Nikola Apostolović: Hrvati nas mrze, pomirite se s tim!

0

Ima neka pravila koje ozbiljan čovek poštuje. Prvo je – ne mešaj pare i prijateljstvo, drugo – ko ima lepu ženu nema prijatelje i treće – to što ti ne bi pojeo lava ne znači da neće on tebe.

Pre neki dan otišli Zvezdaši u Split da se brćkaju i loptaju u bazenu. Ej i da piju kafu (kavu) na rivi… zamisli budaletina. Jesu mladi ali da su toliko neodgovorni je neverovatno. Još su odgovorniji oni koji su ih vodili tamo. Pretpostavljam da su stariji od njih. Pretpostavljam da znaju da je Split u Hrvatskoj. A da ljudi koji žive u toj zemlji patološki mrze Srbe. Srbi koji sumnjaju u to da ih stanovnici Hrvatske mrze su naivčine i u najmanju ruku sumnjive mogućnosti sagledavanja stvarnosti. Suština, temelj hrvatske duše se zasniva na mržnji prema Srbima. I to nikada i ništa neće da promeni. Nekada kada su morali Hrvati su to prigušivali i prikrivali. Ne krili nego prikrivali. A omamljeni Srbi su u tu neveštu i ofrlju obmanu zaista verovali. I što je najstrašnije većina stanovnika Srbije i dan danas sa nekom polusimpatijom gledaju na većinu stanovnika Hrvatske.

Istina je sledeća: oni nas mrze. Svakim svojim udahom vazduha nas mrze. Bez milost. Bez želje da nas manje mrze. Bez planova da nam se približe. S planovima da nas unište, omalovaže i opljačkaju. Ideal Hrvatske je da zatre Srbe a da u Srbiji žive bezbožni i prevereni bivši Srbi. Srbija bez Srba. Srbija kao pokrajina Hrvatske. Kao Hrvatska njiva, livada i ispaša.

Kad se kaže Hrvatska ja jedino mislim na Jasenovac. U mojoj svesti list jasena je na svakom crvenom polju šahovnice a srbosek ucrtan na belom. Tako ja doživljavam tu državu. Kada bi pojednostavio to bi za mene bio neosuđen zlikovac koji mi je pobio pola familije a sada me zove u novootvoren hotel da dođem da mu budem gost. Dabogda nikad ne video more, ni ja ni iko moja ako bi to bilo na hrvatskoj obali. Dabogda crkao od žeđi ako bi popio iz čaše koju mi je pružila ustaška ruka. Dabogda se ucrvljao svako ko im je zločine oprostio a oni oproštaj nisu ni tražili.

Kunem ko baba jer nemam moć da dignem mač osvete i posvete. Da dignem mač i udarim njime o kamen kremen i razdvojim Srbe od nesrba. Tek tada će Hrvatska da ukaže poštovanje Srbima. Kad Srbi budu Srbi a ne pokupljeni, zaplašeni zambiji zaraženi lažnim komunizmom i trulinom titoizma.

Hrvati kad mrze Srbe urlaju: ČETNICI!!! Da da… četnici, oni odlično znaju ko smo mi i koga treba da mrze: Srbe četnike. Ne mrze partizane, ne mrze komesare, pa oni su njihovi. Što bi oni mrzeli potomke Jova Kapičića kada im je on obavljao krvničke poslove i mesto njih zatirao Srbe.

Ograničavam se i naglašavam da ovo smatram za Šumadiju. Kako je to u Bosni, Hrecegovini i Dalmaciji bilo ne bih smeo da sudim osim da mi je poznato da je tamo narod spašavao Vojvoda Đujić i njegovi komandanti.

Ojdo ja od Splita do Đujića i Tita. Najžalije mi je onoga dečka čudnog imena: Aleksandro? Šta to znači? Ili si Aleksandar ili si Kasandra? Mislim da su njega njegovi tukli i brukali. Viče đetić: nemote mene nisam Srbin… a da je Srbin onda bi bilo ljudski fer i sportski da ga biju. Nego nije… ne grešite dušu splićani ne bijte nesrbina. Kud će sada mučeni Kralj da kraljuje. Mislim da sad kad se već okupao u splitskom moru i kad su ga krstili neka im ga. Zvezda nek igra bez golmana dok ga ne nađe golmana u Topoli ili u Zaklopači. Ili nek ga uzme na pozajmicu od Partizana. Joj kakvih imena…

Imam ja pravo da mrzim Hrvatsku al imam pravo i da poštujem nekog Hrvata. Kada se pomene porodica pokojnog Mate Parlova ja iz poštovanja ustanem. Njegovog sinovca Luku dočekam ko da mi je iz Berana iz uječvine došao. Neka se i to zna.

Nikola Apostolović, Dnevni list – Faktor Bijeljina

 

POSTAVI ODGOVOR

*