimo boljom”. To je cilj nemačkog predsedavanja grupom 20 najrazvijenijih industrijskih zemalja sveta, čija kruna će biti početkom jula kada će se u Hamburgu održati samit G-20. Tako će se samo koji mesec uoči izbora Merkelova i domaćoj javnosti moći da predstavi kao svetska političarka, koja preuzima odgovornost za rešavanje nemačkih ali i svetskih problema.

Međutim, ukoliko u tri od šest zemalja osnivača EU – Italiji, Holandiji i Francuskoj – na vlast dođu ili političku krizu izazovu takozvane antisistemske stranke, kancelarkin posao će biti znatno teži, jer će u opasnosti biti nešto što ne samo sama zagovara, već je kao cilj upisano i u nemački ustav. To su evropske integracije. Zbog toga su u Berlinu i bili tako razočarani odlukom o bregzitu, jer to je početa krunjenja EU u čiju izgradnju su Nemci toliko mnogo uložili, ali od koje su i vrlo mnogo zaradili.

 

 

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*