Ненад Зорић: Северину за премијера Хрватске!

0

Севе има и видео — и то какав, Милановић само аудио — који шушти. Севе, нека јој Бог срећу да, искрено приступа послу, Милановић све ради како му кажу медијски саветници. Публика верује Северини и жељно ишчекује њене даље наступе, Милановићевих наступа се већина гади. „Шарај мало, брате“. Зорану Милановићу, (до)прошлогодишњем хрватском премијеру било је довољно да изговори ову несувислу „шалу“ и да на последњим тамошњим парламентарним изборима скочи из дубоког политичког бездана (готово) до поновног мандата на челу владе.
Био је то пластични доказ шта добију држава и регион кад се удруже амерички спин доктори, превелика Милановићева политичка амбиција и мањак управљачког умећа истог тог Милановића. Оскудност економског увек даје вишак националног, па таква клима у озбиљним друштвима тражи лидере који смирују, а у оним друштвима која то нису — лидери се прилагођавају клими. И Гомили. Кад порастем бићу Туђман И тако је социјалдемократа Милановић преко ноћи, зарад политичког ћара, постао кандидат за гласноговорника ХДЗ-а, али оног ратног Туђмановог, а не (пред)европског Санадеровог ХДЗ-а. У науму му се испречио „Мост“. Ваљда због оне српске народне — ко не плати на мосту, платиће на ћуприји, Зоран Милановић пред нове (превремене) парламентарне изборе у Хрватској не часи ни часа, па је решио да од кандидата за гласноговорника националне странке, постане реинкарнација Фрање Туђмана. Мада, искрено речено, покојни Туђман је — уз све мане и смрћу избегнут Хаг — мање псовао, имао више политичког такта и неупоредиво више државничког. Но, копија никад не може бити боља од оригинала, па кад не може да копира Туђмана у такту, барем може да копира туђмановску шовинистичку реторику. Сваки глас је важан. Зато се, наводни, социјалдемократа Милановић састао са хрватским ратним ветеранима — што је политички легално и легитимно, и тамо говорио као њихове четовође ономад кад се на ратишту напију — што је политички неодговорно. Нижеразредна аудио-продукција

Било је ту свега и свачега. Највише пљувања по Србији. Те мали народ, те шака јада „која већ више од 150 година не зна би ли ишла у Македонију, Војводину, Босну, Хрватску, Бугарску… Нема их десет милијуна, а они би жељели бити господари цијелог Балкана“. Видим, констатовао је том приликом Милановић, да се сналазе (Срби) у кошарци и ватерполу, али политика и држава нису кошарка и ватерполо. Тачно је, нису. Међутим, и у ватерполу, и у кошарци се готово исто као и у високој политици користи глава, тактика, постоји стратегија, а све то је надограђено на квалитет. Зоран Милановић — на штету Хрватске, а посредно и региона бивше Југославије — има само купљену тактику. Притом, тактику за једну битку, али подсвест је чудо, па кандидат за повратника у фотељу хрватског премијера мисли да ће њоме добијати политичке ратове. Дабоме, да поновимо, политика и држава нису, у потпуности, ватерполо и кошарка. Али нису ни нискобуџетни филм за одрасле којима треба стимуланс. А снимак који је „процурео“ са састанка Милановића и домољуба је управо нискобуџетни снимак који потпаљује најниже страсти. На суво.
Причало се да је ономадашњи видео-снимак вођења љубави (доиста интензивног) Северине Вучковић и њеног тадашњег дечка (име и презиме небитни за поенту приче) није случајно процурео у јавност. Како год, да ли због њега или због тога што је „видела снег у мају“ — Северини је популарност нагло скочила. Милановић такође хоће гласове публике. Оне публике која воли лаке ноте и два такта. Међутим, само је бледа сенка уметнице Северине. Прво, Севе има и видео — и то какав, Милановић само аудио — који шушти. Севе, нека јој Бог срећу да, искрено приступа послу, Милановић све ради како му кажу медијски саветници. Публика верује Северини и жељно ишчекује њене даље наступе, Милановићевих наступа се већина гади. Зато, ако већ кандидат мора да има широку подршку. Ако већ морају да постоје неподељене симпатије публике — онда боље Северину за премијера Хрватске. А и тамошњим Србима ће бити боље.

Спутњик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*