НВО и Вегани гасе фарме српских узгајивача чинчиле!

3

Јесу ли тзв. заштитари, “они који су плаћени да воле животиње“, једини противници гајења крзнашица овде?

И да ли им и зашто власти иду низ длаку, па све до репа или даље? Пуштајући тиме низ воду породице више стотина одгајивача чинчила у земљи

Чији аргументи за даљи опстанак, у најкраћем, гласе: ми све извозимо, сами смо инвестирали, упослили наше породице, природа посла захтева највише стандарде добробити животиња, не тражимо субвенције….

Можда и баш зато?

Иако су и овој, као и, али листом, свим претходним владама, била пуна уста приче о робној извозно оријентисаној пољопривреди као једном од стратешких опредељења, даља судбина гајења чинчила (крзнашица, у целини) није до краја извесна, почев од наредне године.

Уз битну напомену да је реч о делатности која потпуно и у целости испуњава поменуте критеријуме с којима се годинама и деценијама задављују политичари. Док се, у пракси, делатницима тога истога не дају чак ни мрвице. Па тако ни одгајивачима чинчила, ускоро?

Како, иначе, објаснити вишегодишње упорно (да ли и свесно или немарно?) одбијање надлежних да се на дневни ред стави питање укидање забране гајења животиња које се производе искључиво ради крзна и коже, кроз иницијативу коју готово, па пуних дванаест година воде управо сами одгајивачи чинчила?

Крзнашице као прва „колатерална штета“

Једини, барем декларисани противници гајења крзнашица су тзв. заштитари животиња. Минорни део искључиво прозападно оријентисаног НВО. У суштини, вегански покрет. О коме се овде такође мало зна и говори. А требало би. Јер потенцијална опасност од њих далеко превазилази границе фарми крзнашица.

При чему су грлатост, бахатост као и добре конекције с „господарима прстенова“ у обрнутој сразмери с њиховом бројношћу. А нарочито с прихватљивошћу идеологије коју дрско промовишу. Боље речено, коју покушавају да наметну. Све то кроз флоскуле цивилизованости, хуманости, прогреса, високих вредности и стандарда. Које, ето, нас већина „нишчих“, никако да утуви и прогута.

Суштински, овде се ради о свеобухватном глобал(истичком) пројекту постепеног, али неминовног гашења свеукупног традиционалног сточарства, с преласком на алтернативне нетрадиционалне начине исхране људи, почев од инсеката, алги, па све до лабораторијски произведеног меса, те потпуног престанка коришћења животињских производа за људске потребе. И то не само млека, јаја и месних и млечних продуката, већ и вуне, свиле, меда, ако то може нормалном човеку да се објасни?!

У чијој се првој фази ради на забрани гајења крзнашица. Пошто се (правилно?) проценило да ће се људи најлакше примити кроз гнев према богатима који крзнене прње поглавито пазаре.

А које ми увозимо. И даље. Док сирове коже чинчиле, конкретно, као најнижи степен прераде, извозимо. Е, од идуће године не може ни то.

Зашто? Онако, може им се!

Светионик цивилизованости“ као врхунац хипокризије

Пошто смо све друго порадили, ма, до под конац, на дневни ред је још 2009. године дошла добробит животиња, кроз доношење истоименог закона. За којег су стручњаци одмах рекли да је чиста прокламација, јер је практично непримењив. Приде, непотребан, штетан чак.

Замислите баку у неком планинском селу, коју храни једно кравче, да иде на обуку из добробити?! И то није све! Друга прича. И дуга.

Сам концепт добробити гајених животиња сам по себи не може бити споран. Поготово не одгајивачима чинчила, где је савестан однос и пажња доброг домаћина основни услов да се профитира. Јер, свако занемаривање, о злостављању животиња да не говоримо, неизбежно производи шкарт.

Због чега је добробит превасходно економски параметар, како су то прокламовали и у ЕУ, у изворним тумачењима те категорије.

Пошто су остали без конкретних доказа да се крзнашице у фармама ужасно злостављају и муче, кроз гомилу неистинитих прича о дрању наживо, убијању електродама и сличним хорорима у fake news маниру, тзв. заштитари сада говоре да ће се ступањем на снагу ове забране Србија сврстати међу највише и најсјајније светионике хуманости и цивилизованости?!

Где ће за собом оставити више од двадесет чланица ЕУ у којима се производи више од половине светске продукције крзна. И где предњаче Данска, Пољска, Мађарска, Шведска, али и мање битне чланице, попут Литваније, Румуније, Естоније.

До увођења пројектоване забране на десетогодишњи период, 2009-2019. српска продукција чинчила чинила је једну седмину светске. Што је мало познат податак, чак и домаћим властима. Које су све више глуве за њега.

Планирана забрана је тај биланс унизила, али су одгајивачи сачували производне потенцијале. Једноставно, нису могли да верују да ће се забрана одржати. Нарочито, зашто би?!

Поготову кад је 2016. године изгласан измењени и допуњени Закон о сточарству. У ком се крзнашице третирају као домаће гајене животиње, а крзно као производ животињског порекла у смислу тог закона. За ког је у образложењу стајало да је кровни. И да се сви остали, а поготову онај о добробити (и ветерини) морају с њим ускладити и то у року од једне године.

А возови пролазе…

Одгајивачи су рачунали да је посао тиме завршен. И да ће се држава коју финансирају побринути да се тај нормативни део и одради. И то на време, пре истека забране планиране Законом о добробити. Јер су водили непрекидну кампању од 2013. године. С прекидима, још од 2006. Сем у периодима када су у власти били они који су за забрану најзаслужнији. А које су грађани у међувремену испратили из парламента. Па, сад, видите о коме се ради.

При чему су се сви „горе“ чудом чудили коме је та забрана уопште и требала. Јесу ли, у међувремену, схватили њену „употребљивост“?

Извозници као будућа социјала?

Одгајивачи чинчила још увек не губе наду да ће уразумити надлежне. И да ће забрана бити укинута пре њеног ступања на снагу. Знају да се овде ствари углавном раде у задњи час и по убрзаној процедури. Да не кажемо, по скраћеном поступку, јер то може конотирати свашта. Углавном, увек се ради о политичкој вољи. Која неком испадне и невоља. Тако му то иде.

Имају и снажну подршу Привредне коморе Србије, чији су орган, у нивоу групације, однедавно постали. Имајући у виду нова, знатно проширена коморска овлашћења, почев од лане.

И верујући и даље да нико није јачи од државе. Чији је циљ да штити интересе грађана. Где спадају и заштитници животиња, дакако. Чак и када се по мрежама потписују као „На жалост, Србин“ или „Случајно, Србин“.

Одгајивачи поручују да неће стати и да ће се борити до краја. И да не убијају животиње, него да их гаје. Не за бунде, већ за егзистенцију својих породица.

Питајући се, можда сасвим наивно, коме је то у интересу да српске извознике претвори у социјалне случајеве?

Што је питање од милион долара.

Можда и више, ко зна…

Сњежана Милосављевић,

председница Скупштине Удружења АГУТИ

за популаризацију фармерског гајења чинчила

Видовдан

3 КОМЕНТАРА

  1. У име одгајивача чинчила и њихових породица захваљујем се уредништву овог портала који су нам омогућили да се чује и наша страна приче. Ако дозволите, уз малену примедбицу: не за служују вегани да им се име пише великим почетним словом. Кад год да их споменем, а то је јако често, штрецнем се што сам им морала да омогућим да оскрнаве наше дивно ћирилично писмо. Које они толико презиру, једнако се гнушајући што, формално, свакако, припадају српској нацији. Још више се ми, истинске патриоте, поносне на своје порекло, традицију и културу гнушамо њих., супртстављајући им се свим расположивим средствима.Прича о гајењу чинчила далеко превазилази границе фарми, реч је о глобалном пројекту са монструозним циљевима. Мала је вајда што им је овдашња пешадија неспособна, углавном, пара врти где…Ево о чему говорим: https://www.youtube.com/watch?v=659TMoCG2Yw

  2. Аман, бре, људи! Укидајте више ту забрану. Док се све НВО изређају и наплате, наша деца ће умирати пре него што се и роде.

    ДОСТА, БРЕ!!!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*