Ноам Чомски: Питање је времена када ћете признати Kосово!

0

Ноам Чомски није само најважнији и наутицајнији светски интелектуалац, како га назива Њујорк Тајмс. Нити је само најпознатији дисидент Сједињених Америчких Држава, како о њему говоре други светски медији. Није само ни лингвиста, иако му је то струка, и то струка којој је дао револуционарне резултате.

Чомски је много више од тога – симбол отпора, инспирација милионима обесправљених, непроцењиви поглед на оно што би прави интелектуализам требало да буде. Професор Масачусетског института за технологију, чувеног МИТ-а, поседује енциклопедијско знање о политичким, филозофским и економским питањима, које једноставно одузима дах.

Зато има много противника: још од Вијетнамског рата он је на удару званичне америчке политике јер критикује њихову доктрину – њихово мешање у унутрашње ствари других држава, њихову безрезервну подршку Израелу (иако је Јеврејин), њихово играње шерифа пред читавом планетом. Тако је стао 1999. и у одбрану Србије, побунивши се јавно против НАТО бомбардовања. Не зато што осећа неку ничим изазвану љубав према Србима, већ зато што има непогрешив осећај за (не)правду.

Чомски је отелотворење храбрости, аналитичности, друштвене и политичке критике, човек који ни у 85. години живота не одустаје од својих моралних и политичких начела. А она су одувек била утемељена у борби против концентрисане власти, елитизма, оног арканског у политици, борби против отрова које нам сервирају масовни медији, за рачун великих сила.

И уз све то – врло је захвалан саговорник. Један од оних с којим вам не вреде унапред смишљена питања. И то је добра ствар.

До њега није било лако доћи – интервјуе даје само одабраним медијима, а и тада бира кад ће то бити. После неколико месеци које је Недељник провео „на чекању“ – уз обећања професора, јер је био свестан да нам је „дужан“ интервју – у јануару ове године стигло је зелено светло: 12. марта у 12.30 часова (по времену источне обале САД) имате пола сата, телефоном, с професором Чомским.

Пола сата, и ни секунд више.

Тих пола сата се – можда и зато што смо из Србије – претворило у неких четрдесетак минута, али је лични асистент Ноама Чомског потом био непоколебљив.

Штета, али премало је цео један дан за свеобухватни разговор с професором. Нисмо, рецимо, у разговору стигли да се дотакнемо ни да ли су нам се у владајућој доктрини либералне демократије обистиниле Ничеове речи да „држава лаже на свим језицима добра и зла, и ма шта да говори – лаже, и ма шта да има – украла је“. Нити зашто су у основи светске нестабилности и стварања новог поретка сада, уместо религије и национализма, Мистер Долар и Мистер Евро. Нити како се, веровали или се, појавио у пародији на „Гангнам Стyле“ насталој на његовом МИТ-у.

Нисам стигао ни да га подсетим на чланак који сам пронашао, а који је 1970. године написао за Неw Yорк Ревиеw оф Боокс, први његов чланак којем је тема Југославија. Писао је тада о студентским протестима у Београду, о Владимиру Мијановићу (Влади Револуцији), о „савести Југославије“, мале земље која се борила против империјализма. А сетио би се, сигурно…

Зато је професор Чомски без длаке на језику говорио о проблему Kосова и Метохије, о својој преписци с Добрицом Ћосићем, о томе зашто Западу одговара што је Влада Србије састављена од „националиста“, о америчким империјалним амбицијама, о Слободану Милошевићу и етничком чишћењу Kрајине, о лицемерју Хашког трибунала, о Угу Чавезу и Моамеру Гадафију…

Kренимо од Kосова. Српски политичари – председник, премијер, заменик премијера – прошле недеље су у Бриселу, а потом и у Београду, пред представницима Европске уније преговарали с Приштином о формирању и надлежностима заједнице српских општина. Ово је још један корак ка практичном – мада не и формалном – признавању независности Kосова. То ће представљати финале процеса који је почео још деведесетих година, а кулминирао и НАТО бомбардовањем тадашње Савезне Републике Југославије, којем сте се те 1999. жустро успротивили. Да ли сте тада, када је НАТО интервенисао због Kосова, предвидели да ће Србија једног дана бити доведена у ситуацију да призна независно Kосово?

Тај споразум о којем говорите, којим Србија практично признаје Kосово, известан је?

Па кажу да јесте, да је остало само, како кажу овдашњи политичари, да се усагласе ситни детаљи.

Па, нисам то могао да предвидим. Али не могу да кажем да сам изненађен. Могу да разумем притиске под којима се налази Србија, и једино што нисам знао јесте када ћете попустити пред тим притисцима. Па, је ли онда прича око Kосова готова?

Не формално. У Уставу Србије и даље постоји преамбула по којој је Kосово и даље саставни део Србије. Али, из Европске уније стижу недвосмислени сигнали да ће Србија морати да се повинује и да прећутно дозволи независност Kосова ако намерава да настави пут ка Европској унији, што нас доводи до следећег питања: Да ли је то добра погодба за Србију – Kосово за Европу?

Постоје позитивни и негативни аспекти. Србија, наравно, има своја права на Kосову, којих ће се сада очигледно одрећи, али приступање Европској унији је у овом тренутку прилично дубиозан потез. Чак и под условом да ће вас Европа прихватити, што ни у ком случају није извесно. Знате, Европа је веома расистички настројена према идеји да у Унију уђу Срби, тако да то неће бити тако једноставно. Ево, Турска покушава да уђе већ годинама. А с друге стране, није ни очигледно да је то права ствар коју треба да радите. Европа тренутно срља у једном самоубилачком правцу. У поређењу с њом, америчка финансијска политика изгледа веома прогресивна. Сама идеја да наметнете мере штедње државама представља економску катастрофу, и сада видимо шта се догађа. Сваки нормалан економиста то види, а чак и Међународни монетарни фонд више не намеће штедњу. То уништава сиромашне земље, периферне земље Европске уније, попут Грчке, Шпаније, Ирске, Португала, Италије – која је следећа. То их просто сатире, за разлику од богатих земаља, које кризу толико и не осећају. А ако би Србија икада ушла у Европску унију, била би део периферије. Зато је то врло озбиљан проблем. Ево, Шпанија је добар пример. Ишло им је прилично добро све до почетка кризе, нису имали велики буџетски дефицит. Нису имали ни превелику јавну потрошњу, то су углавном митови које пласирају банке. А банке су одговорне за кризу. Шпанске банке, немачке банке…

А врло је лако пребацити кривицу на људе, рећи да ми јужњаци не радимо довољно напорно као људи у северним земљама Европе…

Што уопште није тачно. Грци имају дуже радно време од Немаца. Постоји много проблема у свим овим земљама, али ништа због чега би требало погоршавати ситуацију. А то је управо оно што мере штедње доносе.

Да ли вас изненађује што су у ту позицију око Kосова и ЕУ доведени људи који су из угла западних медија били виђени као националисти. То су чланови бивше Српске радикалне странке и странке Слободана Милошевића. Сада наш премијер из СПС-а говори да је Kосово изгубљено, и тражи подршку Запада…

Да, али то није ништа ново. Ако погледате нешто раније, кад сте га већ поменули, Милошевић је осамдесетих година био такође велики фаворит Запада, јер је подржавао неолибералну политику која је, практично, поцепала Југославију на ситне делове. То је један део бекграунда за оно што ће доћи после. То што се догодило у Југославији догодило се и на другим местима, да су неолиберална економија и структуралне промене уништиле читаве државе и читава друштва тиме што су представљале почетак дивљања етничких тензија и етничких конфликата. Југославија није усамљен пример. Руанда је други. Масовни злочини који су започети неолибералним програмима и који су потпуно девастирали већи део становништва. То се догодило и у Индији. Тако да Југославија и Србија упадају потпуно у тај шаблон, да ће Запад подржавати власт, каква год да је, докле год она испуњава њихове замисли. Милошевић је подржавао ту економску политику, приватизацију, и зато га је Запад подржавао све до деведесетих.

А кад кажемо Запад и Милошевић, углавном мислимо на Америку…

И на Немачку. Чак и Француску. На све земље које предводе НАТО савез.

Јасно. И сада, захваљујући њима, у срцу Европе имамо практично независно Kосово које је, по вашој терминологији, „неуспела држава“ – јер им је неуспела власт, јер имају криминалну економију, лоше односе са суседима. Kосово се претворило у европски бастион криминала и трговине људима, да и не говоримо о томе да преостали Срби, Роми и други не-Албанци живе у енклавама, у веома тешким условима…

Да.

А опет, кад прошетате Приштином, свуда видите америчке заставе, споменике Билу Kлинтону и Џорџу В. Бушу. Зашто је Америка толико стала иза приче о независном Kосову? Да ли је један од разлога у вестима које су се појавиле прошле године, да компаније иза којих стоје Медлин Олбрајт, бивша америчка државна секретарка, или Џејмс Перђу, бивши саветник државног секретара за Балкан, желе да купе телекомуникационе фирме и државне руднике на Kосову? Или је Kосово само добар камен темељац за америчку доминацију над Европом?

Има и тога о чему говорите, тих компанија, али не заборавимо ни ону велику војну базу. Она је, на пример, коришћена за бомбардовање Либије пре две године. А Сједињеним Државама је много стало да задрже своје војне базе у многим деловима света. Из неких земаља су већ протерани, и зато им је важно Kосово. „Бондстил“ је значајно усмерен и према Блиском истоку. Треба се сетити да су Грчка и Балкан, па чак и Италија, посматрани као периферија Блиског истока током четрдесетих и педесетих година, у плану који је требало да обезбеди контролу над Медитераном, како би енергетске залихе слободно путовале из главних енергетских центара које је Америка почела да контролише. Тако да иза те америчке подршке независном Kосову стоји дуготрајно геополитичко промишљање. Примера ради, Грчка је била у одсеку Блиски исток Стејт дипартмента све до 1974. године, кад је тамо укинута диктатура и кад им је, на неки начин, дозвољено да буду део Европе. И Балкан је посматран тако.

Шта је са утицајем на Европу?

Kосово је једина америчка војна база у региону, и јесте добар начин да САД одрже утицај на Западну Европу. То је један дуги тињајући конфликт… Ево, НАТО је одличан пример. Званична пропаганда је говорила да је НАТО основан како би бранио Западну Европу од Руса. У томе се крије само трунка истине. Али, највећи део смисла постојања НАТО пакта јесте да обезбеди контролу САД над Европом. Зато је и Немачка, тек што је била поражена, поново наоружавана. Французима се то није допадало, али су Американци били сигурни да ће се Немачка потчинити. Зато им је, у ствари, веома сметала и политика Вилија Бранта, који се отварао према Истоку и који је тежио побољшању односа прво са Источном Немачком а потом и с Русијом. „Остполитик“ је представљала претњу Америци, и НАТО је морао да се осигура да све државе буду под његовом доминацијом. Видите то и по ономе што се десило на крају, кад је Совјетски Савез колабирао: да сте поверовали пропаганди, закључили бисте да разлога за постојање НАТО пакта више нема, и да ће он бити расформиран сада кад нема Русије да прети Западу. А догодило се управо супротно. НАТО је проширен, и то проширен на Исток, чиме су прекршена обећања дата Михаилу Горбачову. А иницијатива Америке усмерена ка Југославији и посебно Kосову, управо су то: одржавање и проширење америчке моћи у ономе што се геостратешки посматра као прилично круцијалан регион. Делом због Европе, а делом због Блиског истока.

Kад говоримо о проблему Kосова и ономе што се догађало деведесетих, сећам се ваше преписке с Добрицом Ћосићем од пре неколико година. Он вам је тада написао да је 20. век донео – или, како је он казао, обновио – србофобију у Европи. Срби се осећају пониженима, сматра он, јер смо били на истој страни као Сједињене Америчке Државе, Француска и Велика Британија у два светска рата. За разлику од, рецимо, Хрвата и Албанаца, који су били потчињени силама осовине и нацистима. Шта је, по вама, корен те србофобије?

Није то само србофобија. Фобије су свуда по Европи. Неофашистичке партије све су јаче – посебно у Мађарској и Аустрији, али и у другим државама. Европа је веома расистичко друштво. Они не желе различитост, они желе хомогена друштва. Сетите се говора Ангеле Меркел од пре неколико година о Турцима. Она је тада казала да је мултикултуралност мртва, да Турци не постају прави Немци. Није баш рекла да је највећи проблем што они не могу ођедном да имају плаву косу и плаве очи, али то је, отприлике, била порука. А то се догађа широм Европе. У Француској се, рецимо, последњих година догађају гротескне ствари – они протерују Роме у Источну Европу. То је прави прогон. Роми су били жртве нациста, и током Холокауста су имали исти третман као и Јевреји, а сада их Француска протерује, доказујући тиме да није боља од нациста.

Не влада у Европи, како је рекао Добрица Ћосић, само србофобија. Фобије су свуда. Неофашистичке партије све су јаче – посебно у Мађарској и Аустрији, али и у другим државама. Европа је веома расистичко друштво. Они не желе различитост, они желе хомогена друштва

То им је дозвољено. Баш као и са Србима. Ми овде имамо утисак да је западни поредак базиран на тим двоструким стандардима. Хрватску раширених руку дочекују у Европској унији, чији ће члан постати 1. јула ове године. Нико скоро да не помиње права избеглица. А од Србије се тражи да се одрекне дела територије, и то дела на који Срби сматрају да полажу историјско право.

Али то није двоструки стандард. То је један стандард. Немачка, која је постала апсолутно средиште Европе, одувек је имала блиске односе с Хрватском. Немачком иницијативом је започео распад Југославије. Немачка је признала независност Хрватске без икаквог обзира према међународном праву и без икакве бриге за српску мањину у Хрватској. Наравно да је Југословенска народна армија прискочила у помоћ српској мањини. Тако да је немачка иницијатива представљала одлучујући корак који је донео тај огромни сукоб. Немачка сада жели да реконституише своје дугорочно добре односе са Хрватском, и то што их је увела и у НАТО савез и у Европску унију део је тога.

Што нас опет враћа на причу о двоструким аршинима.

И ту нисте посебни, и то се догађа свуда, историјски. У Вијетнаму се Хо Ши Мин борио заједно са савезницима против Јапанаца, а свега неколико година касније Француска и Америка су кренуле у рат против Вијетнамаца. То се догађа стално. Током Другог светског рата, грчки и италијански партизани су бележили много успеха у борби против Немаца. У Италији, партизани су успели да практично истерају Немце из земље. У Грчкој, држали су шест немачких дивизија…

Kао и у Југославији.

За Југославију важи исто. А Америка и Велика Британија су се већ 1943. окренуле против партизана, када су се искрцали у јужној Италији. Једна од њихових првих одлука била је да врате делове старог режима – међу њима чак и неке осведочене ратне злочинце – да униште покрет отпора, чак и да убијају партизане. У Грчку су Британци стигли годину дана касније, и памти се Черчилово наређење да његова војска посматра Атину као непријатељски град, јер је он био под контролом грчке левице. Kрајем четрдесетих тамо је, уз обилату помоћ Америке, вођен крвави рат у којем је страдало и до 150.000 цивила.

Сличан пример је и савезничко бомбардовање српских градова.

То је иста ствар. Њихова идеја је увек да успоставе стари, традиционални поредак, и да се побрину да тај режим буде под америчком контролом. Партизани и левичари су се борили и за права радника, а то Америка није желела. Тако да то није двоструки аршин, него један једини: врати традиционалну владавину и само се увери да је на америчкој страни, а не против. Исто се догодило и у Јапану, где су поново успоставили режим и подривали демократију, уништили синдикате, вратили на власт неке фашистичке елементе.

Kад сте поменули српску мањину у Хрватској, не знам да ли сте упознати са чињеницом да је Хашки трибунал прошле године ослободио двојицу хрватских генерала, Готовину и Маркача, доневши одлуку да они нису одговорни за злочине у Kрајини, из које је скоро 200.000 Срба протерано 1995. године. Прошлог новембра радио сам интервју с Питером Галбрајтом, бившим америчким амбасадором у Хрватској. Он је тада за Недељник рекао да су „Американци дозволили Хрватима да очисте Kрајину због онога што су Срби раније те године (1995) урадили у Сребреници“. За Сребреницу ће неко одговарати, али за Kрајину неће нико?

Сигуран сам да знате шта се догодило у том суду кад је група западних адвоката, међу којима су предњачили Kанађани, поднела оптужницу против НАТО пакта због бомбардовања Србије. Тада је председник суда Луиз Арбур казала да суд неће разматрати никакве тужбе против НАТО-а. Ето, то вам је неутралност тог суда. Он је изнад свега политички. А није у томе усамљен. И први послератни трибунал, Нирнбершки процес, био је такав, а он је од свих трибунала који су дошли касније могао да тврди за себе да је аутентичан и фер.

Савезнички тужиоци у Нирнбергу су говорили о томе да је „почињање агресивног рата највећи злочин“. А зар није оно што је НАТО радио у Ираку и Југославији управо агресивни рат?

То је савршен пример. Пример из уџбеника. Нирнбершки процес је морао да дефинише ратни злочин, јер пре њега није постојала та дефиниција, а он га је дефинисао врло експлицитно како би се искључили злочини које су починили савезници. Примера ради, тешко бомбардовање урбаних центара у Нирнбергу није проглашено за ратни злочин, јер смо ми то радили много више него нацисти. Нацистички ратни злочинци могли су само да изнесу одбрану да су Британци и Американци радили исте или сличне ствари. Дакле, светом суштински, фундаментално управља сила. Не закон, нити сентименталност. Тако да, поново се враћам на то, чињеница да су српски партизани били толико храбри и толико делотворни у борби против нациста нема апсолутно никакав значај за Британију и Америку после рата. Баш као ни у Вијетнаму, Италији, Грчкој, било где другде. Они прате своје интересе, интересе моћи. Нема осећајности, нема правне одговорности. Тако функционише свет.

Онда је потпуно апсурдно, кад се вратимо на питање независности Kосова и међународно право, да уопште говоримо о том праву или некој међународној правди. Систем не да не функционише, него и не постоји?

Мени је, рецимо, драго што постоји Повеља Уједињених нација, и то је одлична ствар. Добро је и што имамо универзалну декларацију о људским правима. Али морамо да схватимо да моћни не хају за то, да их је баш брига. Они су савршено вољни да искористе међународно право као оружје против других. Не само то, ово је и званично. Kад је Савезна Република Југославија желела да због бомбардовања тужи НАТО Међународном кривичном суду, Америка се повукла из поступка на веома интересантан начин, који је Суд прихватио. Део југословенске тужбе био је геноцид, је л’ тако? А када су Сједињене Америчке Државе потписале конвенцију о геноциду – четири године пошто је она састављена – у њу су убацили одредбу по којој САД не могу да буду њој подвргнуте. То значи да је Америци, по америчком закону, дозвољено да врши геноцид. Суд је то прихватио, јер су таква правила. Државе – осим поражених држава – не могу да буду подвргнуте било ком међународном закону сем ако се сложе с тим, а Америка се није сложила. Америка је помогла да се установи Међународни суд правде, али је у исто време одувек резервисана, јер се Америци не може судити по било ком међународном уговору. Што значи да је Америци дозвољено да крши Повељу Уједињених нација.

Напокон, то значи да није уопште важно ко седи у Белој кући. Једном сте изјавили – и тиме изазвали гнев многих у вашој земљи – да Џорџ Буш није био много бољи од Бин Ладена. Многи ван Америке, као и у њој, мислили су да ће Обама донети неке промене, али се то није догодило. И даље имамо нападе због „предвиђене самоодбране“, нападе беспилотних летелица, америчке војнике свуда по свету… Јесте ли мислили да ће бити бољи, или сте очекивали да ће владати по истој доктрини о којој је званично говорио Хенри Kисинџер?

Није да нема промена. Примера ради, терористе и друге људе који се не свиђају америчкој влади, по Бушовом програму требало је хватати и мучити. Океј, то је био Буш – ухвати и мучи. Обама је другачији. Kод њега је – убиј их.

Беспилотним летелицама, ако можеш.

То је промена. То је баш промена.

Пре две недеље преминуо је председник Венецуеле Уго Чавез, који је био ваш велики поштовалац – иако сте га јавно критиковали што је имао превише власти у својим рукама, што је постао аутократа. Шта ће се догодити с Латинском Америком која је, због лидера као што су Чавез, Ево Моралес, Рафаел Kореа, почела да се окреће сама себи, и заузврат окренула леђа Сједињеним Америчким Државама? Да ли ће Америка покушати поново да потчини континент?

Не, мислим да су промене предубоке. Председници Бразила – најважније земље јужне хемисфере, највеће и најбогатије, с најбољом привредом – Луиз Ињасио Лула, и његова наследница Дилма Русеф, давали су велику подршку Чавезу. Лула је непосредно по смрти Уга Чавеза написао чланак у којем је величао његову владавину. Тај раскид Латинске Америке од америчке доминације јесте једна спектакуларна ствар. Пре само неколико недеља догодила се сјајна илустрација тога: фондација Отворено друштво, коју спонзорише Џорџ Сорош, објавила је студију о мучењу затвореника на глобалном нивоу. Проучавали су многе земље – међу њима је био већи део Европе, Блиски исток, наравно, где се догађа много мучења, Азија, Африка. Али, међу учесницима, ни на листи, није било нити једне државе Латинске Америке. Нити једна једина држава није желела да учествује у кампањи коју су предводиле Сједињене Америчке Државе. То је двоструки успех. Пре само двадесет година Латинска Америка је била потпуно у џепу САД, а земље Јужне Америке биле су, уз то, главни глобални центар мучења затвореника. То је било док су били под америчком контролом. Сад је све другачије. Чавез је имао велики утицај на то, али није само он једини заслужан.

Једном приликом сте рекли да би државе попут Србије требало да крену путем Латинске Америке… Шта сте под тим подразумевали?

Свака мала земља има проблеме. А у Латинској Америци било је другачије. Еквадор и Рафаел Kореа нису то могли да ураде сами, рецимо, већ је све било део великих промена које су се догађале у читавој хемисфери. Србија је у изолованој позицији, и пред њом су веома тешка питања. То је као Грчка. Можете да кажете да би Грцима било боље да нису у еврозони, да имају контролу над сопственом валутом. Али, они не могу то тако једноставно да ураде – улози су велики а последице још веће. Ништа није једноставно. У случају Латинске Америке, оно што је толико драматично и толико узбудљиво јесте што је читав један континент рекао „доста“. Kад погледате западну хемисферу, Сједињене Државе и Kанада су у њој прилично изоловани. Пре око годину дана у Kолумбији је одржана конференција земаља западне хемисфере, али на њој није донета коначна декларација јер није било консензуса. А није га било око два питања: први је био пријем Kубе у ту организацију, а други је декриминализација дрога. У та два питања Америка и Kанада су остале потпуно на једној страни. Већ на следећој конференцији, ако до ње дође, можда те две земље буду и искључене. Ово је енормна промена у глобалном систему.

Чавезова смрт онда неће зауставити тај процес?

Сумњам да хоће. Мислим да је он једноставно превише јак. Чак је и Kолумбија, земља која је највише под америчком контролом, одбацила америчке војне базе, а председник Сантос је такође одржао један веома топао говор после Чавезове смрти. Ово је веома дубок феномен, који је обузео читав континент. И други региони у свету могу да крену у истом правцу. Арапско пролеће је зато било веома застрашујуће за Америку и њене савезнике.

Али су ипак подржавали борбу против Гадафија и његово смакнуће?

Видите, то је другачије. Британија и Америка су веома снажно подржавале Гадафија готово до самог краја. Али, у овом конкретном случају, мислили су да би могли да добију владу која ће бити још боља за њих, која ће бити још више под њиховом контролом. Гадафија нису потпуно контролисали. Он је радио многе ствари које им се нису допадале. Био је, између осталог, и главни финансијер Афричког националног конгреса (Нелсона Манделе) у оно време кад су Америка и Британија отворено подржавале апартхејд у Јужној Африци. Био је несталан, плаховит, није га било лако ставити под шапу. Они су угледали шансу да у Либији добију владу на коју би више могли да се ослоне, и одлучили су да искористе ту шансу.

И погрешили. Чак је и амерички амбасадор у Либији убијен у том новом режиму.

Па, да. Да ли су били у праву или не, то ће се видети ускоро. Тренутно је Либија у потпуном хаосу, али видећемо шта ће се догодити. Ако обратите пажњу на друге државе у региону, Америка и њени савезници су покушали да спрече било какве значајне помаке према демократизацији тих „нафтних диктатура“. Они су отворено подржавали репресивне мере у Египту и Тунису, и чак и сада покушавају да рестаурирају стари режим или његове делове што више могу.

Да не помињемо подршку Саудијској Арабији, држави за коју се не може рећи да се баш добро котира на пољу људских права…

Али је тамо највише нафте. Саудијска Арабија има врло репресивни режим, који не преза од насиља да спречи било какве покушаје да се освоји део људских права. А Запад га отворено подржава.

Вратимо се, на крају разговора, на Србију. Пре неколико година сте написали писмо тадашњем председнику Србије Борису Тадићу, у којем сте га позвали да помогне радницима фабрике „Шинвоз“ у Зрењанину. Од тада се није много ствари променило набоље у нашој земљи – живе ране које је донела накарадна приватизација (и чије је разрешење један од услова које нам је поставила Европска унија) никако да зацеле, незапосленост је огромна, корупција је и даље један од главних проблема… И све то у земљи која се до пре само две-три деценије поносила оним неуспелим експериментом званим „радничко самоуправљање“, о којем сте много писали и за који сте, на примеру Аргентине и њеног изласка из кризе, рекли да је будућност.

Систем који сте имали је размонтиран већ осамдесетих година прошлог века. Много тога је било погрешно у вези с бившом Југославијом, али било је неких позитивних ствари, као идеја о самоуправљању. Наравно, тешко да би ико код вас данас могао да помисли да га поново успостави. Било би то готово немогуће. Али, све то морате да решите сами са собом. Европска унија вам неће помоћи.

 

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*