Није само кувар „награбао“ због „Лили Марлен“. Слично се десило и у Бору пре 40 година!

Зоран Поповић је 40 година пре кувара Ореља награбусио због немачке песме. Годину и по дана му се судило зато што је на Радио Бору 1975. пустио спорну песму. Кривично због "ширења лажних вести"

0

Зоран Поповић, музички уредник Радио Бора, 4. априла 1975. године у емисији „Рекламни каталог“ није ни сањао шта ће га снаћи када је на студијски грамофон ставио плочу с мелодијом „Лили Марлен“, на енглеском језику. У Општинском суду у Бору против њега је убрзо покренут кривични поступак због „ширења лажних вести“, али је ослобођен годину и по дана касније, 22. октобра 1976. године!

То значи да је случај кувара Марка Ореља који је недавно добио отказ у ресторану „Капетан Коча путује“ у београдској Скадарлији, јер је прекинуо музичаре који су гостима из Немачке свирали „Лили Марлен“ на неки начин „реприза“ афере која је, истим поводом, још пре 40 година потресала целу ондашњу Југославију.

Додуше, 1976. у СФРЈ није било дилема као у случају кувара 2016, чија је судбина поделила јавност на оне који га подржавају, јер сматрају да је песма симбол окупације и незванична химна немачких војника у Другом светском рату и оне који га осуђују, јер сматрају да је реч о обичној љубавној мелодији.

Поповићу, који је тада имао 35 година, судило се, према образложењу пресуде, „јер је емитовао песму коју су Хитлерови војници масовно певали у току Другог светског рата ради подизања борбеног морала и војничке пожртвованости, као и приликом масовних стрељања и убијања наших патриота, чиме је средством јавног информисања широком кругу слушалаца, а са намером да изазове нерасположење и узнемиреност грађана пренео лажну тврдњу и то непосредно пред годишњицу напада фашистичке Немачке на нашу земљу, о популарисању фашистичких идеја и идеологије и пренео лажне вести да се преко радио-станица наше земље могу слободно емитовати песме фашистичке Немачке из Другог светског рата, против које су наши народи водили ослободилачку борбу“.

– Тата је то доживео веома стресно, јер је, ни крив ни дужан, био уплетен у веома опасну причу. То га је психички руинирало, јер је био постављен на стуб срама као да је учинио злодело, а у земљи у којој је комунизам био идеологија могао је и главу да изгуби. Размишљао је да ли ће да га прогласе страним елементом, издајником и да му накалеме ко зна шта. Била је то велика прича, за коју је чула цела Југославија. Било је то време када је Државна безбедност била неприкосновена у свему и можемо само да замислимо под какву лупу је дошао за само један дан – прича за „Новости“ Зоранов син Душан из Баточине, који је Музичку академију завршио у Новом Саду, а члан је групе „Медени месец“.

Зоран Поповић са сином Душаном,Пресуда којом је Поповић ослобођен оптужби

Он каже да је његов отац, који је завршио Музичку академију у Београду, песму чуо први пут оног дана када ју је емитовао и да није знао да је реч о нумери која је декретом била забрањена да се помене, а камоли да се емитује. Ослобођен је, јер је, заправо, био колатерална штета у низу пропуста. Питање је било како је забрањена плоча ушла у Југославију, како се нашла у легалној продаји у дискографским кућама и како је доспела у радио-станицу…

НЕ БИХ ЈЕ ЗАБРАНИО

– Мислим да песма нема никакве везе са политиком и нацизмом. Иако због тате имам зазор од ње, да сам власник ресторана, дозволио бих да се у њему пева. Кинески филозофи у старом веку сматрали су да добра музика позитивно утиче на људе, а лоша негативно. Нису били у праву. Пошто је Хитлер обожавао Вагнера, требало је да буде добар човек, а не највећи злочинац на планети. Треба ли због њега уништити Вагнерова дела? – пита се Душан.

Душан Поповић

ПОБЕГАО ИЗ БОРА

Зоран Поповић је свој радни век провео као професор музике у основним и средњим школама. Било је то дефицитарно занимање и могао је да бира где ће да се запосли. Бирајући најбоље понуде, често се селио. Радио је у Малој Иванчи, у Босни, где је упознао супругу Захиду; у Пироту, где им се родио син Душан; у Рачи Крагујевачкој и Баточини.

– Тати се у Бору смучило и само три месеца после емитовања те песме преселили смо се у Баточину. Запослио се у ОШ „14. октобар“, садашњој ОШ „Свети Сава“, где је пензионисан 2001. године. Преминуо је пре две и по године – каже Душан.

З. Глигоријевић, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*