Никола Танасић: Похвала старом календару или Зашто се тражи „корекција“ само Јулијанског календара

1

Ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао”, ко се „истрчао”, а ко је – можда – залутао

Пет календара старе Атине

Античка Атина, друштво које дан-данас славимо као једну од најблиставијих и најпродуктивнијих култура Старог века, у своје класично доба користила је паралелно чак пет различитих календара, од којих је сваки имао своју нарочиту сврху, намену, и контекст, као и различит систем рачунања протока времена.

„Олимпијски“ календар служио је да се у разуђеном свету грчких полиса разбацаних по Медитерану израчунају тачни датуми одржавања панхеленских светковина, од којих су свакако најважније биле Олимпијске игре, које су се одржавале негде између првог и другог пуног месеца после летње дугодневнице сваке четири године од 776 године п.н.е.

Такозвани „Сезонски календар“ (или παράπηγμα) повезивао је лунарне циклусе са различитим астрономским (изласком и заласком сазвежђа) и метеоролошким појавама (сезонски ветрови, сушни и кишни периоди, статистичка климатска кретања), и користио се за планирање сетве, жетве, бербе воћа, морске пловидбе, па чак и ратних похода.

„Грађански календар“ највише је подсећао на оно што ми данас сматрамо календаром — био је подељен на 12 лунарних месеци који су се ad hoc модификовали како не би превише одступали од соларне године и сезонског календара, а основни циљ им је био уређивање културног живота Атине, пре свега различитих религијских светковина и ритуала.

Наспрам овог, постојао је и „већнички“ (тј. „булетички“, „притански“) календар, чија је основна сврха било уређење смене председавања државним органима представника десет различитих атинских дема у извршној власти (тзв. притани), а на основу кога су се плаћали порези, исплаћивале плате, финансирали јавни радови, и обрачунавале камате на зајмове. Ова „пританска година“ била је подељена на десет месеци — по један за сваку од десет атинских дема — али је у дугој историји античке Атине варирала, па је број месеци у различитим периодима износио и 11, 12, или 13 месеци.

Најзад, постојао је и чисто астрономски, тзв. „метонички календар“ (по астроному Метону из V века п.н.е.), који је нудио математичке механизме усклађивања лунарних циклуса са соларним, а на основу којих су се додавали или одузимали дани у различитим преступним годинама.

Ако се имају на уму чињенице да је овде реч о рачунању времена у само једном од више од хиљаду грчких полиса, да су сви ови различити календари били у употреби практично истовремено, а да су се њихова међусобна непоклапања (од којих се најважније тицало питања почетка године, које би у идеалним околностима требало да пада на млад месец, и око летње дугодневнице) разрешавала најчешће на потпуно арбитраран начин, можете само замислити колико је у античкој Хелади било тешко мерити време, а самим тим и правити планове послова, одмора, путовања, светковина, и финансијских обавеза – и све то у једном друштву које је кудикамо више од савременог имало свест о различитим временским циклусима природног света – о кретању сунца, месеца, звезда, и другим природним и климатским појавама. Сваки историчар који је покушао да установи тачан датум неког историјског догађаја нашао се тако на мукама — јер ако тражени дан није фиксиран у односу на неку познату астрономску појаву, попут помрачења сунца или месеца, изузетно је тешко прецизно утврдити на који дан је пао. Олимпијски календар омогућавао је да се одреди година (Атињани су такође називали године по архонту који је те године председавао градом), али месеци атинског грађанског календара нису имали фиксно одређено трајање, а месеци булетичког календара су чак знали да мењају редослед, ако би се из било ког разлога десило да две деме замене места у ротацији председавања Већем притана.

Из перспективе наше савремене културе, у којој је Окамова бритва уздигнута на ниво фетиша, овакав један хронолошко-календерски галиматијас делује као ноћна мора, и нема никакве сумње да би „било неупоредиво једноставније“ када би се сви ови различити календарски систему свели на један. Идеалан кандидат за то био би, очигледно, Метонов календар, који се са својим циклусом преступних година веома приближио механизму који нам је познат из Јулијанског календара. Али не само да није постојао политички и културни ауторитет који је био способан да натера грчке полисе да се одрекну увреженог начина рачунања времена (осим по питању система Олимпијада, јер је морао да постоји начин који ће омогућити да се спортисти из свих полиса појаве на играма у Олимпији у исти дан), већ таква политичка воља није постојала ни унутар саме Атине, која се увек поносила својом просвећеношћу и љубављу према разуму. Једноставно, сви наведени календари су функционисали, сви су били уврежени и добро уходани у специфичној политичкој, културној, религијској, односно економској пракси унутар које су поникли, и нико није осећао нарочиту потребу да их мења, без обзира на очигледне проблеме које су изазивали. Овај календарски систем је укинут заједно са брисањем последњих елемената атинске државности, отприлике у време када је Рим из републике прерастао у империју, која је својим провинцијама наметала све своје стандарде, па и стандард рачунања времена (Рим је, како се испоставило, наставио са овом праксом наметања свог календара све до нашег доба).

Четири календара савремене Србије (и зашто је само један од њих „погрешан“)

Ова слика из античке Атине може некоме да делује екстремно, али она, у ствари, уопште није далеко од наше свакодневице. Свако ко је икада на РТС налетео на емисију „Верски календар“, зна да су у Републици Србији у потпуно равноправној и распрострањеној употреби чак четири различита календарамеђународни и „католички“ Грегоријански, православни Јулијански, муслимански Хиџретски календар и Јеврејски календар. Ако ставимо на страну чињеницу да је међународни календар у званичној употреби у грађанском, економском, и политичком животу земље, ова четири различита календара, пре свега, врше религијску функцију, омогућујући различитим религијским заједницама у Србији да одреде датуме својих кључних празника, односно, почетак и трајање различитих постова.

Никола Танасић

Ови календари грубо одступају један од другог, будући да користе различиту целестијалну механику за мерење времена. Јулијанска година је незнатно краћа од грегоријанске, па православни црквени календар озлоглашено „касни“ за католичким и протестантским за целих 13 дана. У тренутку писања овог текста, свет је увелико загазио у 2019. годину, док се православни старокалендарци још увек налазе у 2018. — осим ако не користе византијско рачунање времена, у том случају нова 7527. година почела је већ у септембру прошле године. Али ово одступање од две недеље није ништа, када се упореди са друга два календара, које у Србији користи исламска, односно, јеврејска заједница. Исламски календар је у потпуности лунаран, па је хиџретска година отприлике 11 дана краћа од стандардне соларне, што за последицу има да сви муслимански религијски празници наизглед „шетају“ дуж календара, а почетак Рамазана, Курбан Бајрам, па и Нова година, сваке године падају на други грегоријански датум. При томе је и рачунање времена другачије, па наши суграђани муслиманске вероисповести тренутно живе у 1440. години по Хиџри. Јеврејски календар је у основи модификована верзија Метоничког календара поменутог горе, и његова одступања од Грегоријанског календара нису толико драстична, али опет користи сасвим различите месеце сасвим различитог трајања (уз додатак тринаестог месеца сваке преступне године), Нову годину обележава у грегоријанском септембру, а јеврејска заједница Србије тренутно живи у 5779. години од настанка света (anno mundi, AM). Када на то додамо све популарније српске народне календаре којима се у последње време одушевљавају домаћи фолклористи и аутохтонисти, са народним називима месеци и паганским празницима, добијамо шаренило које ни по чему не одступа од оног у старој Атини.

И опет, Јулијански календар је у Србији једини од поменутих који је вечито предмет поруге, ниподаштавања, позива на укидање, реформу, односно „модернизацију“, он је једини који се вечито проглашава за проблем, не само у очима секуларних грађана, већ чак и у очима једног дела јавности који себе доживљава као православне хришћане. Сваке године око Божића и проказане „Српске нове године“ слушамо исте жалопојке о томе како „Срби морају стално да касне“, како „нисмо у стању ни Божић да прославимо као нормалан свет“, како је православни календар „нетачан“, „превазиђен“ и „застарео“.

За српске традиционалисте који не воле када се њихова религијска баштина омаловажава постоји и унеколико ублажена верзија ове приче, која сваке године наглашава како је „један Србин Милутин Миланковић направио најтачнији календар на свету“, и како тај календар користе „друге православне цркве“, како је то у ствари „верзија Јулијанског календара“ (тзв. „неојулијански“), и како „нема никаквог разлога“ да и српска Црква не преузме овај „најтачнији“ (и најсрпскији) календар — и (прећутно се подразумева) „почне да слави Божић кад и сав нормалан свет“.

Шта један календар чини „тачним“

Са једне стране, занимљиво је да никоме никада није пало на памет да муслимане или Јевреје прозива, јер им је календар „нетачан“.

Уосталом, таква опаска би била потпуно апсурдна, јер шта би то значило — да „Рамазан почиње у неком другом месецу“, или да дан Пасхе „није добро израчунат“? Потпуно је очигледно да су ови календари једини ауторитет који установљује када се слави неки исламски, односно јеврејски празник, и да су у том контексту сасвим прецизни и јасни, па самим тим нико не осећа потребу да их мења. Са Јулијанским календаром је прича сасвим другачија, јер он као хришћански календар свој списак великих празника дели са Грегоријанским календаром, па самим тим између њих постоји природна конкуренција и борба за надмоћ, која у великој мери проистиче из чињенице да је Грегоријански календар прогласио један римски Папа, и да је инсистирање на његовој „тачности“ послужило као премиса да се Ватикан још једном у својој историји наметне за врховног судију и арбитра када је у питању култура Западне цивилизације. Презир и повика против Јулијанског календара стога нема превише везе ни са астрономијом, ни са математиком, а понајмање са потребом за било каквом „тачношћу“ — у питању је један од бројних културолошких притисака на српски (и руски) народ да се конформира вредностима и стандардима (прећутно се подразумева „западног“) Света.

Један верник Српске православне цркве нема никакав проблем са Јулијанским календаром, јер он нема никакве везе ни са једном економском или културном делатношћу у којој ступа у контакт са другим народима на међународном плану. „Црквени календар“ му служи да би утврдио на које дане се (и на који начин) пости, када почињу Божићни или Велики пост, на који дан се обележава који светац, и када падају Велики петак и Васкрс. Функција овог календара је у сваком погледу аналогна функцији Хиџретског, или Јеврејског календара, и тиче се искључиво одређивања датума религијских празника. Он може сметати само некоме коме је проблем што се ти празници не поклапају са празницима које обележава Католичка црква, различите протестантске цркве, или у ретким случајевима, јер им смета што српски и руски православци не славе Божић, Никољдан или Ђурђевдан у исти дан са Грцима, Бугарима, или Румунима. У том контексту поново искрсава бизарни апел за „тачношћу“ календара, која некако веома лако прераста у горе набројане (ауто)шовинистичке изливе на рачун сопственог народа, који, ето, „ни време не зна правилно да израчуна“.

Пре свега, шта уопште подразумева „тачност“ календара, и зашто би ико правио културолошки фетиш од преклапања лунарних циклуса са соларним? Шта је уопште стандард по коме се мери ова „прецизност“? Мерење времена земљиним револуцијама око Сунца је једнако арбитрарно као његово мерење месечевим револуцијама око Земље. Сунце сваког јутра свањава у друго време, па нам нико због тога не говори да су нам сатови нетачни, нити ико прави проблем око тога што часовник показује друго време у Њујорку, Лондону и Москви. Уосталом, није ли најпрецизнији календар био баш онај пагански, старословенски, коме је Нова година падала тачно на зимску краткодневницу, баш као што у Иранском календару дан-данас Нова година — Норуз — и њен први месец — Фарвардин — почиње, савршено логично, са првим даном пролећа, 21. марта?

„Божић као у нормалном свету“

Проблем је, дакле, искључиво културне природе, а тиче се опсесивне потребе једног дела наших суграђана да по сваку цену учествују у културном животу Запада, чак и када то нема никакве везе са нашом културом, или традицијама. Ово су најчешће људи који имају, можда чак и сентименталан, али по правилу крајње секуларизован однос према религији и религијским празницима, и којима је наглашено религијски карактер православног Божића и Ускрса, са акцентом на Светој литургији уместо на Деда Мразу и Ускршњем зецу, нешто страно и непријатно. Код нерелигиозних суграђана се ова нетрпељивост манифестује чак као шовинизам — они не пропуштају прилику да „међународни“, тј. „католички“ Божић обележе честиткама „свима који славе“, да би две недеље касније по правилу отварали – шта друго него полемику о „заосталости“ српске Цркве са њеним „превазиђеним“ календаром. А чињеница да су Грчка, Бугарска, Александријска, и још неке православне цркве поклекле пред овим комбинованим глобализацијским притиском да „доведу свој календар у ред“ служи као згодан аргумент да се поколебају српски традиционалисти који и даље осећају нелагоду због ове календарске дискрепанције (при томе се згодно заборавља да већина православних хришћана, укључујући ту угледне Московску, Јесрусалимску, и Антиохијску патријаршију, као и Свету гору, и даље користе стари календар).

Очигледно је Божић најболнија тачка за све опадаче старог календара, будући да се ни близу толико пажње не посвећује различитим методологијама рачунања датума Васкрса код православних и католика (ваљда помаже то што се свако мало Васкрс у два календара поклопи). Тако можемо да чујемо да је „апсурдно да се Божић слави у јануару“ (не, слави се 25. децембра), или да „нећемо ваљда у будућности Божић славити лети“ (да, за 16 миленијума — ако до тада не буде Страшног суда), „када нема снега“ (кaо што га није било ни у Витлејему када се Христос родио, нити су тамо рађале јелке — као што снега нема на Јужној хемисфери, нити јелке рађају у тропским и суптропским крајевима). Ови аргументи опет прећутно подразумевају да је једини смислен датум да се обележава Божић — онај датум који је одредила Католичка црква, према коме часовнике навија глобална корпоративно-конзумеристичка олигархија, и ниједан други. Јер ми ни не знамо тачно (sic!) на који дан се родио Христос, већ је датум који имамо једна — религијска конвенција. Самим тим датум на који ћемо славити Божић ће или одредити Црква којој припадамо, или „Кока-кола компанија“. Проблем је што велики број наших сународника који себе сматрају православцима, и сви који се не сматрају, нагињу овом другом.

А колико је цела ствар апсурдна најбоље се види на примеру највећег српског празника — Видовдана. Видовдан је религијски празник везан искључиво за српску православну традицију, и чак је порекло његовог имена предмет отвореног спора. На тај дан — 15. јуна по старом календару — одиграла се Косовска битка, а наредних векова се обележавао као Дан светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика. Ако претпоставимо да се битка заиста одиграла на тај датум, у XIV веку она је пала дан након Летње дугодневнице — која је можда изворно и била пагански „дан бога (Свето)Вида“. Ми је данас обележавамо 6 дана након Дугодневнице, а ако бисмо прешли на Миланковићев календар, усклађен са Грегоријанским, обележавали бисмо је 7 дана пре Дугодневнице. Тако бисмо Видовдан славили крајем пролећа, уместо почетком лета, а „стварно време“ одигравања битке (шта год то било) бисмо машили у још већој мери, него што га машимо сада. Слично томе, када би Србија почела Сретење да празнује по Грегоријанском календару, ми бисмо почетак Првог српског устанка и доношење Сретењског устава обележавали 12 дана раније него што су се догодили, уместо дан касније, као што то чинимо данас.

Добродошло духовно ишчашење и постновогодишња заветрина

Али чак и ако оставимо по страни све расправе о мерењу времена и арбитрарности (и нетачности) сваког постојећег календара, постоји један веома јак аргумент у прилог очувања старог, Јулијанског календара као богослужбеног календара српске Цркве. Поставимо себи прво питање: шта је уопште функција религијског календара?

Ово је муслиманима и Јеврејима јасно једнако колико је било јасно и старим Атињанима: религијски календар је ту да нам олакша обележавање религијских празника, и омогући у што већој мери очување религијских култова и традиција којих се као друштво и култура придржавамо. И управо је на овом културном плану Јулијански календар одиграо једну од кључних улога у очувању традиција православне цркве у српском народу. Јер када је Католичка црква наметнула своје мерење времена политичком, економском, и културном животу све секуларнијих друштава Запада (укључујући ту и Аустроугарску империју), она је своје празнике, обичаје, и култ изложила повратном утицају политичких и економских процеса који су Западом завладали, и који су у овим земљама Цркву потиснули на апсолутну културну маргину.

Тако ми данас имамо међународни Божић као глобално вероватно најпрепознатљивији празник на свету, али је он до те мере затрпан конзумеризмом, до те мере комодификован и секуларизован, да га велики део људи који га славе уопште више ни не везује за Исуса Христа и хришћанство, већ за Деда Мраза, „Кока-колу“, и раскалашно трошење новца на тричарије које нам нису потребне.

Истовремено, у православним земљама попут Русије, Србије, или Грузије, „кашњење“ и „нетачност“ Јулијанског календара имало је неочекивано позитивне последице по очување изворне духовности и религијског садржаја Божића.

 „Пребацивши“ празновање Божића иза међународне Нове године – још једног бесмисленог и конзумеристичког секуларног празника, овај календар је омогућио Новој години да служи као „громобран“ за манију куповине, раскалашно и неумерено славље, претпразничну грозницу и сву агресију и фрустрације које носи са собом. Захваљујући Старом календару, уместо за Божић, све оно што је иначе неумерено, секуларно, и нехришћанско у међународном Божићу, у Србији и Русији се везује за Нову годину, укључујући ту и наведене негативне појаве, али и радосну, али нехришћанску детињу романтику Деда мраза, кићења јелке, размене поклона и сл. Уместо да пада усред конзумеристичке предновогодишње грознице, српски Божић се догађа у „заветрини“ после Нове године, након што су се сви отрезнили и наспавали, најели и налумповали, и сада помало скрушено чекају најрадоснији хришћански празник везујући га искључиво за црквену традицију и национални фолклор.

Празновање Божића у Србији је стога у културолошком смислу кудикамо аутентичније, традиционалније, али и духовније него у земљама Запада, па и у православним земљама које су прешле на „Миланковићев“ календар. Људи који нису превише религиозни, опет посте на Бадњи дан, уносе и пале Бадњаке, разбацују сламу по кући, и поздрављају се са „Мир Божји, Христос се роди“, што у ова обезбожена и комерцијализована времена није мала ствар. А онима који су више религиозни, Божићни пост служи као фактор смирења, а против предновогодишње нервозе и новогодишње раскалашности. Уосталом, сама чињеница да је Стари календар Србима одвојио међународну Нову годину од „српске“, појмовно парадоксалне и оксимороничне „Старе нове године“, утиче на зауздавање озлоглашене српске неумерености, која се у некој мери ипак мора распоредити између ова два празника.

Одвојени временски ток за духовну стварност

Наравно, Божић је само најочигледнији пример огромне културне користи коју Срби и други православни народи имају од свог „ишчашеног“ календара. Сама чињеница да се црквени празници у Србаља дешавају „у алтернативном временском току“ ишчашује их из секуларне свакодневице, и изолује од изазова савременог живота и културе. Без обзира на све вулгаризације, на које наш народ, наравно, није имун, обележавање по старом календару било које српске славе, или чак државних празника као што су Сретење или Савиндан, као да православне хришћане за потребе празника преноси у један трансцендентни, духовни свет, у једну посебну димензију са одвојеним временским током, као да између њих и ефемерности секуларног живота уздиже невидљиве манастирске зидине. А то је управо функција коју религијски календари врше код муслимана или Јевреја — и разлог зашто су Атињани своје календаре религијских светковина и политичких и пореских обавеза држали строго одвојене.

И заиста: погледајте колико је, у ствари, потпуно небитно што Јулијански календар лошије превазилази временску несводљивост земљине револуције на њену ротацију и револуцију њеног природног сателита, када се упореди са огромним заслугама које има у чувању наше националне културе, духовности, и народних обичаја!

Попут Јевреја, или Иранаца, Срби се не придржавају свог нарочитог календара зато што је „тачан“, него зато што је то начин на који су од памтивека рачунали када почиње Божићни, а када Велики пост, када се иде на Ђурђевдански уранак, а када комшијама на славу, када се деца удешавају за Врбицу, а када носи даћа на Задушнице. Према том календару су се Срби од памтивека крстили и венчавали, према њему су се дизале буне и доносили устави, по његовом диктату су се хајдучке чете састајале и растајале. И Атињани су ово добро знали, и зато се њима празновање Панатенеја, Дионизијских и Ленејских свечаности, или Елеусинских мистерија планирало и организовало по сасвим другом рачунању времена од оног које се користило за наплату пореза и обрачун камата. Баш као што су и нама Србима некада харач ударали и камате зарезивали по Хиџретском, а данас по Грегоријанском календару.

Без сумње, Србија као модерна земља која је информативно и економски повезана са целим светом мора да користи заједнички, Грегоријански календар када емитује своје хартије од вредности, исплаћује дугове ММФ, или договара испоруке нафте и гаса. Али не постоји никаква реална потреба да своје обележавање Божића, Васкрса, или Видовдана, прилагођавамо било каквим „светским стандардима“ на уштрб наших хиљадугодишњих традиција, обичаја, и навика.

И чак ако би се све православне цркве једног дана договориле да заиста усвоје Миланковићев календар, ако им је већ толико стало да он буде „тачнији“ од оног који користе католици и протестанти, било би им паметно да никада не обришу ову разлику од две недеље, која стоји као темпорално опредмећење духовног јаза који постоји између Источног и Западног хришћанства.

А ако то никада не учине, и ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао”, ко се „истрчао”, а ко је – можда – залутао.

Наслов и опрема: Стање ствари

NSPM

1 КОМЕНТАР

  1. Исус Христос се родио, поучавао, преобразио, на Крсту био разапет,
    пострадао, васкарсао и вазнео се по јулијаснком календару, и то је више него
    довољан разлог да се тај календар задржи.
    Ако ни један од ранијих Отаца СПЦ није предложио измену календара,
    то значи да тај календар треба да остане у употреби, а “новотарци“
    да не филозофирају, већ иду стопама својих предака, јер су се на то
    обавезали монашком/свештеничком заклетвом.
    Заклетва се не може опозвати, али се може погазити, а за то следује
    – ПРОКЛЕТСТВО, и на овом и на оном свету!
    Ко воли, нек изволи!

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*