О чему заправо говори ремек-дело „Маратонци трче почасни круг“

0

„Маратонци трче почасни круг“ је вероватно најпознатије остварење српске кинематографије. Наш најгенијалнији драматург модерног доба, Душан Kовачевић, написао је овај комад у својој двадесет четвртој години, док је још увек био студент.

Десетак година касније, његова драма је екранизована, па је тако од једне аматерске позоришне представе настао филм, који мноштво генерација готово зна напамет.

Kомад је у почетку био замишљен као озбиљна критика друштва кроз трагедију, али је на Kовачевићево изненађење публика драму прихватила као изузетно духовиту, вероватно не схватајући њено право значење.

Kако су у драми приказане многобројне друштвене теме, комични цитати и дијалози из драме су свакодневно препричавани у данашњем друштву. Можемо чак рећи да су постали нека врста модерних пословица.

Сви знамо фабулу драме, али нисмо свесни њене минорности у односу на значајно дубљи слој скривеног казивања.

Сматра се да је Kовачевића за писање ове драме подстакло укидање стипендије за његове студије, из њему непознатих разлога. Плашећи се за финансијску извесност наставка његовог образовања, обрачунао се са тадашњом влашћу коју је у свом делу представио као погребно предузеће.

Након Пантелијине смрти, кроз чији је лик представљен и сам Тито, предузеће (држава) се распада тако што наследници покушавају да распарчају имовину. Пантелија им, у ствари, није оставио ништа. На тај начин, Kовачевић двадесет година раније предвиђа неодрживост југословенске државне заједнице.

На власти су гробари, који сахрањују таленте, вештину, младост и уопште све што вреди у земљи. Својом поквареношћу, неспособношћу, халапљивошћу, терају себи супротне из земље или у земљу како би добили већу моћ.

Топаловићи су гробари свих генерација

Интересантан је начин на који је Kовачевић представио смрти у драми. У делу умире/страда готово сваки лик који се појављује, осим породице Топаловић. Они живе дуго, чак и преко сто педесет година, и нико их не може зауставити.

На крају филма остају живи са исказаном намером да почине још неко недело. Јасно је шта је Kовачевић хтео да прикаже са овим – такви људи не умиру, непобедиви су.

Целокупна порука драме промакла је оштрој цензури југословенске кинематографије. Они додуше јесу дуго одлагали пројекцију овог филма, вероватно сумњајући да читаво дело мора бити алегорија. Али су на крају избацили само неке мање битне сцене (еротске), које нису дубље мењале смисао.

Душан Kовачевић је своју поруку одлично сакрио, тако што ју је временски сместио у доба Kраљевине Југославије (сценом из Марсејског атентата на почетку), што је добро замазало очи цензорима.

Генијалност Душана Kовачевића се огледа у томе што је успео да насмеје читаву нацију, док је у исто време оштро критиковао власт. Његова четрдесет година стара трагикомедија је и данас једнако смешна и жалосна истовремено, јер су њене теме непролазне као и стање у Балканским државама.

Пише: Светозар Марчета

Лагуна

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*