„НИЈЕ НАЈВЕЋА СЛАВА, АЛИ ЈЕ НАЈОМИЉЕНИЈА“ Свештеник Владимир Левићанин објашњава како треба славити Ђурђевдан

0

После Светог Николе, Аранђеловдана и Светог Јована, Ђурђевдан је највећа слава у Србији, а може се рећи и најпопуларнија, каже Владимир Левићанин, свештеник Храма Светог Георгија у Београду.

Kао заштитик земљорадника, војника и владара, као време за чувени хајдучки састанак, овај светитељ, објашњава Левићанин, дубоко је везан за читав хришћански свет и заправо говори о снази вере и задивљујућем јунаштву, високо рангираној вредности код нас. Kао угледни римски војсковођа, настрадао је, управо од свог цара, када је имао 21 годину – бранећи хришћанство.

– У православном и источном хришћанском предању уопште, великомученици су свети који заузимају посебно место, чије је страдање оставило снажан утисак на савременике и који су зато нарочито поштавани широм хришћанског света. Међу њима, веома посебно место заузима Свети Георгије, један од многих римских официра, према предању, веома високо рангиран и перспективан, који је у време Диоклецијановог гоњења почетком ИВ века нарочито храбро посведочио своју веру, упркос томе што је самом цару гонитељу било нарочито стало да га сачува у свом окружењу. Kао такав, постао је нарочити узор храбрости у тешким временима многим хришћанима, па се раширеност његовог култа можда управо тиме може објаснити, нарочито с обзиром на историју нашега народа – објашњава свештеник Левићанин.

Он додаје да су у нашој, хришћанској вери, мученици сви они који су посведочили истинитост јеванђелских речи, речи самога Господа, да „човек не живи о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ и да је човеку узалуд и „да цео свет задобије, а да души својој науди“.

– Речено језиком разумљивијим савременом човеку, када је живот у питању, није поента у квантитету, већ квалитету. А човековом животу квалитет даје смисао, свест о томе да смо део шире приче и плана захваљујући коме је могуће да, упркос нашој смртности, верујемо у то да у коначном нисмо изгубљени. Та прича, план и смисао, када је наша хришћанска вера у питању, зове се Љубав, и та Љубав је сам Бог. Мученици су, дакле, својим страдањем посведочили да се Љубави, која даје човековом животу смисао, не може ништа претпоставити, па ни сами живот, будући да он без ње нема вредности – каже наш саговорник.

Kада све ово знамо, питање је шта треба да освестимо, како би најисправније славили Ђурђевдан?

– Морам одмах да вам кажем да та фокусираност на „исправност“ и потреба да се ствари „утврђују“ није нешто што, упркос свему, има суштинску вредност. Ми, немамо проблем, када је вера у питању, са „неисправношћу“, већ са неискреношћу; та неискреност у односу према Богу се пре свега показује у томе колико стварни значај оно у шта верујемо има за наш однос према другим људима, према нашим ближњима. Веровати да ништа није претежније од Љубави и славити оне који су то посведочили својим страдањем, а понашати се према другим људима као да су они средства за остварење наших циљева је бесмислено. То је прави проблем, једино је то неисправно. А што се тиче прославе празника, поновићу оно што је општепознато, а ипак занемарено. Суштинска прослава је она у којој читава заједница учествује; дакле, ако хоћете да исправно прославите Ђурђевдан и сваки други празник, дођите најпре на литургију – охрабрује наш саговорник и подсећа да вера даје смисао обичајима, а не обрнуто.

– Обичаји су начин саопштавања поруке, форма, а форма никада не може бити важнија од садржаја. Уколико је неопходно, како би се сачувао садржај, форму треба променити. Зато, ако немамо вере, обичаји не само да нас не приближавају Богу, већ нас од њега, често и веома ефектно, удаљују. Испуњење било које форме, односно поштовање, упражњавање сваког обичаја који би само умирио нашу савест, а оставио нас непокренуте ка сусрету са Истином, не би било припадање оној вери коју је изразио Свети Ђорђе. Он је својим страдањем управо исповедио да је истинска вера у Бога важнија од сваке овоземаљске форме – каже свештеник Левићанин.

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*