Ненад Поповић: Заједно са Русима на правој страни историје

0

 

Постоје тренуци у историји народа и политичара када њихов избор не само да судбински одређује будућност, већ и прошлост. Зато је одлука Србије да, као једина земља у Европи не уведе санкције Русији, један од таквих избора. Отуда таква одлука изазива несразмерно велику геополитичку буку. Код некога и бес. Али пријатељи и браћа не окрећу леђа једни другима.

Сећам се колико су поједини чиновници западног света тешко разумели зашто наша војска учествује на Војној паради у Москви, у част обележавања 70. година победе над фашизмом, бранећи сопствену част и успомену на своју антифашистичку прошлост. Као нација, ми не смемо да заборавимо готово два милиона наших жртава које су пале у борби против нацизма, као највећег зла у историји. Напротив, Србија је у некадашњој Југославији била носилац антифашистичког покрета, стварајући један од најснажнијих фронтова у Европи, као отпор Хитлеровој болесној визији света.

Присећам се тог јубилеја, враћајући се на дан када је 23. фебруара 1838. године кнез Милош Обреновић у Крагујевцу примио у свечану аудијенцију руског дипломату Герасима Васиљевича Вашћенка, који му је предао акредитивно писмо о свом постављењу на место конзула у Кнежевини Србији.

Али односи између Србије и Русије трају вековима уназад. Свети Сава је ишао у Русију, потом се замонашио у руском манастиру Свети Пантелејмон, код руских монаха на Светој Гори. У темељима државности и духовности старовековне српске државе, уграђена је подршка и љубав Русије, давно пре формалне ноте о успостављању дипломатских односа пре 180 година.

Од тада, заправо, Србија није сама. Као што то није била ни током Првог светског рата, када је цар Николај Романов жртвовао своју круну, царство и коначно, свој живот и читаву династију, због дате речи да ће бранити Србију.

Времена, људи, њихови карактери и интереси се мењају, али пријатељство и братство Србије и Русије остаје записано као вишевековни уговор без рока трајања.

Треба ли да нашој браћи и пријатељима у Русији кажемо: „Не, никада вас нисмо познавали. Не, никада се нисмо заједно борили против Хитлера. Не, никада нисмо заједно крварили, мислећи да стварамо бољи свет без концентрационих логора и гасних комора! Не, нећемо са вама славити Дан победе и остале велике битке.»

Имали смо и имаму такву могућност. И многи нам је нуде као “спасоносну”. Да кажемо Русима да никада нису постојале ни Стаљинградска битка, ни битка за Београд. Да Руси никада нису ослободили ни Аушвиц ни Берлин и да је све то био обичан сан који смо заједно сањали.

И нуде нам многи душебрижници да кажемо да је лажан и онај Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, који је нашим компанијама омогућио да од 2000. године практично 99 одсто производа извозимо на огромно руско тржиште без царина. И да због тог споразума, у Србију нису дошле многе мултинационалне компаније које би дале милијарде долара само да добију такав привилегован међудржавни уговор.

Могао је и Владимир Путин, који је на глобалном плану учврстио самопоштовање великом руском народу, а Русији вратио улогу најважније глобалне силе и лично се наметнуо као глобални лидер у борби против тероризма Исламске државе, да заборави на Србију. Могао је, али није. Показао је Владимир Владимирович принципијелан, искрено пријатељски, али и заштитнички став према Србији. Путин је запретио ветом у Савету безбедности УН 2007. године на покушај доношења резолуције о Косову која би довела у питање Резолуцију 1244, што је један од пресудних, можда и кључних момената у одбрани нашег Косова и Метохије.

Када је Русија уложила вето у Савету безбедности на усвајање британске резолуције о Сребреници, спречено је да будемо колективно жигосани као геноцидни народ. Опет, захваљујући Путину, спречен је сценарио по којем би све читанке у свету писале о српском народу као геноцидном, и по којем би свако ко у ”Гугл” претраживач укуца реч ”геноцид”, као први резултат добио земљу Србију и српски народ.

На другој историјској прекретници за наш народ и државу, захваљујући ангажовању, пре свега руске дипломатије, али и другим пријатељима Србије у свету, спречен је насилни и противправни покушај пријема Приштине у Унеско, чиме је српска средњевековна национална, верска и културна баштина на Косову, остала оно што је вековима и била, јесте, и биће – српска. Пријем лажне државе Косово у УН је немогућ због руског вета. Русија на основама међународног права, без икаквих условљавања, штити државни интегритет и територијални суверенитет Србије, уз бригу о интересима нашег народа у Републици Српској.

И Србија је уз Русију када је њој то најпотребније. Многи на Западу покушавају да проникну у тајну блискости наша два народа, да пронађу шифру, да коначно добију одговор – шта је то што нас толико спаја? Одговор је једноставан. Србија и Русија су, заједно, раме уз раме, као браћа, одувек биле на правој страни историје.

Ненад Поповић, Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*