Nikola Vrzić: Ptica rata na Balkanu

0

Bez prethodnog upozorenja i pratećih sirena za vazdušnu opasnost, takozvanim Zapadnim Balkanom ovih je dana u brišućem letu protutnjao senator iz Arizone Džon Mekejn, jedan od najzloglasnijih jastrebova one omražene američke intervencionističke politike za koju smo mislili da je pobedom Donalda Trampa na tamošnjim predsedničkim izborima poražena sve dok se Donald Tramp, prošlonedeljnom agresijom na Siriju, na izrazito zadovoljstvo Mekejna i njemu sličnih partnera u zločinu, nije, takoreći, pretvorio u Hilari Klinton.

SIMPTOM MEKEJN

Upravo je ova agresivnost koju je Tramp ispoljio Mekejnu sad dala krila i dodatni značaj. Ne zato što je on, Mekejn, sam po sebi naročito značajan jer on to i nije, nije on ta intervencionistička bolest koju pristojan svet može samo da prezire ako od nje prethodno ne nastrada, ali nesumnjivo jeste njen simptom. I baš zato ova njegova poseta predstavlja razlog za dodatni oprez i poziv na sabiranje dodatne snage i spremnosti da se odupremo pažnji i pritiscima američkog imperijalizma koje Mekejnova poseta najavljuje, što znači da ćemo samo malu utehu, ali ne i olakšanje, dobiti ako se ostvari ovonedeljna pretnja Rodžera Stouna, bliskog Trampovog saradnika i Mekejnovog neprijatelja, da će jedan vrlo ugledni bivši kongresmen na svojoj samrtnoj postelji ovih dana obelodaniti sve što zna o ratobornom senatoru iz Arizone…

Tek, dok ova Stounova preteća najava, za nas zabavna, ali ništa više od toga, pre svega treba da zabrine samog Mekejna, preteća najava novih pritisaka, u vidu pojačanog američkog angažovanja u našem slučaju, treba da nas zabrine sve zajedno. A takva nas pak perspektiva direktno vodi do tekućih pokušaja osporavanja rezultata minulih predsedničkih izbora na ulicama srpskih gradova, u Republičkoj izbornoj komisiji i po društvenim mrežama.

POZADINA PROTESTA

Do sada je, već, sasvim nevažno postalo pitanje da li su protesti započeli spontano ili ne – svoje sumnje u spontanu prirodu pobuna po modelu obojenih događanja naroda detaljno smo obrazložili u prošlom broju „Pečata“ – i da li su uzroci nezadovoljstva ubedljive većine učesnika u demonstracijama opravdani ili nisu, mnogi od njih jesu, a najvažnijim je postalo pitanje, s prilično očiglednim odgovorom, ko to sad pokušava da nezadovoljstvo (dela) naroda iskoristi za svoje političke potrebe.

Najpre o ulici kao mestu i metodu političke borbe. Prošle nedelje ukazali smo na podatak da su iz Novog Sada došli zahtevi demonstranata koji su potom usvojeni i u Beogradu i u ostatku Srbije (smena članova Republičke izborne komisije, smena Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, REM-a, smena predsednice Skupštine Srbije Maje Gojković i smena glavnog urednika i urednika informativnog programa RTS-a, ako se sve to ne ispuni i još ponešto pride, onda vanredni parlamentarni izbori), i da su u Novom Sadu važnu, a možda i glavnu, reč imali Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), i tome slični primaoci grantova američkih vladino-nevladinih organizacija. Kad smo već kod Novog Sada, uzgred budi rečeno, ali i ne samo uzgred nego i da se vidi ko (sa)učestvuje u tekućim protestima, reporteri lista „Danas“ tamo su sreli i Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam čiji su donatori Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša, Kosovska fondacija za društvo istog špekulanta tobožnjom filantropijom, Fond braće Rokfeler, američka Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), USAID, Evropska komisija…
Iste ove donatore pronalazimo i među darodavcima Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS) – Sorošev Fond za otvoreno društvo, NED, USAID, Delegacija Evropske unije u Srbiji… – koje spominjemo zato što je, gle čuda, NUNS, zajedno sa NDNV-om, podržao zahteve ulice za smenom urednika u RTS-u i Radio-televiziji Vojvodine, za razliku od Udruženja novinara Srbije koje – hrabro, s obzirom na čaršiju i grantove – to nije želelo da učini.

Još snažnije pak dokazno sredstvo za izraženu sumnju o (zlo)upotrebi nezadovoljstva dela naroda nalazi se u formalno podnetom zahtevu grupe od 23 opoziciona poslanika da se (po hitnom postupku) pokrene procedura za smenu članova Saveta REM-a, koju je, inače, potpisalo zanimljivo društvo u obliku poslanika Demokratske stranke, nezavisnih poslanika Zorana Živkovića i Marinike Tepić (funkcionerka Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka koja je to prestala da bude kada je podržala predsedničku kandidaturu Saše Jankovića) i Sande Rašković Ivić i Đorđa Vukadinovića, koji su podržali kandidaturu Vuka Jeremića. A istovremeno je, rečima šefa poslaničke grupe DS-a Gorana Ćirića, „institucionalizacija zahteva studenata koji protestuju“, iako ne protestuju samo studenti i ne protestuju svi studenti, nastavljena i najavom zahteva za smenu Maje Gojković, koju je, prepisujemo iz novine „Danas“, „nakon DS, ĐB i ’Dveri’, podržao i poslanik Nove stranke Zoran Živković“.

A dodajmo, ako još postoji ikakva nedoumica, i da se protestima, uz evidentnu dozvolu i sasluženje anonimnih a spontanih organizatora protesta, protestima priključio i sindikat „Sloga“ – učesnicima skupa u Beogradu ovog utorka se i obratio njegov predsednik Željko Veselinović – što samo žalosno neupućenima može da deluje kao objedinjavanje mladih, studenata i radnika oko zajedničkih (i po definiciji plemenitih) ciljeva, budući da je sindikalista Željko Veselinović bio savetnik Bojana Pajtića kada je ovaj bio na čelu vojvođanske vlade, dok je sindikat koga Veselinović predvodi na parlamentarnim izborima prošle godine nastupio u koaliciji sa Demokratskom strankom, na osnovu sporazuma koji su zaključili 18. februara 2014. godine.

OSPORAVANJE RIK-a

Drugi, paralelni krak borbe za osporavanje izbora nalazi se u Republičkoj izbornoj komisiji. „Aleksandar Vučić potencijalno je ukrao čak 319.000 glasova!“, dramatično je u subotu saopštio izborni štab Saše Jankovića posle uvida u džakove sa 25 biračkih mesta koji je, kako su naveli, pokazao drastične razlike između broja glasova za kandidata vladajuće koalicije unetih u zapisnike, i stvarnog broja glasova u vrećama sa biračkim listićima. Ukupno su na ovih 25 biračkih mesta, ustvrdili su, Vučiću pripisana 964 glasa više nego što je stvarno dobio, „što prosečno po biračkom mestu iznosi 38 glasova. Ukoliko se ovaj prosek, uzet na slučajnom uzorku, pomnoži sa 8.396, koliko je ukupno biračkih mesta, sledi poražavajući zaključak“, onaj o 319.000 potencijalno ukradenih glasova.

Pre svega, potrebno je istaći da slučajni uzorak ne predstavlja automatski i statistički relevantan uzorak na osnovu koga se uopšte i sme izvoditi ovakva računica. I zaista, kako pokazuju podaci koje je prezentovao štab Saše Jankovića, na 23 od 25 uzorkovanih biračkih mesta odstupanja su zanemarljiva, svega po nekoliko glasova, a samo na dva biračka mesta – br. 27 i 85 u Novom Pazaru – odstupanja su ogromna (543, odnosno 250 „više nego što ih zaista ima prema stanju zatečenom u vrećama sa glasačkim listićima“), i samo zahvaljujući tome je i dobijen onoliki prosek od 38 glasova po biračkom mestu.

Suočena sa ovakvom optužbom, vlast je odlučila da se glasovi sa ova dva izborna mesta u Novom Pazaru ponovo prebroje, i to pred TV kamerama. Važan detalj: predstavnici opozicije u RIK-u, autori optužbe o masovnoj krađi izbora, ponovnom su se brojanju glasova, egzaktnoj proveri njihove tvrdnje dakle, usprotivili. Kao što je poznato, prebrojavanje je na kraju, u nedelju, pokazalo da su tvrdnje bile neosnovane jer su, brojanjem listića, umesto 793 nepostojeća glasa za Vučića, pronađena samo četiri (4) sa biračkog mesta 85 koji su omaškom dospeli u pogrešnu kovertu. „Taj propust smo uvideli, ali svi članovi biračkog odbora bili su saglasni da je suštinski izborna volja građana evidentna iz prebrojanih glasačkih listića. Upravo zato su svi potpisali zapisnik bez primedbe“, obrazložio je propust svog biračkog odbora njegov predsednik Hivzo Bektović.
U pokušaju kontrole štete, usledili su pozivi Jankovićevih saradnika da ipak verujemo njima a ne sopstvenim očima jer su, tobože, tokom noći između subote i nedelje u vreće ubačeni lažni listići, pa otuda samo četiri (4) a ne i sva 793 sporna glasa. Kao dokaz za ovu tvrdnju, inače lišenu bilo kakvih čvrstih dokaza, ponuđeni su snimci i fotografije s javnog brojanja glasova u RIK-u, na kojima su se videli i nepresavijeni listići kakvi, u takvom stanju, ne bi mogli da uđu u glasačku kutiju. Pa otuda i sumnja da su u džakove ubačeni naknadno, tokom spomenute noći. Ovakva teza, zanimljiva kao i mnoge druge teorije zavere, raskrinkana je sasvim jednostavnim objašnjenjem Marka Danilovića, člana DSS-a i koordinatora RIK-a za Raški okrug. Ukratko, rekao je, pred TV kamerama su brojani i neupotrebljeni glasački listići sa ona dva biračka mesta u Novom Pazaru, i to su oni, navodno sporni, „ispeglani“ listići. „Sve je čisto. Broj neupotrebljenih listića slaže se sa zapisnikom sa lica mesta“, izjavio je „Blicu“.

LOV U MUTNOM

Osvetlimo, najzad, ovu situaciju i s druge strane. Izbori se na ovakav način u Srbiji nikada nisu krali, iz prostog razloga što bi to bilo veoma teško učiniti na dovoljnom broju biračkih mesta. Za ovakav vid krađe, naime, potreban je pristanak svih članova dotičnog biračkog odbora, iz svih partija, dakle. Kako se u kutiju, i uz svu kriminalnu volju i nameru svih prisutnih, ne može ubaciti više listića nego što ima upisanih birača, bilo bi potrebno vrlo mnogo biračkih mesta, i višestruko više jednoglasnih članova biračkih odbora, pa da krađa bude dovoljno krupna da bi imala efekta na ukupni rezultat. Ukratko, nemoguća misija, pa je otuda u našem dosadašnjem iskustvu volja građana bivala ukradena na samo dva načina, ili masovnim poništavanjem legalnih izbornih rezultata (izborna krađa 1996. godine, posle koje je usledio leks specijalis), ili masovnim ubacivanjem glasačkih listića na mestima na kojima niko nije glasao i na kojima opozicija nije imala kontrolore, u Juniku, Kačaniku i sličnim, etnički čistim lokalitetima po Kosovu i Metohiji na kojima ovakve operacije još od 1999. godine nisu moguće.

Imajući sve ovo u vidu, veoma je jasno da tekućim pokušajima osporavanja izbornog rezultata, a pobrojali smo samo neke od njih, cilj uopšte nije zaštita volje građana izražene na biralištima 2. aprila već je reč o političkom lovu u mutnom onih koji su na izborima izgubili pa su nezadovoljni takvim rezultatom.
Koji je cilj ovog lova u mutnom? U najmanju ruku, reč je o nepristojnoj metodi političke borbe u kojoj je baš sve dozvoljeno iako ne bi smelo da bude, zbog stabilnosti države i njenog demokratskog poretka. Upravo zbog državne stabilnosti, međutim, nepristojnost ovih metoda može da ima i mnogo ozbiljnije i neposrednije posledice.

UPOTREBA DEMOKRATIJE

Stvar je, naime, u tome što je Srbija već isuviše puta u proteklih nekoliko godina imala priliku da bira i, sviđalo nam se to ili ne, svaki put je izabrala Aleksandra Vučića. Tako da će – kao i do sada, uostalom – pritisci na Srbiju biti vršeni pritiskom na Vučića. A oslabljeni, destabilizovani i delegitimisani Vučić biće mnogo popustljiviji pod pritiscima nego što bi to bio inače.

S tim u neposrednoj vezi, naročito opasno kukavičje jaje, zato što je (zlo)upotrebljivo, predstavljaju zamerke na Vučićev stil vladavine u najširem smislu te reči. Ne zato što su zamerke bez osnova već, upravo suprotno, zato što mnoge osnova zaista imaju, ali kada ih ponovi institucija kao što je Atlantski savet iz Vašingtona, tink-tenk pogleda na svet identičnih jastrebu Mekejnu („Vučić čvrsto kontroliše medije, policiju, bezbednosne službe i poslove u javnom sektoru, zbog čega demokratija nazaduje a zemlja se pretvara u šou jednog čoveka“, stoji u jednoj nedavnoj analizi), nemoguće je izbeći podozrenje zato što je u startu jasno da u Atlantskom savetu nisu zabrinuti za stanje srpske demokratije zbog naše dobrobiti, već zbog sopstvenog interesa u Srbiji.

A zašto je tako, zašto Amerikanci preferiraju demokratiju (po njihovim uzusima, razume se) umesto „šoua jednog čoveka“, otkrila je Hilari Klinton u jednom od svojih tajnih govora pred bankarima s Volstrita koji su zahvaljujući „Vikiliksu“ dospeli do javnosti prošle jeseni. „Verujemo u demokratiju“, kazala je u „Morgan Stenli“ banci 18. aprila 2013, „ne samo zbog moralnih i filozofskih razloga već i zato što nam, dugoročno, demokratija obezbeđuje više partnera“. Drugim rečima, pluralistički poredak u jednoj zemlji Amerikancima dođe zgodno zato što im pruža priliku da svoje interese ostvare oslanjajući se na više potencijalnih partnera umesto da zavise samo od jednog, što cenu njihovog angažmana snižava u skladu sa jednostavnim tržišnim zakonom ponude i potražnje. A i poslovica im kaže da ne stavljaju sva jaja u jednu korpu…

HERITIDŽ FONDACIJA

Sve ove načelne primedbe i zapažanja utoliko su značajnije što je više neugodnih signala da ponovo dospevamo u fokus američke pažnje, opet, ne zato što smo im mi naročito značajni već zato što je „Balkan sledeće virtuelno bojno polje SAD i Rusije“, kako stoji u naslovu skorašnje analize „Heritidž fondacije“, u kojoj piše da je „vreme za rast“ američke pažnje na našim prostorima. Jer: „Najveća spoljna pretnja stabilnoj Evropi je Vladimir Putin. Balkan je igralište ’loših momaka’ i najverovatnije će im biti rastući prioritet. Bilo bi razumno da se ove avanture zaustave pre nego što se otrgnu kontroli… Rusija se sve više meša u evropska pitanja, a stav Moskve prema SAD postao je ’otvoreno ratoboran’. S tim u vezi, Putin ima ograničen opseg mogućnosti za dodatno provociranje Zapada, što Balkan čini još verovatnijom metom ruskog mešetarenja… Balkan ostaje meki trbuh američke transatlantske politike. Trebalo bi tamo da nastupimo proaktivnije – što pre, to bolje.“ Ista fondacija nedavno je pozvala i na finalizaciju prijema Crne Gore u NATO „zato što će to uputiti snažnu poruku Rusiji i jasno pokazati našim evropskim saveznicima da SAD ostaju posvećene transatlantskoj bezbednosti kao što su uvek i bile“, a istovetne analize, s upozorenjima na „ruskog medveda“ na Balkanu, u poslednje vreme upadljivo se množe i na internet-domenima spomenutog Atlantskog saveta.
„Heritidž fondacija“, međutim, sada je naročito zanimljiva zbog svoje veze s Donaldom Trampom. „Si-En-En“ je naziva „Trampovim tink-tenkom“, među njenim najvećim finansijerima su Robert Merser i njegova ćerka Rebeka koji su ujedno i najveći donatori Trampove predsedničke kampanje, i nema mnogo prostora za sumnju da će se Trampova balkanska politika umnogome zasnivati na preporukama „Heritidž fondacije“ koja preporučuje proterivanje Rusije s Balkana i time crta meta posred Srbije.

Posmatrani iz ove perspektive, i Trampova ovonedeljna odluka da odobri ulazak Crne Gore u NATO, i dolazak Džozefa Bajdena na balkansku turneju čija se glavna poruka odnosila na Rusiju („Postoji ponašanje Rusije u regionu i svetu koje je neprihvatljivo u ovim vremenima“, poručio je ove srede u Podgorici), najzad, i prošlonedeljna agresija na Siriju kojoj je cilj bila i Rusija, ukazuju na obrazac američkog imperijalističkog ponašanja koji nam, nažalost, ne obećava nimalo mira i spokoja. Naprotiv, nastavi li Tramp ovako kako je započeo naspram onoga što je obećavao, sledi nam period pojačanih i ozbiljnih pritisaka na svim našim osetljivim tačkama, od Republike Srpske, preko odnosa s Rusijom, do Kosova i Metohije.

Da bi ta iskušenja prebrodila, Srbiji će biti potrebno još više pažljivo kalibrisanog balansiranja nego do sada, a to će verovatno značiti i još više iritantne proevropske retorike i sitnih ustupaka aktuelnih vlasti nego u dosadašnjem periodu. Ali i to će još ostati u granicama koliko-toliko podnošljivog, i najviše čemu smemo da se nadamo, u ovakvim okolnostima, jeste da ove granice neće biti pređene i nekim težim ustupcima na račun naših, srpskih interesa. A nužan preduslov za tu vrstu nepokornosti u vidu istrajavanja na sopstvenim nasuprot tuđim interesima, ma koliko to ponekad bilo naporno, jeste očuvanje mira i stabilnosti u samoj Srbiji.

PEČAT

POSTAVI ODGOVOR

*