Никола Јовић: Правда којом убијамо своје

0

Наша „брига“ за Србе на КиМ често набацује ново бреме на њихова леђа, које није у служби отаџбинске, већ борбе за власт

„Презирем жртве које поштују своје џелате“, рекао је давно француски филозоф Жан-Пол Сартр. Ових дана су га бројни цитирали поводом уласка Српске листе у коалициону владу „Републике Косово*“ премијера Рамуша Харадинаја.

Рекао бих овим поводом своју парафразу познате Сартрове изреке: презирем жртве које остају жртве цео свој живот. Да објасним: једино горе од тога да жртве поштују своје џелате јесте да жртве вечито потенцирају свој статус жртве, играјући на карту виктимизације увек и свугде, очекујући од свакога сажаљење, те увек све сагледавајући кроз свој статус жртве. То је дегутантно, ропски, сервилно, одвратно, речју, несрпски.

Срби нису народ јадника и бедника. Срби су народ победника. Наши преци нису тражили ничије сажаљење, ничију самилост и саосећање, јер су знали да је никад и нигде неће добити. Зашто бисмо ми? Зашто ово све помињем и какве све то има везе са Харадинајем?

Срби су почели, као никад пре у свој историји, да се самосажаљевају и, што је још горе, да кроз то самосажаљевање сагледавају све. Наши преци нису то радили. Они су били такви да, када једном „добију батина“ (као ми много пута 90-тих), устану, „отресу тур“, запамте свог крвника, оду, па се врате још јачи и победе га. Кале се и челиче кроз сваку победу. Као и кроз поразе. Памте па врате. Не кукају никоме, не траже ни од кога ништа. Мушки подносе пораз.

КАД ЖРТВА ЗАБОРАВЉА ХЕРОЈА
А ми? Сваки пораз 90-тих (највише је било политичких, а војних и тада веома мало) схватамо лично и, као незрела деца која су добила по туру и стога плачу крај пута, чекамо да дође неко да их подигне одатле и однесе кући. И данас смо предоминантно задржали дискурс „жртве“ (што свакако и јесмо), све очекујући самилост и разумевање. Од кога? Од оних што су нас бомбардовали, стављали нам санкције, комадали територије? Или од њихових извршиоца са терена?

Проблем је што је наш народ у историји био жртва и херој. Данас потенцира то да је само жртва. Дакле, изгубило се оно херојско у њему. Заборавља своју херојску страну. А то је онај моменат када „добијеш батина“, када страдаш, када си жртва, па рат прође, а ти не останеш жртва него поново постанеш херој, па гледаш да се сабереш, организујеш и изнутра консолидујеш. Без тога смо ово што смо данас. Немоћни и апатични, безнадежни и изгубљени. Разапети између онога што никада нећемо бити, онога што јесмо и онога што бисмо желели да будемо.

Па да кренемо са болним и отрежњујућим истинама. Политика није сфера жеља, него сфера моћи. Наше емоције су израз наших жеља, и не морају – а често и нису – једнаке нашим могућностима. Зато је мешање емоција у политику опасно, јер често замагљује видик о изводљивости неке жељене радње. Дакле, у политици се гледа првенствено шта се може учинити, а не шта би требало, шта би се хтело, шта је праведно, морално, исправно… Све су то секундарне категорије политике, прва и једина је интерес и из ње извирућа моћ (могућност) да се тај интерес оствари.

gracanica1912Како се то осликава на наше услове и на нашу позицију и ситуацију данас? Рат је одавно готов. Сад је период каквог-таквог мира. У рату смо били и жртве и хероји. Више хероји свакако. Сад је ред да будемо хероји у миру. Херојство у миру је неупоредиво теже него херојство у рату, јер није одмах видљиво и одмах спроводљиво у дело као оно ратно, већ захтева дугорочност и промишљеност. Осим тога, мирнодопски период захтева већа одрицања и „компромитовања“ од ратног. Јер у првом је једноставно – непријатељ је ту, ми смо ту. У миру је много теже проценити реалне капацитете, што своје што противникове. А сести за преговарачки сто са дојучерашњим непријатељем и преговарати с њим – незамисливо.

Али то је политика: нејасна, незамислива, неморална. Нисмо ни први ни последњи који трпе последице изгубљеног рата (Кумановски споразум) и морају у миру да се сабирају и организују, те створе дипломатски фронт према непријатељу и тако спремно одговоре на његове „ударе“ и узврате још силовитије.

То што се нама не свиђа чињеница да је Рамуш Харадинај нови премијер Косова, то не мења чињеницу да је Рамуш Харадинај нови премијер Косова. Чињеница је и да су Харадинај и Тачи терористи. А, ако су они терористи, нису ли Срби на КиМ онда њихови „таоци“? Јесу. А, кад је талачка криза, онда или се преговара са отимачима и терористима, или се улеће силом и обрачунава с њима, притом бринући да нико од талаца не страда.

ШТА ЈЕ БОРБА ЗА КИМ, А ШТА НИЈЕ
Имамо ли капацитета за антитерористичку акцију? Немамо. Јер њих чувајју НАТО и више десетина хиљада страних окупационих војника. А наша војска је у фази готово перманентне дисолуције (која је, мора се признати, у последње време макар успорена ако не већ заустављена и окренута у контраправцу).

Дакле, ако не можемо ништа војним путем, морамо преговорима. Јер, ако не будемо преговарали нити интервенисали војно, отмичари ће губити стрпљење због траћења времена и кренути са убијањем талаца. Успут ће наши таоци умирати од глади, жеђи, изоловани и напуштени по енклавама… Ако то дозволимо, шта смо добили, како смо наудили отмичарима а како сачували таоце?

Ништа не би требало у политици гледати кроз емоције. Јер емоције хоће апсолутне добитке, а њих, осим у ретким и екстремним ситуацијама, нема.

Политика је рационална калкулација, и у њој побеђује онај доведе рацио до максимума. Али пна је и компромис: да би добио, мораш и да даш, чак и ако си нуклеарна сила. Не односи победу онај ко је у праву, него онај ко је јачи. Снага лежи у препознавању будућих тенденција и прилагођавању променама. Снага је у знању, а не само у оружју.

Одредница зрелих особа – а, зашто не, и народа – јесте да контролишу емоције и хладне главе решавају проблеме. Једна од главних црта политички зрелих народа је што се у политици руководе искључиво интересом, узевши у обзир своје капацитете и домете, користећи емотивни однос само као потврду исправности неког деловања и „погонску енергију“ за то. Moжемо ли ми исто то да урадимо?

manastirinatoНе може бити у реду да Срби из Београда, Новог Сада, Суботице, Крагујевца, Ниша вичу Србима на КиМ да „не сарађују“, да не „издају“ (иако су се они више него „доказали“ својим останком и опстанком). Они су најбољи гарант опстанка Србије на КиМ. Што више Срба на КиМ у што бољем социо-економском положају, то више и Србије. Макар цена тога била и „њихова интеграција у ‘косовске институције’“. До неке нове историјске прилике, попут 1912. године. Овако, наша „брига“ за њих често је набацивање новог бремена на њихова леђа, при чему сврха тога није у служби отаџбинске борбе, већ борбе за власт у Београду. То не може бити борба за Србију.

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*