NEMCI I RUSI: TRAGEDIJA NEUSPELOG SAVEZA

0

UMESTO UVODA

Kako bi izgledala Evropa da su Rusija i Nemačka saveznice, i da Nemačka nije rob Imperije SAD! Sasvim drugačije, naravno. Bila bi to Evropa nacija, od Atlantika do Urala. Posle Hitlerovog ludila u ratu protiv Rusije, Nemcima je robovanje  nametnuto posle Drugog svetskog rata tzv. „Kancelar – aktom“, koji, vidi se, još dejstvuje. (1).

Uvek je postojala izvesna težnja Nemačke ka Rusiji, i obratno; o stabilnoj osovini Berlin – Moskva su mnogi maštali. Jedan od maštara bio je i Verner Šubart, pravoslavni Nemac, svojevremeno gonjen od nacista, a stradao u sovjetskom logoru. Bio je autor knjige „Evropa i duša Istoka“. On je pisao: “Zapad je dao čovečanstvu najsavršenije vidove tehnike, državne uprave i komunikacije, ali ga je lišio duše. Zadatak Rusije je da čoveku vrati dušu. Upravo Rusija ima te snage koje je Evropa izgubila ili uništila u sebi. Užasi sovjetskog doba će proći, kao što je prošlo doba tatarskog ropstva, i zbiće se drevno proroštvo: ex oriente lux… Time ne želim da kažem da će evropske zemlje izgubiti svoj uticaj. One će izgubiti samo duhovno vođstvo. One više neće predstavljati vladajući tip čoveka, i to će biti dobro za ljude…“(2)

Ovaj tekst je pokušaj da se da uvid u niz neuspelih nastojanja da se Rusija i Nemačka povežu za dobro Evrope. I to pokušaja sa nemačke strane.

MELER VAN DER BRUK I MEREŠKOVSKI

Jedan od najznačajnijih fenomena dvadesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, poraženoj u svetskom ratu, bio je fenomen tzv. „konzervativne revolucije“ kao pokušaja da se tradicionalne vrednosti društva brane aktivnim, čak revolucionarnim, metodama. Među učesnicima ili sličnomišljenicima ovog pokreta (od kojih su neki kasnije odstupili od takvih ideja, a neki otišli u nacizam) našli su se i književnici Ernst Jinger, Tomas Man, Gotfrid Ben, itd. Osnivačem ovog pravca smatra se Artur Meler van den Bruk (izvršio samoubistvo 1925. godine), koji je od 1906. do 1919. godine, skupa sa ruskim filosofom i književnikom, Dimitrijem Mereškovskim, objavljivao Dostojevskova Sabrana dela na nemačkom jeziku.

Artur Meler van den Bruk

Van den Bruka naročito je nadahnjivala ideja Dostojevskog o „starim“ i „mladim“ narodima (Rusi i Nemci su „mladi“, smatrao je nemački mislilac), koju je ruski pisac preuzeo od nemačkih romantičara, kao i stanovište Fjodora Mihajloviča po kome Rusi treba da prekinu sa ideološkim obračunima, i da postanu, pre svega, ono što jesu da bi mogli da odole Zapadu koji se „raspada“ u svom razuzdanom liberalizmu. Dostojevski je tvrdio, u svom čuvenom govoru o Puškinu, da su Rusi „svečovečanski“ narod, koji treba da služi svima; Meler van den Bruk, u svom poslednjem delu Treći Rajh (taj naslov će nacisti učiniti zastavom svoje vladavine), kaže da veliki narodi, za razliku od malih i egoističnih, ne žive za sebe, nego i za ostale, kojima su dužni da predaju nasušne vrednosti metafizičko-političkog karaktera.Pod uticajem svog saradnika Mereškovskog, koji je hilijastički maštao o „Trećem Zavetu“ (Stari Zavet – Otac, Novi Zavet – Sin, Treći Zavet – Duh Sveti), i koji je verovao da je moguće sjedinjenje Duha i Ploti, golgotskog puta i puta Venere, nemački filosof je smatrao da treba spojiti nacionalizam i socijalizam, revoluciju i konzervativizam. Na izvestan način, Van den Brukove ideje bile su „sekularizacija“ ideja Mereškovskog.(3)

Dostojevskova ideja o ruskom narodu kao „bogonoscu“ dovela je njegovog izdavača u Nemačkoj do obogotvorenja sopstvenog naroda, od koga se očekivala velika sudbina u istoriji. Ipak, Artur Meler van den Bruk je izrazito osuđivao biologistički rasizam, a posle sastanka sa Hitlerom, pred kojim je stajao „pivski puč“, bio je zgađen njegovim „proleterskim primitivizmom“. Pisac Trećeg Rajha verovao je da je moguć antiliberalni savez Sovjetske Rusije i Nemačke, jer je smatrao da Rusija novog, komunističkog tipa ustaje protiv zapadne propasti, i da će kad – tad nadići zablude marksizma. Znamenja „konzervativne revolucije“ bila su, između ostalih: antiliberalizam, antikapitalizam, „organski“ (pruski, po Špengleru) socijalizam, elitarizam, ideja staleške države, načelo vođe, mit o imperiji, itd.

DOSTOJEVSKI KAO NADAHNUĆE

Tomas Man

U svojoj mladosti, Tomas Man je bio na pozicijama tzv. „mladokonzervativnih“ mislilaca; protivio se ratu sa Rusijom 1914, nastojao je da se Nemci s pomire s Rusima, itd. U Razmišljanjima apolitičnoga pisao je da je Rus najčovečniji od svih ljudi, i da je njegova književnost, zbog svoje čovečnosti, sakralna. Smatrajući da su i za Nemačku i za Rusiju najopasnije ideje Francuske revolucije, sa njenim ateističim egalitarizmom, Man je ukazivao na, po njegovom mišljenju, lažnost kulta Francuske koji, sasvim primereno, u Braći Karamazovima, gaji Smerdjakov.

Mnogi „desni“ političari i mislioci Nemačke smatrali su Dostojevskog svojim nadahniteljem. Obožavanje Dostojevskog u Nemačkoj bilo je istinsko. U ogledu Odjeci ruske ideje u ideologiji nemačke konzervativne revolucije, S. G. Alenov piše da su knjige Dostojevskog u Nemačkoj posle rata izlazile u ogromnim tiražima, i da su bile „gutane“: „Stotine nemačkih stručnjaka za književnost, koji su jednodušno uočavali istinsku rusku prirodu Dostojevskog, nastojavali su na tome da on pripada čitavom čovečanstvu, ili da ga, naprotiv, mogu pojmiti samo u Nemačkoj. Najbolji nemački pisci sećali su se prvog susreta s ruskim genijem kao najpotresnijeg događaja svog književnog života.“ (4)  

Atmosfera u posleratnoj Nemačkoj bila je prijemčiva za ideje Dostojevskog – u njoj je, naime, došlo do sloma pozitivizma i okretanja iracionalizmu, a javio se interes za „stihijsko“ i „organsko“.

GEBELS – OD RUSOFILA DO RUSOFOBA

Zanimljiv je i slučaj Hitlerovog najznačajnijeg propagandiste. Jozef Gebels, doktor filoloških nauka, bio je, u mladosti, oduševljen Dostojevskim. U svojim studentskim dnevnicima opisivao je kako noćima ne može da spava čitajući Zločin i kaznu„Evropa je – sva – jedan duhovni problem…U toj Evropi – problemu nalazi se stara sveta Rusija, zemlja prema kojoj, iako je ne znam, gajim najdublje poštovanje…Na ruskom tlu sazreva odgonetka velike zagonetke – Evrope. I samo duh Velikog Dostojevskog leti iznad tihe sanjarske Rusije. Kad se Rusija probudi, svet će videti novo čudo. Ex oriente lux.“ (4)   

Jozef Gebels

 

Na Gebelsa je snažno uticala i Tolstojeva drama I svetlost svetli u tami, koju je video u pozorištu 1919, počinjući, po zapisu u dnevniku, da dobija ideje u isti mah „socijalističke i ekspresionističke“. Gebels napušta katolicizam i počinje, poput Dostojevskovog Šatova, da veruje u Boga kao „sintetičku ideju svog naroda“, proglašavajući se „hrišćanskim socijalistom.“ U to vreme, oko 1924, Gebels piše i roman Mihael, u kome se nalazi i lik ruskog studenta koji nadahnjuje glavnog junaka, mladog nemačkog patriotu, govoreći mu da Rusi, njegovi vršnjaci, sad veruju u Dostojevskog kao što su njihovi stari verovali u Hrista. Gebels je, u svojoj ranoj fazi, maštao o savezu Nemačke i Rusije. Ipak, od 1925. godine, „posle usvajanja rasne doktrine i zbližavanja s Hitlerom, nacistički propagandista čak i u svojim najintimnijim zapisima prestaje da hvali kako rusku književnost, kao i rusku dušu u njoj vaploćenu.“ (4). 

Kasnije će njegova mržnja prema Rusiji kao „leglu boljševičke kuge“ postati poslovična.  

ERNST NIKIŠ I NACIONAL-BOLJŠEVIZAM

Ernst Nikiš, u mladosti radikalni socijalista i jedan od vođa komunističkog ustanka u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, napustio je socijaldemokratsku stranku kad je shvatio da levičari ne brinu o nacionalnom pitanju. Za njega je spoj nacionalnog pokreta i borbe za radnička prava bio ono što je neophodno da bi Nemačka stala na svoje noge.

Ernst Nikiš

Verovao je da je jedini izlaz za poraženu Nemačku savez sa Sovjetskom Rusijom. Ona se, smatrao je, jedino tako može odupreti pritisku zapadnih saveznika i izgraditi socijalnu državu sa nacionalnim predznakom. Godine 1932, Nikiš je objavio knjigu o Hitleru kao zloj kobi Nemačke, podsećajući javnost da on ima za cilj krstaški pohod protiv Rusije, jer se oslanja na papsku ideju križarskog rata (Hitler je, govorio je Nikiš, austrijski rimokatolik ) i krupni kapital, koji ne mari za radnike i njihova prava. Takođe, on je rasista koji mrzi Slovene i uzor su mu Anglosaksonci. 

Godine 1937, Nikiš je zbog svog antinacizma uhapšen i bačen u konclogor, gde je ostao do kraja rata. Prešao je u Istočnu Nemačku i izvesno vreme bio profesor, ali se nije slagao sa politikom komunističog režima koji je gušio radničke buntove i prešao je Zapadnu Nemačku, gde je, u anonimnosti, i umro.

NIKIŠ O NACIZMU

Nikiš je imao jasnu svest o onome što se zbiva: “Pobeda fašizma u Italiji nije bila revolucija. Fašizam je odbranio i ojačao ugroženi društveni poredak, koji mi želimo da izbacimo iz ležišta i zbacimo./…/ Nacionalsocijalizam želi da obmane Nemce. Ali u svakom Nemcu spava po jedan vojnik. Organizujući mase u skladu sa načelom vojne discipline, on zadovovaljava osnovne potrebe Nemaca. /…/ Činjenica da za Nemca vojna disciplina predstavlja povratak njegovoj pravoj prirodi, istinskoj biti, osigurala je uspeh novog poretka. Hitler se, malo po malo, od vođe jedna partije pretvara u komandanta jedne  armije./…/ Nemačka je zamenila oblike države građanskih prava državom zasnovanom na vojnoj sili. Firer je zauzeo mesto parlamenta“.(5)

Nikiš je posetio i Sovjetski Savez, o kome je, bez kritičke distance, pisao hvalospevno: “Radnik ima veru u sebe, u svoju stvaralačku snagu, u svoju budućnost. On sebe smatra elementom izgradnje socijalizma, i to ga hrabri. Njegova revolucionarna prošlost, njegov tip, njegoav misija postaju delovi novog mita“.(6) Znao je da nacional–socijalizam nije početak, nego kraj Nemačke, tragično okončanje Vilhelmove epohe koja je bila puna buržoaskih halucinacija. Hitler odrađuje prljavi posao za buržoaski Zapad, i kad rat protiv Istoka prođe, nemački narod biće slomljen: “Oni će ostaviti narod izmožden i bez nade. Umorni, ljudi će posumnjati u bilo kakav novi nemački otpor. A versajski poredak će biti jači nego igda“. (7)  

Tako se, 1945. i desilo.

SPOLJNOPOLITIČKI STAVOVI NACIONAL – BOLJŠEVIZMA

Nacional-boljševici su smatrali da je Nemačka razorena ratom, i da su ja nametnute reparacije koje ona neće moći da plaća. Zato saveznika treba tražiti u SSSR-u, koga je buržoaski Zapad proglasio odmetničkom državom. Saradnja sa Rusijom doneće Nemačkoj nova tržišta i izvore sirovina. Nemačka mora da prestane da vodi antikomunističku propagandu, i treba da sovjetskim partnerima ukaže na to da je i sama žrtva zapadnog kapitalističkog sistema i versajske nepravde.

Meler van den Bruk je pisao da su Rusija i Pruska bile nepobedive dok su se nalazile u savezu protiv Napoleona. Za vreme Bizmarka, stabilni odnosi Nemačke i Rusije garantovali su mir Evropi. I u doba Krimskog rata Nemačka je bila neutralna, sa simpatijama prema Rusima. Ključni aksiom rusko–nemačke politike mora biti uzajamna saradnja, bez obzira na ideologiju koja vlada u Rusiji.

Nacional-boljševici su smatrali da treba podržati ustanke naroda kolonija protiv imperijalističkih metropola, i da u tome treba sarađivati sa Sovjetima. Treba pomagati Induse, Kineze i Arape protiv stranih ugnjetača. Takođe, ukazivali su na činjenicu da je Francuska naoružavala Poljsku i usmeravala je i protiv Nemačke i protiv Rusije, pa je i tu bilo razloga za saradnju.

Nikiš i njegovi sličnomišljenici su zbog toga smatrali da je Hitler opasan po nemački narod, jer je rusofob koji će izazvati rat sa nepopravljivim posledicama po odnose dvaju zemalja.

ŠTA DALJE?

Ugledni nemački mislilac, u mladosti sledbenik Rudija Dučkea, Bernd Rabel, danas, posle svega, kaže: “Nemačka nije slobodna, suverena država. Ona ne može da odlučuje o vitalnim interesima svoje zemlje. Od godine 1945. ona je pod američkom okupacijom. Kada bi naša vlada pokazala makar i minimum samopoštovanja, ona bi, na primer, posle raspada Varšavskog pakta, zatražila od američke vlade da zatvori veliku američku bazu „Ramštajn“ („Ramstein“).

Avio-baza „Ramštajn“ u Nemačkoj

Nemački političari morali bi da razmisle o tome da Nemačka napusti NATO. Nemačka ima tradicionalno dobre odnose sa islamskim državama. Zašto da dozvolimo da nas Amerika uvuče u «rat protiv islama», a koji uopšte nije u interesu Nemačke?“(8)

On tvrdi da Nemci moraju da imaju dobre odnose sa Rusijom, Kinom i islamskim svetom. Ali, prethodno moraju da se oslobode. Ako im to pođe za rukom, stvaranje multipolarnog sveta biće veoma izgledno. A u tom svetu biće mesta i za Srbe.

 

 

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 14.2.2016)

1. http://borbazaveru.info/content/view/6994/52/                                          2.https://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/rusija-i-buducnost-evrope-po-spengleru-i-subartu/

3. O. V. Pčelina, D. Merežkovskiй, I A. Mёller van den Bruk: Putь k Tretьemu Carstvu, http://www.evestnik-mgou.ru/Articles/Doc/109

4. S. G. Alenov, Otzvuki russkoй idei v ideologii nemeckoй konservativnoй revolюcii, Konservatizm v Rossii i Germanii : opыt internacionalьnogo dialoga, http://conservatism.lib.vsu.ru/files/bibl/11199note.pdf,

5.https://niekischtranslationproject.wordpress.com/page/3/

6. https://niekischtranslationproject.wordpress.com/page/6/

7. https://niekischtranslationproject.wordpress.com/page/7/

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

anfor.org

POSTAVI ODGOVOR

*