Никола Јоксимовић: Има ли правде за породицу Зец

0

Прошло је 26 година од свирепог убиства Михајла, Марије и Александре Зец у Загребу. Иако су убице признале злочин, никада их није стигла заслужена казна.

Михајло Зец био је у СФРЈ оно што се у Америци зове self-maid man — човек који је поштеним радом ни из чега створио иметак. Са 19 година напустио је родно село поред Приједора и дошао у Загреб, где је завршио месарски занат. До 1991. стекао је месару, кућу на загребачкој Трешњевци, оженио се и добио троје деце, Душана, Гордану и Александру.

Срећа породице Зец прекинута је око поноћи 7. децембра 1991, када је на врата њихове куће закуцала група припадника хрватске паравојне формације, по свом команданту Томиславу Мерчепу позната као „мерчеповци“.

То су били Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сњежана Живановић. Михајло Зец убијен је у дворишту своје куће, а супруга Марија и дванаестогодишња ћерка Александра одведене су на загребачко брдо Сљеме, где су устрељене у потиљак. Друго двоје деце, син Душан и ћерка Гордана преживели су јер су спавали и нису ништа видели. Иако су убице ухапшене неколико дана пошто су починили злочин, пуштени су на слободу јер њихови адвокати нису били присутни када су давали исказе. За убиство Михајла, Марије и Александре Зец никада више нису одговарали. Премда признања убица нису уважена, хрватски суд није прихватио ни исказе сведока који су видели да је Синиша Римац убио Михајла Зеца. Нико никада није објаснио зашто је полицијска експертиза према којој је доказано да је оружје одузето од оптужених идентично ономе којим су убијени чланови породице Зец мањкава. Суд такође није узео у обзир ни форензичку експертизу комбија, којом је доказано да су у њему вожене Марија и Александра Зец.

Објашњење је једноставно — у све се умешао тадашњи врх хрватске политике. Тадашњи врховни тужилац Хрватске био је функционер ХДЗ-а Владимир Шекс.

„Према тврдњи тужиоца који је оперативно радио на том предмету, Шекс му је сугерисао да се не жали на ослобађајућу пресуду“, каже загребачки адвокат Анто Нобило, који је био правни заступник преживелих чланова породице Зец.

Умешаност команданта паравојне јединице Томислава Мерчепа никада није доказана и вероватно је и нема, тврди Нобило, иако је Мерчеп умешан у многе друге злочине над Србима широм Хрватске.

Према Нобиловим речима, случај убиства породице Зец баналан је пример пљачке. Михајло Зец је позајмио новац једном од својих убица, а они су, каже Нобило, те ноћи кренули у његову кућу да га заплаше и покушају да му изнуде још новца. Међутим, пљачка се претворила у троструко свирепо убиство.

„Ово у својој основи није било политичко насиље, премда је имало контекст. Лудо време, па су мислили да се према Србима може поступати на било који начин. Али циљ је био, пре свега, чист криминални“, објашњава Нобило.

Страдање породице Зец утиснуто је у колективно сећање како у Србији, тако и Хрватској. Постало је симбол једног страшног времена, према речима бившег председника хрватског Хелсиншког одбора, најмање из три разлога.

„Прво, зато што је, за разлику од других ситуација, одмах било јасно ко је одговоран и ти који су одговорни нису кажњени. Друго, и оно што ми се чини најважније, зато што су људи који су суделовали у том убиству накнадно добили одликовања хрватске државе, а један је две године био чак и телохранитељ тадашњег министра одбране Гојка Шушка, што значи да је из приватног злочина скупине војника, који се свугде може догодити, учињен државни злочин“, објашњава Пуховски.

Као трећи разлог због чега је злочин над породицом Зец постао парадигматичан јесте што је он, према речима Пуховског, требало да покаже, многима неуспешно, најгору страну рата.

За Римца и његову групу, убиство Михајла, Марије и Александре Зец био је тек почетак остављања крвавих трагова. Наставили су да убијају широм Хрватске — у Пакрачкој Пољани, Госпићу и свуда куда их је водио њихов командант Томислав Мерчеп. Римац и Суљић су за злочине у Пакрачкој Пољани и осуђени на затворске казне, али је бивши хрватски председник Стипе Месић Римцу помиловањем скратио казну, а Суљић је у затвору умро. Синиша Римац пензионисан је као пуковник хрватске војске. Носилац је осам хрватских војних одликовања. Није познато како спава и да ли му на сан долази дванаестогодишња девојчица коју је његов ратни друг Муниб Суљић устрелио у потиљак. Ни Томиславу Мерчепу ништа не фали. Последињи пут када се појавио у јавности, на скупштини Хрватске странке права, носио је црну до грла закопчану кошуљу. Том приликом поздравио је уздигнуте шаке уз поклич „За дом спремни!“. Ипак, маја ове године осуђен је на пет и по година затвора због ратних злочина над српским цивилима у Загребу, Пакрацу и Кутини.

Томислав Мерчеп - архивска фотографија из 2001. године Фото: AP Zeljko Lukunic
Томислав Мерчеп – архивска фотографија из 2001. године Фото: AP Zeljko Lukunic

Душан и Гордана Зец живе у Бања-уци. После погибије родитеља и сестре отхранила их је бака. На иницијативу Анта Нобила, који их је заступао пред хрватским судом, добили су новчану одштету и незванично извињење. Званично, Хрватска им се никада није извинила за то што су људи обучени у хрватске полицијске униформе убили њихове родитеље. И одштета је замаскирана у једнократну новчану помоћ јер су као малолетници остали без родитеља.

Правда, нажалост, никада неће стићи убице Михајла, Марије и Александре Зец. Пошто су порекли све што су признали, убице су заћутале. Римац је одслужио казну за други злочин и на слободи је, Суљић је умро у затвору, а о осталима се мало зна. „Нажалост, у правосудном смислу, та је прича завршена. Они који су то починили касније су ослобођени, у међувремену, неколико их је умрло и то се више не може поновити“, каже Нобило.

Аутор Никола Јоксимовић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*