Nenad Blagojević: Dokle više da nam „Haradinaji“ terorišu razum?

0

Ravnodušnost i nehaj za istinu, svoju prošlost i istoriju nažalost  nekako obeležiše prethodni vek u Srba. Upravo takav odnos je dozvolio onim zlonamernim ili nedovoljno učenim ali dovoljno nadobudnim da istoriju jednog pravednog i slobodarskog naroda nazivaju mitom. Zbog takvog odnosa prema sebi i svojim precima svaka šuša je nekažnjeno lagala, izmišljala i prljala ono što je vekovima unazad čašću i čojstvom sticano.

Od našeg daljeg odnosa prema sebib svojim precima i prošlosti zavisiće naša budućnost. Ni novi vek nismo započeli baš na ponos, ne dozvolimo da tako i nastavimo. Nećemo imati dovoljno snage da izdržimo još jedan takav vek.

Ne smemo zato dozvoliti da nam istinu kroji ko kako hoće. Zar da nam priučeni politikanti određuju budućnost naše dece? Oni koji nemaju dana staža kao stvaraoci, već im je ceo život koncipiran da budu na grbači onih koji rade, ne mogu nas nikuda voditi. Takvi su nam već jednom pokazivali put u AVNOJ-evskoj Jugoslaviji pa se kao i uvek opet sve završilo na štetu Srba. Onaj ko nikad nije stvarao naravno da ne može i ne zna ni onim već stvorenim da upravlja. Upravo za to su nam najbolji primer i današnji pajaci koji glume nekakve političare  i vlastodršce u Srbiji.

Dokle smo spremni da slušamo hvalospeve o nekakvim protestantima? Ako ih već spominjemo što ne kažemo šta su oni protestanti koji su nas zaista i upoznali govorili o nama. Oni pravi među njima su davno shvatili da mi njima nema na čemu da se divimo. Da su oni samo zločinci koji nevešto pokušavaju da svoja zverstva sakriju iza nekakvih lažnih „viših“ ciljeva, ali zato oni imaju sve razloge da se dive nama.

Nije slučajno protestanski sveštenik Fridrih Grisendorf držao svoju poslednju propoved posvećenu upravo jednom uzvišenom narodu – Srbima.  Postavši i sam svestan ko su „protestanti“,  a postiđen činjenicom da im takvima pripada, između ostalog rekao je:

                 „Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No to je u stvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi. Mi smo ih ranije samo površno poznavali. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba koji su branili zemlju…

.. Znali smo da kod Srba živi verovanje da „ko se ne osveti – taj se ne posveti“. I mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika. Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo? Kad su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili. Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede!…“  (1)

Smeju li da nam onda glavne vesti budu tuđe fascinacije protestantom Maksom Veberom ili bivšim nacističkim kolaborantom sada vlasnikom Ikee, Ingvarom Kampardom? Nije li tužno, ponižavajuće, sramno i ironično da nam par stranica programa Kampardovog trgovinskog lanca bude osnova ideje za državni program? Zar da jednom pravoslavnom, pravdoljubivom i časnom narodu nekadašnji sledbenici nacizma pokazuju put? Nedopustivo je da se kao svetosavci divimo nekakvom sociologu oženjenom svojom rođakom, Merien Šnitger inače feminističkom aktivistkinjom.(2)

Možda političke pajace može da zadivi Veberovo definisanje države kao entiteta koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“, ili njegov pesimizam koji se može sažeti u zaključak „da smo zarobljeni u svetu koji nema smisla“.(3) Svetosavci sigurno nisu pesimisti, ne interesuje ih nasilje bilo ono „legitimno“ ili ne i ne mogu biti vođeni od strane nekakvih feminističkih ideja.

Ako bi ovako nešto dozvolili sigurno je da se ne bismo mogli zvati državom, bar ne većinski pravoslavnom, što je izgleda nekim vlastodršcima i cilj. Nastavimo li tako nemojmo se čuditi zašto nestajemo, zašto nam bez kazne ruše spomenike, srpske podvige omalovažavaju, zašto se srpske žrtve umanjuju i zaboravljaju… Zašto se nekakvim „švabama“ i pored svih njihovih zlodela dižu spomenici. Zašto nam državom upravlja LGBT populacija, zašto devet nikogovića sa tzv. Srpske liste bez stida i srama glasaju za srpskog dželata Haradinaja …

Nemojmo zaboraviti da sve što nam se događa je uvek samo posledica naših sopstvenih odluka i ponašanja. Moramo dobro da razmislimo da li ćemo se po savetu vlastodržaca diviti protestantima i njihovim zločinima i budućnost svoje dece prepustiti na volju zveri poput Haradinaja ili ćemo ipak nastaviti svojim svetosavskim putem. Noseći u sebi ponos i dokazujući da smo dostojni reči ruskog admirala i jednog od vođa Bele garde Aleksandra Kolčaka izgovorenih februara 1919 u Čeljabinsku:

„Srbija – to je jedna od najlepših i najhrabrijih stranica istorije čovečanstva. Srbija – to je potpuno junaštvo.“

Očito je da sadašnji čelnici nisu dorasli ulozi u kojoj se nalaze. Da su spremni na sve za svoje lične interese, naši životi ne smeju biti u takvim rukama. Pajaci na vlasti koji nikad nisu zaista negde radili, imaju obraza da one koji se bore za svoje zarađene plate nazivaju neradnicima. Oni kojima je ceo život i karijera koncipirana na lažima insistiraju na nekakvom njihovom pravu. Pravu po kojem je samo ono što oni govore istina.

 A istina je ipak potpuno drugačija, ona se ne menja. Samo se onima koji je ne poštuju i ne priznaju na najgori način ponavlja. To smo toliko puta već osetili na svojoj koži i nemamo razloga da to više proveravamo. Zato i ne smemo verovati nekakvim kvazi Srbima koji su spremni zarad svojih ličnih privilegija i ostanka na vlasti da svoj narod  predaju nebranjen ubicama, zločincima i zverima.

Nismo mi zaboravili zločine Arbanaških plemena ni sa kraja XIX veka, a kamoli ove čijim se žrtvama nije još pošteno ni zemlja na humkama slegla. Kakav licemer bi onda mogao takvim neljudima da pruži ruku, da sa njima deli nekakvu vlast, da se sa njima oko bilo čega slaže… Kakav bi to jadnik morao da bude koji bi dozvolio da ga zver poput dokazanog ubice i koljača Haradinaja vodi i predstavlja. A on je samo predstavnik onog istog naroda i naslednik onih isti Arbanaških zlikovaca koje smo već toliko puta videli na delu.

         „… Počeli su sa kućom tufegdžije (puškara) Jovana Janićijevića – Hakovca.

           …Zrna iz martinki raznosila su ćerpiče, okna, lomila drvene rešetke na prozorima. Krv je prljala sneg i bela odela.

         Između zidova i krovova ležao je rumeni oblak dima puščanog sa prahom razbijenih cigala.

         Prva je pala žena Jovanova. Zgrabio je decu od mrtve majke i jednom teškom polugom provalio je zid od kuće komšije Turčina, prijatelja. Brzo ih je proturio preko.

         Vratio se u kuću iz koje je njegov rođak Stojan neprestano pucao, zadržavajući navalu Arnauta.

         Odbrana je bila i suviše jaka. Već je pola dana prošlo u uzaludnim napadima i žrtvama. Udaljili su se, ali su iz daleka motrili na ulicu Četiri Lule.

           Vratili su se brzo po drugi put sa senom i slamom. Plamen se peo uz zidove i zatvarao sa dimom prozore. Jovan je pevao tužnu pesmu otpora i junaštva. Glas je u dimu zamirao i ponovo jačao.

            Na ulici su Arnauti bacali odsečenu glavu Stojanovu jedan drugome. Predao se na obećanje i besu. Kada je glavu nagao da krene na ulicu odsekli su mu je. Jovan je sam ostao i sišao u podrum. Borio se sa poslednjom snagom i poslednjim metcima.

            Na njega je padala kuća i nad njim je gorela mrtva žena. Sećao se da su deca spasena. Zato je samo želeo da još ne umre. Pošao je napred, ali ga je zaustavio bol u ramenu. Odlučno je jurnuo napolje i posle tri ubijena Arnauta pao je i on, ubijen dvadeset, trideset i pedeset puta. Između dva uzdignuta fenjera nosili su kroz čaršiju njegovu glavu…“  (4)

 

Ni tog 26.januara 1878 nisu zlikovci znali šta je obećanje, reč ili besa kako oni vole da kažu. Nisu to znali ni toliko puta tokom XX veka. Onda kada su bili večite sluge naših okupatora i neprijatelja. Kao ni u oba svetska rata pa ni onda kada smo im opet verujući u nekakvu Jugoslaviju ponovo naivno pružili ruku. Nastavili su to isto i pod okriljem NATO-a i svesrdnu pomoć EU i u XXI veku. Posle svega sigurno je da nema više pravog Srbina koji u njihove dobre namere veruje. Pitanje je samo ko su i za koga rade ovi koji se predstavljaju kao Srbi a svoj narod guraju u ruke takvih zmija.

Vreme je da se stvari menjaju, ne može se više živeti u virtuelnoj stvarnosti koju nam izdajnici uz pomoć zapada nameću. Neprihvatljivo je da nemo posmatramo kako nam od života prave nekakve „rijalite“ u kojima treba da se ponašamo po njihovim izvitoperenim pravilima.

Mora se prestati sa izvrgavanjem činjenica i istine samo da bi se nekom dodvorilo. Dosta je sa igranjem države. Takvo ponašanje nije u srpskoj prirodi. To što srpski čelnici zaokupljeni svojim partijskim igrama ne mogu da vide interes svog naroda i svoje Otadžbine, ne daje nama za pravo da se ponašamo kao i oni, neodgovorno. Mi smo dužni našoj deci. Dužni da nađemo put i način kojim ćemo rasutim kostima kosovskih, kumanovskih, solunskih mučenika i heroja pronaći i obezbediti zasluženi mir i spokoj.

Onima koji su nama obezbedili Otadžbinu, slobodu, ponos najmanje što moramo i možemo učiniti je poštovanje njihove žrtve. Naravno da se to ne može dok svakoj dvorskoj ludi dozvoljavamo da se podsmeva njihovoj prolivenoj krvi. Ne može se dalje dok nas vode oni koji se sa nepoštovanjem odnose prema njihovoj žrtvi, nazivajući njihova junačka i herojska dela mitom, a zmiju u obliku Haradinaja najboljim izborom.

Nepokolebljiva vera, časna dela i prolivena krv srpskih heroja nije nikakav mit. Baš kao što sutra neće biti mit ni istorijski zapis da su na nagovor političkih pajaca iz Beograda glasanjem za Haradinaja devet nikigovića postali bivši Srbi, izdavši svoje đedove i svoj rod.

Ostaće zapisano zanavek njihovo odricanje od  predaka, srpskog mleka kojim su ih majke dojile i besramna izdaja Otadžbine. Odrekavši se svoje vere, časti, čojstva ostaće zauvek primer neljudi, kukavičluka i besčašća. Naravno na tim ružnim i crnim stranicama srpske istorije neće biti izostavljeni ni zaborvljeni ni svi oni koji su ih u to svojim savetima gurali, u tome podržali ili samo „naivno“ čutali.

Moramo to promeniti i ispraviti što pre. Nije to bitno samo njih radi već prvenstveno zbog nas samih. Da ne bi i mi svojim nečinjenjem postali deo njihovog sramnog miljea. Vreme se ne može vratiti unazad, nemamo vremena ni da kukamo nad sudbinom. Na nama je da se ponašamo jedino ispravno, a to znači da se kao pravi svetosavci naoružamo verom, odlučnošću i istinom da bi u budućnosti time ponovo ostvarivali pobede.

Jedino tako moći ćemo sutra svojoj deci da pogledamo u oči. Mogu neki to da prihvate ili negiraju, može da im odgovara ili smeta, sviđa ili ne ali samo na putu koji su nam ostavili oni pravi Srbi, div-junaci naše Otadžbine, na njihovim svetim kostima i našem odnosu prema tome počiva budućnost nas i naše dece. Budemo li doneli odluku da ostajemo Srbi to ćemo i uspeti. Prestanemo li se bojati, počećemo živeti.

  1. novosti.rs/…/clanci.119.html:608098-Neprijatelji-odaju-pocas
  2. telegraf.rs/…/586492-ko-je-maks-veber-omiljeni-vucicev-soc
  3. sr.wikipedia.org/w,iki/Maks_Veber

POSTAVI ODGOVOR

*