Neverovatna priča o poslednjem nacisti koji se predao u Drugom svetskom ratu!

0

Veruje se da je poručnik Vilhelm Dege bio poslednji aktivni nemački vojnik koji se predao nakon okončanja Drugog svetskog rata, zahvaljujući činjenici da je sa 11 vojnika bio „ostavljen“ u kampu na Severnom polu.

Zapanjujuću priču, koja nikada nije „napustila“ Nemačku do tog trenutka, ispričao je poručnikov sin, Ekbart Dege.

U ekskluzivnom intervjuu za Dejli mejl, 74-godišnji Ekbart je do detalja opisao istorijski trenutak kada je njegov otac, Gvozdenim krstom odlikovani nemački oficir (najviše odlikovanje u tom trenutku), predao svoj pištolj savezničkim snagama.

Bio je vođa operacije „Haudegen“, što je bio naziv nemačke meteorološke ispostave na Arktiku.

Kada je počeo rat 1939. godine, komanda nacističkih snaga nije više mogla da računa na meteo-podatke sa međunarodnih mreža, jer su ih kontrolisale i šifrovale savezničke snage.

Da bi njihova borba bila efikasnija, bili su primorani da, između ostalog, postave sopstvenu meteorološku stanicu i na Arktiku.
https://scontent.fbeg1-1.fna.fbcdn.net/v/t1.0-0/q86/s480x480/13876612_1163436070383682_5313639753227981058_n.jpg?oh=1ebf4464ddf5ce27de4a4204478b28b1&oe=582507E4
Izveštaji o vremenu bili su krucijalni za nemačku vojnu strategiju, a poručnik Dege zadužen da sve to organizuje na Svalbardu, dalekom norveškom arhipelagu blizu Severnog pola.

Njegova stanica je izveštaje slala od avgusta 1944. godine, sve do maja 1945. kada su preko radio-veze obavešteni o nemačkoj predaji.

Nakon godinu dana teške borbe sa zimom i polarnim medvedima, jedanaestorici vojnika je naređeno da unište svu naučnu i komunikacionu opremu.
Od civilizacije odsečena posada stanice je ostala samo sa čamcem na vesla, čekajući da se neko pojavi i pokupi ih.

Dogodilo se to 3. septembra 1945, kada je norveški brod „Blasel“ došao po ljude iz „Haudegen“-a i prevezao ih do Norveške.
Dr Ekbart Dege, poručnikov sin, jedva je čakao da ispriča sve o komičnoj sceni u noći kada se njegov otac predao.
da
„Moj otac i njegov drug Rejer otišli su do plaže da bi dočekali Norvežane. Kapetan broda, L. Albertsen iz Tromza i brodski kuvar doveslali su čamcem do obale“, priča Ekbart.

„Otac im je poželeo dobrodošlicu na engleskom jeziku, ali se kapetan totalno zbunio, s obzirom na to da nije znao ni reč engleskog jezika.“

„Zatim se moj otac prebacio na norveški koji je tečno pričao, naučivši ga u vojsci, jer je bio stacioniran u Norveškoj od 1940. do 1943. godine.“

Upitao je kapetana: „Hoćemo li da obavimo zvanični deo posla odmah ovde na plaži ili mogu da vas pozovem u našu bazu na kafu i rakiju?“.

„Pravu kafu i dobru nemačku rakiju? Da, naravno!“, odgovorio je kapetan koji se očigledno povratio od šoka.

I tako su nemački vojnici poslužili svoje goste iz Norveške hranom, pićem i cigaretama koje su još imali u zalihama.

Narednog jutra, 4. septembra, norveški kapetan je postao nervozan. „Moj otac ga je upitao: Šta se dešava?“.

„Pomorske vlasti Norveške su mi naredile da vam prvo tražim da se predate“, objasnio je kapetan.

„Pa, što mi ne tražite da se predam?“

„Zato što ne znam kako se rade ove stvari“, odgovorio mu je kapetan.

Uz reči da ne zna ni on, poručnik Dege je izvadio svoj pištolj iz futrole, stavio ga na sto, gurnuo ka kapetanu i zaključio: „Ovim činom ja se predajem“.

Norvežanin je bio zapanjen. Ali je uspeo da izgovori: „Mogu li da zadržim pištolj?“.

Zatim je nemački poručnik sastavio dokument o predaji i to na norveškom jeziku, obojica su ga potpisala, čime je okončana ova neobična predaja poslednje nemačke jedinice u Drugom svetskom ratu.

Po povratku u civilni život, Vilhelm Dege i članovi njegove jedinice trudili su se da se svake godine sastanu i vide, što je bilo jako komplikovano zbog hladnoratovskih tenzija između Istočne i Zapadne Nemačke.

„Godina koju je 11 ljudi provelo u užasnim uslovima, hladnoći i mraku, pokazuje koliko dobri prijateljski odnosi i pouzdano vođstvo održavaju moral na visokom nivou i pomažu da se prevaziđu sve teškoće arktičkih noći“, zaključio je Ekbart.

„U početku se društvo sastajalo u Istočnoj Nemačkoj. Članovi jedinice iz Zapadne Nemačke su uvek bili pozivani, međutim, niko se nije usuđivao da putuje preko granice u tom vreme.“

„Godine 1984, pet godina nakon smrti moga oca, prihvatio sam poziv ljudi iz ‘Haudegen’-a iz Istočne Nemačke i pojavio se na okupljanju sa porodicom. A onda smo saznali da istočnonemačka obaveštajna služba Štazi prati ova druženja i da planira da upadne i izvrši raciju na sledećem.“

„Zato su Haudegen okupljanja prekinuta. No, par godina po ujedinjenju dve Nemačke, sve se nastavilo. Ali, s obzirom na to da je živih članova bilo sve manje, nazirao se prirodni kraj ovom divnom druženju.“

„Nedavno sam posetio Hajnca Šnajdera i Vernera Šlosera, poslednja dva živa člana jedinice. Obojica su duboko u devedesetim godinama života“, rekao je na kraju Ekbart Dege.

Blic