НЕОБИЧНА ЗАНИМАЊА: Не смета ми ни то што путници лају на мене

Београђанка Љубица Прша четири године ради као возач специјалног таксија за кућне љубимце. Некада су немирни, па им дам кексиће, а следећег пута сами ускачу у кола

0

МОЈИ путници лају док се возе, умеју и да ми скоче у крило док сам за воланом, али то ми нимало не смета.

Овако почиње причу за „Новости“ Београђанка Љубица Прша, возач специјализованог таксија за кућне љубимце, која је пре четири године почела да се бави овим необичним занимањем. Наиме, и сама је наилазила на неразумевање околине када је желела да негде оде са својим псом и у разговору са другим власницима је схватила да се и они сусрећу са истим проблемом. Од избацивања из градског превоза, до негодовања регуларних таксиста. Купила је ауто и почела да превози крзнене четвороношце.

– Таксисти углавном гунђају због хаоса који им оставите када уђете са псом и, после много нервирања, постала сам таксиста за љубимце – прича Љубица.

– Схватила сам да је та услуга преко потребна власницима паса у Београду. Код мене могу да прљају колико им је воља. Ауто после сваког путника иде на чишћење.

Како каже, свој посао више доживљава као хоби, јер је љубав према животињама главни мотив да се бави таксирањем. У почетку је муштеријама била на располагању од 0 до 24 сата, али сада ради искључиво по позиву.

– Власници ме зову када треба да оду код ветеринара или да одведу пса на шишање – објашњава овај необични таксиста. – Возим их и на дружење са пријатељима или када љубимца желе да прошетају до Аде, Кошутњака, Авале. И углавном је то од данас за сутра. Не очекују да се истог тренутка створим, јер знају да имам само једно возило, али ако је хитно, изађем у сусрет.

Пси и мачке су најредовније муштерије, мада међу њима залута и понеки зец, хрчак и папагај.

– Моји клијенти су најбољи на свету – каже наша саговорница. – Буде међу њима оних који се први пут возе, па негодују, уплашени су и умеју да залају, али убрзо се навикну. Уме да им буде мука, мамим их кексићима, а следећег пута сами ускачу. Једна власница ми се чак и жалила да њен пас, када иду у шетњу, чим угледа отворена врата од аута, хоће да ускачи. Толико је заволео вожњу.

Најчешће инсистира на томе да пас буде са власником како се не би десила нека непредвиђена ситуација. Али уколико је редовна муштерија, вожња један на један није никакав проблем.

– Пас без власника уме да буде уплашен, али ако смо стари другари, умеју чак и да ме одведу до куће – каже Прша. – Дешавало ми се да дођем у улицу, али заборавим који је број зграде. У тим тренуцима само пратим мог крзненог пријатеља и он ме одведе до врата стана.

ПОВРЕМЕНО И ХИТНА ПОМОЋ

ИАКО су искуства са Љубичиног радног места углавном позитивна, неретко мора да утеши власнике када изађу из ветеринарске ординације.

– Дешавало се да је пас на издисају, па морам да га возим код ветеринара – каже наша саговорница. – Не буде увек успешно, па када видим да власник излази снужден јер је пас критично или је угинуо, буде ми баш тешко. То су неке тужне стране овог посла, мада више има оних лепих.

НЕ РЕЖИ ПИТБУЛ НЕГО МАЛТЕЗЕР

ИАКО јој се никад није догодило да је пас шчепа за врат док је за воланом, када им нешто није по вољи, умеју да зарежe. – Возила сам девојку са два питбула и малтезером – препричава Љубица. – Очекивала сам да ћу имати проблема са овом двојицом, али су они преспавали целу вожњу, а малтезер је све време нервозно лајао на мене.

Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*