Никола Хаџи Николић: Будућност

0

Да бисмо могли наставити било какву пловидбу низводно токовима времена, морамо се вратити на сам извор нашег пута. Наше рођење. На рођењу нам је дато много тога, између осталог и упутства за даљу пловидбу, која би по правилу требало да води у океан. У нашем случају океан би представљао сабирно место за све мултикултуралне садржаје, народе, учења, веровања итд.

По мом мишљењу, нови светски поредак је тај океан у који се већ одавно уливају разне реке народа. Наш народ је један од њих. Штавише, наш народ је био део свих светских поредака ако је веровати историји, како забрањеној тако и оној званичној. Да ли је то било Римско царство, Византија, Османлијско царство, Хабзбуршка монархија, Сједињене Државе или Евроазија, ми смо увек били део тога. Као војничком народу у нас је увек природно била јача десница. Десница је спроводила оно што левица никако није могла. Сва уређења и дестабилизације. Некада у нашу корист, али најчешће у корист других војно мање способних народа.

Међутим, није та одлика сметала развоју духа, филозофије, поезије, књижевности… Штавише, све те нагле и сурове промене су утицале на страховиту емотивну прилагодљивост. Јер они који су видели и осетили све, имају способност да дубоко у себи крију гвоздену шкрињу у којој чувају најфиније осећаје. Да се изразим простим речима, ми смо мирис пољског цвећа затворен у кристалној кугли облепљеној сла- мом и блатом, обложеној месом и костима и на крају зашивеној дебелом кожом испод које куца воловско срце.

Каква нам је будућност? Једноставна од оног тренутка када схватимо своју сврху. А како схватамо своју сврху? Преко искуства. Проблем је са нама што ретко ко поживи толико дуго да искуство пренесе на млађе нараштаје. А и младунци су нам такви да лако стичу независност па за тиме нема ни потребе. Највећи непријатељ су нам новци, то јест материјална богатства јер не умемо да рукујемо тиме. Будући да смо исконски духовна бића, када нам неко да новац, то је као да неко детету да пиштољ у руке. Или случајно убијемо неког поред себе или саме себе.

Ми смо сједињени са природом одавно а природу смо почели да уништавамо недавно, пратећи светске трендове. Кад је о вери реч, најбоље смо прихватили ону – како смо је некад звали – „грчку веру”, мада нас има и међу верницима свих већих религија. Последњих година ову жилаву територију бранимо искључиво безумљем, што доста збуњује наше инвеститоре. То што једни другима окрећемо леђа на крају се може показати као спасоносна одлика. Јер лакше је уништити све одједном него једно по једно. Тужно је једино што сами себе највише уништавамо. Сами себи смо највећи непријатељи и иза тога може само да се стави тачка.

Дакле, ако желимо да причамо о било каквој будућности, морамо сместа да престанемо са самоуништењем, самопонижењем, очајавањем, неверицом, страхом пре свега, јер има ли тужнијег призора од горостаса који се плаши ситних безначајних инсеката?

О последицама предаје могао бих да пишем надугачко, али не желим то да прихватим чак ни као могућност. Зато се надам да ћемо убудуће више читати и вежбати. Како тело тако и дух.
За добро Србије!

Поредак.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*