О. Андреј Лемешенок: Лековити смисао патње

0

Блудни син је потрошио свој део наследства, изгубио све на свету и био је лишен свих животних радости; изгубио своју родну земљу, подршку породице, није му остало ни парче хлеба и био је сасвим сам; сви путеви овога света били су затворени за њега. Када човек дође до тачке када су сви хоризонтални путеви затворени за њега, тада се пред њим отвара пут који води на горе. Ако је притиснута са свих страна, вода расте; тако исто и душа: када је притиснута, заробљена, утамничена болом, уздиже се ка небу.

Прича о блудном сину је, заправо, дуга прича о путу људске душе која је отпала од Очевог Дома, пала на најниже гране и поново се подигла кроз покајање. Свака реч у причи, свака слика, даје нам материјала за дуго размишљање: одвајање од Оца, као почетак приче, путовање у далеку земљу, расипање богатства, и сви други симболи у њој. Зауставимо се на кључном месту приче, размотримо како је грешник почео да се уздиже из амбиса, како је постигнуто то чудо.

 

 

Блудни син је потрошио свој део наследства, изгубио све на свету и био је лишен свих животних радости; изгубио своју родну земљу, подршку породице, није му остало ни парче хлеба и био је сасвим сам; сви путеви овога света били су затворени за њега. Невоља и туга на сваку душу човека који чини зло (Рим. 2,9). И, у том тренутку, дешава се Божије чудо: у самом ограничењу постоји ослобођење, у самом болу спасење.

И међу нама има људи који су досегли границе патње. Иако се њима чини да је уништење свуда око њих – нека се утеше: када човек дође до тачке када су сви хоризонтални путеви затворени за њега, тада се пред њим отвара пут који води на горе. Ако је притиснута са свих страна, вода расте; тако исто и душа: када је притиснута, заробљена, утамничена болом, уздиже се ка небу. Срећни смо ако се, с времена на време, и на сопствену иницијативу, изнутра одвајамо од широког пута световног, ако ни животне удобности, ни богатство, ни успех, не испуњавају наше срце и не одвлаче нас од онога што је важно. У супротном, Бог у Свом гневу разбија наше идоле – нашу удобност, каријеру, здравље, породицу – да бисмо коначно схватили да постоји само један Бог Коме треба да се клањамо.

Али, могли бисмо да приговоримо, зар није тачно да у многим случајевима патња нема плодове и, уместо да врати човека Богу – сломи га и одвуче далеко, па је, самим тим, бесмислена? Погледајмо блудног сина из приче. Зашто су његове патње лековите? Зашто је када је дошао себи, открио стазу спасења? Зато што се сетио Очевог Дома, зато што је био чврсто убеђен да такав Дом заиста постоји, зато што га је волео, зато што је – одбацимо овде језик симбола – грешник веровао у Бога. То је спасилачка моћ патње. То отвара врата Божије куће – једина врата на која вреди куцати.

Смисао нашег живота је повратак блудног сина, блудне кћерке, Оцу. И заиста, сваки наш пут, свака наша Литургија, свака наша исповест, наше Причешће, и јесу блудни син, блудна кћерка, који су дошли и моле за опроштај. Људи долазе – неко се разболео, неко је нешто изгубио, неко је нешто раскинуо – шта да се ради, куда да се иде?

Вратити се, вратити се кући! Христос чека свакога. Нема безизлазних ситуација, нема нерешивих питања за Христа. Све је решено, само треба носити свој крст. И не гунђати и не падати у чамотињу. И не гледати унаоколо ко има колико и ко како живи, већ захваљивати Богу за сваки проживљени дан. Све што је потребно за наше спасење, ми смо већ добили. Ми смо добили Тело и Крв Христа! Какво нам је још благо потребно? Какви дарови? Све имамо, али грешни човек заборавља на љубав Божију, као што је заборавио млађи син и отишао. Све је код оца имао, али – негде је можда боље. Као што су и Адам и Ева били у рају и све имали, сву пуноћу живота, али једно се не сме. А, можда, ако би то могло, можда би живот био још бољи?

И, ево, шта ми никад не ценимо, ми тако губимо, када не чувамо, не пазимо, све упропастимо и оскрнавимо. И, зато је повратак блудног сина – мој повратак Богу. Само треба да памтимо да нас Бог воли и да ће нас волети увек. То треба да буде најважнија поставка нашег живота. Онда нећемо пропасти, извући ћемо се из сваког бунара. Опоравићемо се од било каквог удара. Живећемо без обзира на све недаће и страхове који ће бити око нас. Али, за то нам је потребно да се заиста прилепимо уз Бога, за то је потребна веза са Богом.

 

ИЗВОР: saborna-crkva.com, Пријатељ Божији

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*