Није Мустафи Церићу тек онако постао милији султан Јункер од султана Ердогана

0
ЗАПАДНИ СВИЈЕТ ЋЕ СЕ ЛУДО ЗАБАВЉАТИ АКО ЕФЕНДИЈА ЦЕРИЋ ПОЖЕЛИ ДА САМ БУДЕ КАЛИФА
  • Зашто се Мустафа ефендијин султан/калиф, тек што је био васкрснуо у Малој Азији у лику Тајипа Ердогана, одједном одселио на нову, европску адресу и доживио реинкарнацију у Жан Клоду Јункеру?
  • Посљедњих десетак година, и из Стамбола/Анкаре и из Сарајева причало се о обнови „пустог Турског“ у Босни . Ердоган и Давутоглу, односно Изетбеговић и Церић, заклињали су се на вјечну љубав. Ердоган се позивао на Алијин аманет да чува Бошњаке и Босну. Бакир је позиван и на породична славља код свог поочима и тутора. Мустафа ефендија му је секундирао изјавама да је „Турска матица Бошњака“
  • Све је ишло као по лоју док је „велики везир“ у Вашингтону аминовао ову традиционалну везу у којој је Ердоган требало да „спријечи продор радикалног ислама у Босну и пресади исламску демократију “. Када је, међутим, за неуспјели пуч у Турској оптужен амерички штићеник Фејтулах Гулен, односи су се нагло покварили. Ердоган се и економски (Турски ток) и војно (С-400) нагло окренуо свом спаситељу Путину
  • О Церићевој „души Босне која нема страха од мноштва различитости“ довољно свједочи статистика по којој се њена мултикулти пријестоница за двадестак година трансформисала у 99 одсто муслиманско Сарајево

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

„НАШ султан је сада у Бриселу, а није више у Истанбулу, Брисел је главни град Европске уније, гдје столује и наш султан, а Анкара је главни град само Турске“, саопштио је већ помало заборављени еx реис-ул-улема Мустафа Церић својим сународницима Бошњацима и Босанцима, и вјероватно до суза насмијао Туска и Јункера на „ Великој (ЕУ) Порти“.

На пратећој фотографији са међународног скупа вјерских поглавара лијепо се види жовијални реис „емеритус“ са ахмедијом на глави, како са шеретским осмијехом саопштава нови салто у бошњачкој политици. А у позадини Барозо се од срца смије, један рабин се кисело смијуљи, неки опет стежу уста да не прсну у смијех, али има их који слушају са изразом мучнине.

Очито су сви по први пут уживо могли да препознају „сарајевски дух“ из ТВ серије Надреалисти у режији др Нелета Карајлића.

Зашто се Мустафа ефендијин султан/калиф, тек што је био васкрснуо у Малој Азији у лику Тајипа Ердогана, одједном одселио на нову, европску адресу и доживио реинкарнацију у Жан Клоду Јункеру?

Посљедњих десетак година, и из Стамбола/Анкаре и из Сарајева причало се о обнови „пустог Турског“ у Босни . Ердоган и Давутоглу, односно Изетбеговић и Церић, заклињали су се на вјечну љубав.

Давутоглу је говорио о османском царству у Босни као једној успјешној причи коју треба поновити. Ердоган се позивао на Алијин аманет да чува Бошњаке и Босну. Бакир је позиван и на породична славља код свог поочима и тутора.

Мустафа ефендија му је секундирао изјавама да је „Турска матица Бошњака“.

„Султану“ Тајипу одузет аманет на Босну.

Све је ишло као по лоју док је „велики везир“ у Вашингтону аминовао ову традиционалну везу у којој је Ердоган требало да „спријечи продор радикалног ислама у Босну и пресади исламску демократију “. Када је, међутим, за неуспјели пуч у Турској оптужен амерички штићеник Фејтулах Гулен, односи су се нагло покварили.

 

 

Ердоган се и економски (Турски ток) и војно (С-400) нагло окренуо свом спаситељу Путину. Бакир се нашао између  Стамбола и Вашингтона као Буриданово магаре, а еx реис ефендија му је притекао у помоћ мудрим савјетом: ни Турска, ни Саудија, ни САД него ЕУ.

Зашто се Порта преселила баш у Брисел?

Никад до сада Изетбеговићи нису рачунали на искрену подршку ЕУ. Поготово не од колонијалних сила попут Британије и Француске, које су вијековима харале по исламским земљама у свијету. Досолила је преамбула нацрта европског устава у коме се спомињу искључиво хришћански културни коријени Старог континента (Жискар Д’Естен), као и држање „матице Турске“ 60 година у довратку ЕУ, чему је опет допринијела и Њемачка.

Исламске земље (Турска, Саудија, па и Иран), али још и више Америка, биле су бошњачки избор „без алтернативе“, упркос томе што их је једина суперсила толико пута превела жедне преко воде.

Обећана доминација над цијелом Босном, свела се на доминацију над фртаљ територије или пет кантона. Али, Мустафа ефендија се досјетио да је ваљда због географске локације муслимана Бошњака, „Босна сазрела да буде равноправан члан велике европске фамилије“. Са све вехабијским камповима у Бочињи и Маочи, транзитом за исламске терористе, рекордним бројем добровољаца Исламске државе.

 

Имами и хатиби да иду да вазе у џамијски михраб

Смислио је и како то да изведу:„Бошњаци/Босанци – политичари треба да џамијски михраб препусте имамима и хатибима. Неки бошњачки/босански парламентарци ходају по дијаспори и вазе из михраба умјесто да се друже са својим колегама у Бриселу и преносе им босанске политичке и културне поруке тако да нашем султану у Бриселу буде јасно да се у Босни не подиже никакав ‘кхилафет’. Бошњаци/Босанци треба да разумију и прихвате да им је султан у Бриселу а не негдје друго, али и ЕУ да се у Босни подиже правна држава, по принципу један човјек-један глас, као што је то свугдје у свијету”.

Мустафа ефендија изгледа мисли да у Европи још нису прочитали Исламску декларацију, у којој стоји да „муслимани када постану већина треба свима да наметну шеријат“, а да је ту књигу као програмску званично прихватила СДА. Бакир, како је сам рекао, држи ту бабину књигу на свом радном столу у Предсједништву БиХ. А некадашњи Алијин реис је онда вјероватно држи под јастуком.

Адил Зулфикарпашић је у књизи „Окована Босна“ још током рата критиковао Алију што „на Истоку прича о Босни као Исламској теократији, а на Западу као грађанској држави и при томе мисли да у САД и ЕУ о томе нису обавијештени“.

 

 

Мустафа Церић вјерује да политичари на Западу такође не знају да је одвајање џамије од државе супротно исламу, као и да је, досљедно томе, Алија јасно упозорио босанске муслимане да „не може бити коегзистенције између муслимана и неисламских институција“.

То се, наравно, не може промијенити худбом једног бившег реиса, а и сам Мустафа ефендија читав радни вијек у ИВЗ-у интензивно практикује спрегу џамије и политике.

Под „правном државом која се (наводно) подиже у БиХ“, Церићу се изгледа једино допао „принцип један човјек-један глас као свугдје у свијету“. Тај принцип се, међутим, већ примјењује сепаратно у Српској и Федерацији, које заједно чине БиХ, и тако је у великом броју етнички и вјерски сложених земаља у свијету.

 

„Сви окупатори Босне су бољи од Србије и Хрватске“

Али, у ширем образложењу бриселског калифата (кхилафета) има још много „бисера“.

„Босна је увијек била дио великог цивилизацијског свијета од римског и отоманског до аустроугарског и комунистичког царства такозване интернационале. Но, Босна је у свим тим царевинама била увијек своја на своме и знала је чувати свој босански понос и своју босанску част и слободу. Али, Босни је увијек било тешко кад је остајала сама са својим сусједима с њене лијеве и с њене десне стране, сусједима који нису никад одустали од тога да јој узму душу и убију тијело”. БиХ се и сада налази у том стању да је једини начин да се спаси управо да, као и досад, постане дио великог, универзалног цивилизацијског свијета. У њему се и најбоље сналази, јер има такву душу, која нема страха од мноштва различитости“.

У цитираним редовима једино „најбоље сналажење“ заиста уопште није спорно. Необично је да Церић не помиње и Трећи рајх као нацистичку империју која је у Босни била већином добро прихваћена под заставом квислиншке НДХ, а да комунистичку власт, под којом су Мустафа ефендија и саплеменици добили нацију, ставља у исти кош са османским и хабзбуршким освајачима.

Шта тек рећи на то што Мустафа ефендија тврди да је Босна под окупацијама, које су се вјековима надовезивале једна на другу, „сачувала понос, част и слободу“?

Могуће је само уколико конверзија вјере, промјена нације, ново лично име и породично презиме сматра слободним избором, односно да су Босанци због тога били часни и на то треба да су поносни.

Што се пак тиче „злих лијевих и десних сусједа“, за разлику од „добрих иностраних окупатора“, Церићу и његовима канда није јасно да им „душу узимају и тијело убијају“ њихове још ближе комшије који су у Босни више домицилне него сви Бошњани, Муслимани, Бошњаци и Босанци, заједно.

О „души Босне која нема страха од мноштва различитости“ довољно свједочи статистика по којој се њена мултикулти пријестоница за двадестак година трансформисала у 99 одсто муслиманско Сарајево.

Најзад, еx реис није ни свјестан да је, индиректним поређењем аустороугарске анексије Босне са њеним придружењем ЕУ, увриједио бриселске еврократе. Сигурно није намјерно, јер ниједан хоџа није са толико топлине зборио о западној хришћанској цивилизацији.

Само се занио у кетманском увлачењу и оријенталном медењу па му се напросто омакло.

 

Бивши реис као бошњачки Насрудин хоџа

 

Да Мустафи ефендији није стран ни амерички сурови прагматизам указује живи свједок да је он прије Клинтона дошао на идеју о пет хиљада муслиманских жртава одједном и на истом мјесту за придобијење америчке јавности за НАТО бомбардовање српских положаја у Босни.

У најужем кругу Алији је, наводно, рекао „муслимани стално гину у разним дјеловима Босне, појединачно и у малим скупинама, и то остаје незапажено, а међународну пажњу може скренути само масовна погибија, одједном и на једном мјесту“.

О посљедицама такве памети и душе не бисмо овом приликом, да не кваримо портрет Мустафа ефендије, који иначе највише подсјећа на Насрудин хоџу и његове шејтанлуке и марифетлуке.

Када је послије вишекратно прекораченог статутарног броја мандата на функцији реис-ул-улеме Мустафа Церић коначно одступио под притиском, за утјеху је, по узору на папу Бенедикта, затражио титулу реиса емеритуса. А пошто му није успјело, најављивао је да ће скинути ахмедију и канидовати се за бошњачког члана Предсједништва БиХ. Најзад је отишао корак навише да постане лидер европских муслимана.

Путовао је по Паризу, Лондону и Берлину и препоручивао се организацијама бројних имиграната из исламских земаља. Лобирао је и у Вашингтону и у Ватикану, а понајвише у централи ЕУ, коју је био замислио као покровитеља свог подухвата.

Из тог времена потиче премијерна циркуска изведба „пресељења султаната из Истанбула у Брисел“, као и фотографија са лидерима европских цркава и Барозом као домаћином.

 

Стари или нови шејтанлуци и марифетлуци

На актуелну репризу истог циркусања потакла га је ономад објављена „Стратегија за проширење ЕУ“ у којој је БиХ позиционирана на репу, као и успјех Херцег-Босанаца у лобирању по бриселским колоарима за измјену изборног закона у Федерацији. А то сина рахметли Алије гура у пораз на јесењим изборима.

Поред Човића, Церић, наравно, није могао да не помене и Додика, и каже да „по Европи шире предрасуде о БиХ и распирују исламофобију у ЕУ“.

Еx реис ефендија је једино успио да у међувремену фомира „Свјетски бошњачки конгрес“ како би постао предсједник бар нечега. То за његове апетите и није бог зна шта, па можемо очекивати и другу, измјењену и допуњену репризу ове циркуске представе .

Или ће Мустафа ефендија спремити нови перформанс „Пресељење исултаната/кхилафета у Вашингтон и проглашење Трампа за султана и калифа“. То дјелује много реалније, а двор у Ријаду, на челу вехабијских параџематлија у Босни, неће му ускратити подршку. Али, шта ако амбициозни еx реис у бујној машти баш себе угледа као калифа и султана?

Ништа!

Западни свијет ће се и даље лудо забављати.

http://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-nije-mustafi-cericu-tek-onako-postao-miliji-sultan-junker-od-sultana-erdogana/

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*