Nikolaj Vasiljevič Gogolj – bič za prozapadnu dehristijanizovanu najamničku ološ

0

I danas, više od dva veka od rođenja Gogoljevog, njegovo ime iz godine u godinu sve više blista i njegov značaj ne samo kao književnika, nego i kao pravoslavnog mislioca, sve više raste. Čini mi se da se u Srbiji Gogolj još uvek doživljava u svetlu bezbožne titoističke književne kritike i tim pre je važno sa ovog bisera ruske duhovnosti skinuti lažnu masku. Dakle, Gogolj se svakako ne može iscrpeti prilično lakonskim opisima pisca-satiričara sa izoštrenim smislom za humor i kao pisca razbličitelja svakojakih ljudskih i društvenih poroka. Gogolj je bio više nego dostojan nastavljač svetootačke ruske književnosti, Gogolj je bio veoma dubok pravoslavni religiozni mislilac!

Iz Gogoljevog života i dela se ima šta naučiti, iz njegovog života i dela se i danas mogu izvući izuzetno korisne pouke. Na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu pojavila se knjiga o Gogolju koja po prvi put ovog istinskg ruskog genija predstavlja u drugačijem svetlu od one na koju su nas navikli književni kritičari još iz epohe titoizma. U redovima koji slede, reći ćemo nešto više o ovom velikanu. čije je delo i danas, kao i za vreme njegovog života, izuzetno važno za svakog pravoslavnog hrišćanina koji teži ostvarenju hrišćanskih ideala života. Istovremeno, njegovo delo i danas je istinski bič za prozapadnu najamničku dehristijanizovanu ološ, jer je Gogolj svojim delom pokazao da nema ništa strašnije i sramotnije od izdaje Vere i Otadžbine…

Ovaj zaključak pripada najvećem živom „gogoljisti“ današnjice, doktoru filoloških nauka, profesoru katedre za istoriju ruske književnosti i filologije, fakulteta MGU M. V. Lomonosov, Vladimiru Voropajevu, autoru ili priređivaču preko 150 Gogoljevih knjiga ili knjiga o Gogolju. Molim za oproštaj zbog ličnih impresija dok pišem retke o ovom velikom naučniku i predivnom čoveku. Nekim samo Promisli znanim tajnovitim putevima, u više navrata sam bio gost u moskovskom stanu profesora Voropajeva i na poklon dobio mnoštvo knjiga o Gogolju. Deo tog duhovnog blaga, prilično nepoznatog srpskom čitaocu, pokušao sam da prenesem i srpskom čitaocu u pomenutoj knjizi o životu i stvaralaštvu jednog od najvećih sinova ruske kulture devetnaestog veka.

Gogolj je jednostavno od početka do kraja bio hrišćanski i patriotski ruski pisac, s tim što je hrišćansko sazrevanje i hrišćansko moralno usavršavanje pratilo i njegov književni rad. Već u ranim povestima, poput „Strašne osvete“ mi srećemo Danila Buruljbašu za koga ništa na svetu nije važnije od vojničkog bratstva. I u drugim ranim radovima očita je borba dobra i zla u kome dobro obavezno pobeđuje. Tako je u pripovesti „Noć uoči Božića“ satana svezan i ismejan, a u „Soročinskom sajmu“ demoni su posramljeni. U pripovesti „Vij“ nečiste sile su razoružane i porok je kažnjen. I danas je teško čoveku da se ne naježi u patriotskom zanosu kada čita „Taras Buljbu“. Njegova nešto kasnija književna remek-dela takođe nisu ispravno shvaćena od strane mnogih savremenika. U tim delima Gogolj preko spoljne satire uopšte nema želju za nekakvim ismejavanjem, nego maestralno pokazuje put za preporod duše palog čoveka. U tom smislu je karakteristična i povest „Portret“ u kojoj na kraju povesti monah-umetnik savetuje sina: „Spasavaj čistoću duše svoje! Ko u sebi ima talenta, taj mora imati čistiju dušu od svih ostalih. Njemu se neće oprostiti ono što se drugima prašta“. Zar ovo nije očigledan primer duboko religiozne osmišljenosti umetnosti Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Sam Gogolj je i živeo po tim uputstvima, trudeći se da spasi čistoću duše svoje, njegovo pravoslavlje nije bilo nominalno, nego istinsko, njegovo penjanje lestvicama hrišćanskih vrlina je bilo očigledno i nije se moglo drugačije ni završiti nego pisanjem izvrsne duhovne literature…

Gogolj je svojim životom i svojim delom, veličanstvenu estetiku Puškina usmerio ka veri, na put Dostojevskog. Težnja za zabavama i materijalnom sticanju, sujeta i šićardžijsko bivstvovanje koje se ugnezdilo u kulturnoj sredini tadašnje Rusije, za tananu hristoliku dušu Gogoljevu bio je jasan znak odvojenosti dobrog dela tadašnjeg ruskog društva od Crkve. Znajući da takva društvena klima u ruskom društvu može dovesti samo do kataklizme (koja je i usledila posle Oktobarske revolucije), Gogolj skoro celu poslednju deceniju svog života poziva čitaoca na preumljenje i opravoslavljenje. On je svestan da je jedini uslov za duhovni preporod Rusije ocrkovljenje ruskog života i neumorno trubi o „neprocenjivom blagu skrivenom u Ruskoj Crkvi”.

Dakle, magistralni pravac velike ruske književnosti – duhovnost, etičnost, apologetika Rusije, borbenost, proroštvo, mesijanizam, saosećanje, a pre svega religiozno-moralni smisao – praktično je stvoren Gogoljevim perom, ostalo je bila nadogradnja. Nesvakidašnju ljubav prema Bogu, prema pravoslavnoj Rusiji i Rusima, Gogolj objašnjava na sledeći način: „Sam Hristos nam je doneo i saopštio tajnu, da ljubavlju prema braći zadobijamo ljubav prema Bogu…Idite u svet i pre svega stičite ljubav prema braći”. Kao svojevrstan apostol ljubavi hrišćanske, Gogolj pojašnjava i šta predstavlja istinska ljubav prema Rusiji: „Svako ko želi da časno i pošteno služi Rusiji, mora imati veoma mnogo ljubavi prema njoj, ljubavi koja bi nadvladala sva ostala osećanja, mora imati mnogo ljubavi prema čoveku uopšte i postati istinski hrišćanin, u punom smislu te reči”.

Danas kada je Gogoljev život podrobno izučen od strane ruskih gogoljista, prvo na šta treba skrenuti pažnju, kada govorimo o njegovoj biografiji, jeste zadivljujuća činjenica da je Nikolaj Vasiljevič Gogolj kao mirjanin proveo uistinu monaški život u svetu – devsten, celomudren, siromašan, u neprekidnoj molitvi Bogu, poslušanju duhovniku i predanosti idealima Svete Rusije – Veri, Otadžbini i Naciji! Sa današnje istorijske distance čovek može samo da se divi proročkom geniju Gogoljevom i istovremeno da žali zbog opasne bolesti ruske inteligencije i da sa svom ozbiljnošću shvati koliko je gubitak hristocentričnog identiteta ruske inteligencije bio poguban po rusku državu i ruski narod. Gogolj, kao možda poslednji ruski pravoslavni vitez srednjovekovnog tipa, sa apsolutno hristocentričnim identitetom, poput srednjovekovnih pravoslavnih vitezova, bio je potpuno neshvaćen od svojih savremenika (koji su već poprilično primili čovekocentrični identitet i racionalističko-materijalistički duh, uvezen sa dehristijanizovanog Zapada).

Ono što je Gogolj preživeo, posle izlaska „Odabranih mesta u prepisci sa prijateljima“, nema pandana u celokupnoj svetskoj književnosti. Uoči izlaska te knjige, Gogolj piše prijatelju Pletnjevu: „Sastavljajući ovu knjigu, sve sam činio u ime Božije. U slavu svetog imena Njegovog latio sam se pera i zato su preda mnom iščezle sve prepreke i teškoće”. I premda je, kao što vidimo, ova knjiga pisana iz najčistijih bogoljubivih pobuda, odmah po objavljivanju su krenuli do tada neviđeni napadi, ne na knjigu, već na pisca, u čemu je prednjačio Bjelinski. Po rečima samog Gogolja „nad živim telom još živog čoveka vršena je strašna autopsija”. Koliko je trebalo duhovne snage i smirenja, sve to istrpeti smireno i smerno, prihvatiti bez razdraženosti i gneva, kao nešto odozgo poslato?

Ima nečeg pomalo biblijskog u Gogoljevom životu. Ovaj veliki književnik i mislilac dosegao je velike visine u svom duševnom životu i Gospod ga je svakako obdario posebnim zrenjem. Tada on, osećajući neizbežnu nesreću od sekularnog duha, počinje da trubi, poziva na ocrkovljenje, a nailazi na podsmeh, poput Noja, dok je gradio barku, ili Lota, dok je upozoravao zetove da izađu iz grada jer će ih Gospod satrti. Skoro celokupna ruska inteligencija toga doba isto tako se podsmeva Gogolju posle izlaska ove knjige. Čak i takav genije poput Dostojevskog, u „Selu Stepančikovu“, sa podsmehom citira pojedina mesta iz „Prepiske s prijateljima“. No, bio je to mladi i još nezreli Dostojevski, i on će kasnije proći kroz istinski oganj očišćenja, shvatiti svu veličinu Gogoljevu i odati mu priznanje rečima da je celokupna ruska književnost toga doba iznikla ispod Gogoljevog „Šinjela“. A u svom književnom delu prevazići će i svog velikog učitelja, proročki prikazujući „Zle duhove“ i sav haos koji će nastati u slučaju dalje sekularizacije i dehristijanizacije ruskog društva, na šta je Gogolj prvi ukazivao.

I danas, kada liberalna prozapadna inteligencija i „kulturni janjičari“ ponovo trube o nekakvim „evropskim vrednostima“, Gogoljev primer sa svom ozbiljnošću daje odgovore na mnoga pitanja. Mi postavljamo jedno pitanje – gde su danas ideje Gogoljevih protivnika, šta je donelo Rusiji i svetu rušenje ruskog monarhizma? I odgovaramo – ideje Gogoljevih protivnika su na smetlištu istorije, na „Blatnom trgu“ u Moskvi gde ruski liberalni prozapadni najamnici i drogirana i pijana ruska ološ vaspitavana na holivudskim filmovima, ratuju protiv ruskog nacionalnog i duhovnog preporoda. Dok su ideje Nikolaja Vasiljeviča Gogolja aktuelnije nego ikada, spasonosne kao i nekada, ne samo u njegovoj Otadžbini, nego i u našoj.

Gogoljeva apologija Rusije, kao što vidimo, sva je okrenuta višim ciljevima, duhovnim stubovima ruskog nacionalnog karaktera, ovaploćenju hrišćanskih ideala, jednom rečju, njegova apologija Rusije okrenuta je idealima Svete Rusije, a nikako velikodržavnom šovinizmu karakterističnom za zapadne sile. Religiozno-moralni pogled je u centru svih Gogoljevih pitanja – životnih, društvenih, kulturnih, državnih, književnih…, on poput prepodobnog Serafima Sarovskog, savetuje da se do preobraženja društva dolazi preko preobraženja pojedinca. Sledeće reči Gogoljeve, kad se jednom pročitaju, ne mogu se izbrisati iz duše pravoslavnog vernika: „Čovek mora da se podseća da on nije nikakva materijalna skotina, već visoki građanin visoke nebeske države. I sve dok on ne počne da koliko-toliko, živi životom nebeskog građanina, neće uspeti da dovede u red ni svoj život zemaljskog građanina”. Upravo se ta svest nebeskog građanstva u služenju svojoj zemaljskoj državi, provlači kroz celokupno Gogoljevo stvaralaštvo.

Gogolj je upozoravao da bez blagoslova crkvenog ne treba ništa raditi. Predosećajući nevolje koje stižu sa levičarskim idejama ubačenim sa Zapada, Gogolj upozorava: „Po meni je bezumna i sama pomisao da se u Rusiju uvode bilo kakve novotarije koje bi mimoišle našu Crkvu, ne zatraživši od nje blagoslov. Nije lepo čak ni u naše misli privijati nekakve evropske ideje, dok ih Crkva ne zakrsti svetlošću Hristovom”. No, na žalost, u tadašnjoj Rusiji reči ovog velikog pravoslavnog mislioca su ulavnom nailazile na podsmeh. Na kraju, nije zgoreg podsetiti današnje srpske prozapadne „evropejce“ šta Gogolj poručuje Belinskom kao glavnom apologeti ruskog liberalnog zapadnjaštva toga doba. Citiramo:

„Vi govorite da je spasenje Rusije u evropskoj civilizaciji. No, kakva je to beskonačna i neograničena reč. Kada bi Vi bar definisali šta treba razumeti pod pojmom evropske civilizacije, koji besmisleno svi ponavljaju. Tu je i falanga, i crveni, i svakojaki još, i svi su spremni progutati jedni druge, i svi nose tako rušilačka načela, da već odavno drhti u Evropi svaka misleća glava i nevoljno pita – gde je naša civilizacija? I evropska civilizacija je postala duh koji uopšte niko ne vidi i ukoliko pokušate da ga uhvatite rukama, on se raspada. I progres, njega je takođe bilo dok o njemu nisu počeli da misle, i kad su počeli da ga love, on se raspao“.

U kakvog monstruma je izrasla ta evropska civilizacija najbolje je na svojoj koži osetio srpski narod, kao jedini narod na planeti koji je tokom HH veka pet puta bombardovan od strane nosilaca te evropske civilizacije.

Gogoljeva duhovna proza, njegovo tumačenje Svete Liturgije i njegove molitve, svedoče o duhovno izgrađenoj ličnosti sa dragocenim iskustvom bogoopštenja i molitve. Pravoslavan, u punom smislu te reči, i po delima i po životu, Gogolj je trasirao put velikom Dostojevskom, koji je prvi shvatio da su mrtve duše mrtve, zato što žive bez Boga. Gogoljevo delo i danas ukazuje na jedini mogući put ruskog preporoda, a to je – ocrkovljenje ruskog života, okretanje Rusa ka „blagu koje nema cenu“ – Ruskoj Pravoslavnoj Crvi. Gogolj je prvi video pad religioznosti u Rusiji i opasnost od nadolazećeg sekularizma i prvi počeo da zvoni na uzbunu. Zbog svega toga, teško je i u naše dane naći aktuelnijeg, poučnijeg i po dušu korisnijeg pisca od Nikolaja Vasiljeviča Gogolja!

A mi, pravoslavni ljudi, nikada ne smemo gubiti iz vida opasnost da nas dolazak „Nebeskog Revizora“ ne zatekne u tom žalosnom stanju duha u kome je revizor zatekao junake Gogoljevog komada.

 

ranko gojković

fsksrb

POSTAVI ODGOVOR

*