Ненад Јездић: Најтеже је променити себе!

0

Не само да је Ненад Јездић сјајан глумац и првак позоришта Атељеа 212, већ пуних петнаест година се успешно бави и пољопривредом, али и производњом ракије.

С поносом истиче да је „Јездић ракија“ најбоља међу ракијама, али и да планира да покрене летњи фестивал у селу Забрдица, близу Ваљева. Жеља му је изгради сцену која ће се звати „Театар дестилерија“ на којој ће бити реализовани позоришни, али и музички садржаји.

Да ли сте најуспешнији пољопривредник међу глумцима?

– Немам појма. Ја бих волео да будем успешан привредник, јер ово што радим није више само пољопривреда, већ и привреда. То су сада већ и капацитети и једна фантастична могућност да се доста пореза, ПДВ и царине слије у буџет ове земље, за случај да тај посао потенцијално и извознички крене.

Извозите ракију?

– Нешто мало, бојажљиво. Али зашто да не? Има пуно глумаца који се баве продукцијом. И то је нека врста привреде. Упосле се људи, изнајми се опрема, плаћају се доприноси, исплаћују плате и неки људи се ухлебе на неколико месеци, тако да је филмска индустрија и продукција и те како важна грана привреде, као и позориште. Али производња ракије је из неког мог вишка енергије и жеље да посведочим да и ми глумци умемо и можемо, ма како то деловало пркосно и инаџијски. Драго би ми било да не буде узалуд толики труд, улагање и одрицање када је у питању мој привреднички подухват.

Петнаест година се већ бавите пољопривредом…

– Чувам свој први рачун када сам купио косу, косир, мешалицу за бетон, колица, кесер и разно оруђе да би тада својих 70 ари артикулисао и привео намени. Сада је већ 20 хектара у питању.

На које награде сте поноснији, на глумачке или на пољопривредне?

– Човек може да се скрива иза речи, али ја сам, сестро, сујетан човек и мени су награде драгоцене! Нису ми пресудне али су ми драгоцене, а мени поготово значе награде за ракију. У позоришту дајем од себе најбоље што могу. Не постоји глумац који ради представу па калкулише и располаже са посебном врстом емоције када је одморан и када није, када је инспирисан и када то није. Kада уђем на сцену, хоћу да уђем на врата и да ме сви чују. Тако хоћу и да за ракију, коју правим, да сви чују како правим то од чистог воћа.

Kако све постижете?

– Kако све стигнем? Тако што дођем на пробу, па онда седнем у кола и одем у Ваљево да радим. Ако тамо не радим, верујем да помало и сметам људима који раде тамо. Онда поново седнем у кола и вратим се на пробу. Одиграм представу, па натраг, за Ваљево. Умарам се више него пре, али човек мора да се добро умори да би се добро и одморио.

Не снимате више толико серија и филмова као раније. Због чега?

– Немам неке претеране жеље. Ја сам привилегован грађанин ове земље. Имам стално запослење и плус алтернативно стижем да радим нешто што такође тражи целог човека и не стидим се то да кажем. Манипуланти, попут неког бившег управника, могу да се баве мојим скором колико сам представа одиграо, али тај исти манипулант када је дошао на чело Атељеа 212 тражио је списак најангажованијих глумаца у Атељеу 212. Био сам тада други на том списку. Kада је он био управник, просто нисам желео да играм у тим представама. Иначе, постоје ТВ пројекти у којима не желим да учествујем и захвалан сам богу што ми ракија даје мало простора да могу да дођем до магичне речи: „Е, ово нећу“!

Због чега нисте у Шотриној глумачког подели за „Санта Мариа делла Салуте“?

– Не знам. Ја сам код Шотре играо у мало пројеката. У „Лајању на звезде“ сам играо леву ногару од столице, у „Рањеном орлу“ релативно запаженију улогу и у серији „Грех њене мајке“ такође епизодну улогу.

Људи са вама воле да раде…

– Нисам сигуран. Има оних који воле са мном да раде, али и оних који не воле.

Да ли је то због тога што сваком све кажете у брк?

– Мало грешим зато што некада, из неке добре намере, мислим да сам ја увек у праву. Приметио сам да сам ужасно досадан човек у процесу позоришта и да од неких људи који имају своје процесе очекујем нешто што мислим да је краћи пут. Kада смо недавно радили „Мрешћење шарана“ све време сам се гризао за језик и мислио: „Не морам баш све ја да кажем и не мора увек да буде моја“. Ћути, ради и пусти друге да раде. То ми недостаје у позоришту. Ужасно сам инспирисан позориштем и за мене ништа лепше не постоји. Ни најлепши укус ракије се не може поредити процесом пробања у позоришту. Много ми је лепши процес пробања од премијере.

Двадесет и три године сте у позоришту. Kолико се променио положај глумца?

– Теже живе и ради се за мало новаца. Бранко Плеша, Стево Жигон, Пера Kраљ, Бата Стојковић, Павле Вуисић, Слободан Алигрудић… Они су својим огромним даром успели да се изборе у време социјализма за статус народног глумца. Ми овде то више немамо, јер је овде ужасно брз проток информација. Живимо у друштву у коме свако свакога може да компромитује на потпуно лажној основи. Ми из досаде, празнине и неимања посла, све те информације пијемо.

Многи мисле да је глумачки посао лак?

– Kада неко каже да глумци не раде ништа а примају плату 600-700 евра, то је грешка. Глумци имају пробе свако пре подне, они се одричу својих ставова и перманентно себе мењају да би некоме удовољили. Ја као глумац у обавези сам да себе мењам, а себе мењати је најтеже. Зближавам се с партнером и својим колегом као човек са човеком кроз процес пробања, а Србима је најтеже да се зближе једни с другима. Највеће српско проклетство је то што ми не можемо да се сложимо, а и у позоришту ипак то морамо да урадимо. Kада су те плате у питању, па ја могу и без ње, али постоје људи који су увек на диспозицији у позоришту за сваку поделу, за сваког талентованог или полуталентованог редитеља, постоје људи који такође имају своје кредите за станове, бриге, разводе, проблеме…

Ове године преминули су неки глумачки великани, међу њима и ваш пријатељ Маринко Маџгаљ.

– Мало је рећи да се осећам празно, тужно. Осећам апсурд као мисаоно и емотивно биће. Једино што ми преостаје то је да се молим Богу и да верујем. То је једина нормална копча са мојим братом Маринком. Само се молим Богу да је њему сада лепо и морам рећи да све што се у последњих неколико месеци његовог живота дешавало мени указује на то да му је Господ био наклоњен и да га је пригрлио и примио у царство небеско. Он је био човек за све и за свакога.

Никад не бих био министар

Да ли бисте ушли у политику, као неке ваше колеге?

– Елементарну одговорност и озбиљност могу да спроводим само на себи и да кренем од себе. Шта год у животу хоћеш да мењаш, ти заправо мораш да мењаш себе. Kада бих ја био министар, знам какав бих био, али не дао бог. Никада не бих био министар, јер не бих могао тиме да се бавим. Ја бих евентуално могао нешто да радим у оквиру Министарства пољопривреде. Можда државни секретар без плате или саветник без плате. Желео бих само своје искуство да пренесем у причу – каже Јездић.

Партизан има снаге

Kао један од најпознатијих навијача Партизана, шта мислите о ситуацији у фудбалском клубу?

– Партизан је изузетно постојан и јак клуб са великом традицијом. Ја сам данас својој деци рекао: „Децо, морате да се изборите када вам је најтеже и најапсурдније у животу. Морате да се изборите за димензију радости и да знате зашто је то тако, али и да кажете: ‘Е, па супер, зато што је тако сада, ми ћемо да будемо још јачи, луђи и енергичнији’“. Тако и Партизан. Партизан је ствар срца, али наравно и ствар новаца, ма свега. Наравно, сваки пројекат и институиција је ствар новаца. Моја пољопривреда је ствар новаца, али је пре свега ствар чуке и снаге. Партизан снагу има и он је клуб који ће потврдити своју снагу!
Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*