О донирању органа

0

Донирање органа је само једно од питања које је довело до подела у друштву и жучних расправа. Ово је само једно промишљање о овој теми

Слобода је кључ свега, ако нисмо слободни онда нисмо ни људи. Слобода нас чини оним што јесмо. Разум нас чини оним што смо, дато нам је да чиме располажемо и на нашу корист али и штету. Ако изгубимо слободу онда престајемо да будемо људи, и постајемо нешто друго. Слободе никад доста и за њу требамо сваки дан да се боримо.

У Србији је пре неки дан донешен закон о доносртву органа и ткива, Он предвиђа да је свака умрла особа потенцијални донор.Народни посланик Александар Мартиновић је у одбрану  предлога закона рекао „Човек када умре, није власник било чега, па ни својих органа“. Да ли је ово први корак ка национализовању наших органа. Треба свако да зна да су нацисти у нацистичкој Немачкој сматрали да човек није власник своаг тела већ да је то држава, и да је дужност сваког Немца да буде здрав и да прави децу, а Немица да буду здраве и да рађају децу.

Донирање органа је свакако племенит циљ. Донирање бубрега није никакав проблем јер донатор може без проблема да настави да живи без проблема само са једним бубрегом. Донирати парче јетре, јер она после пресађивања нарасте до потребне величине, дорање дела коштане сржи исто тако не треба да буде проблем.

Тврди се да имамо само 4 донора на милион становника(Недељник број 341-342, страна 17.) и да смо на дну листе донора  заједно са Албанијом. Није речено да ли се ради о живим или мртвим донорима. На РТС-у је речено да имамо око 1000 људи који чекају трансплантацију и да има око 200 000 људи који имају донорске картице које потврђују да њихови органи могу да се донирају у случају њихове смрти.

У чему је онда невоља? Невоља је неколико ствари. То што нас држава тера присилно на нешто, што нам је здравствени систем у распаду. За мене је и непојмљиво донирање рожњаче ока као и срца јер су то два интимна органа јоа чине срж човека. Напросто сматрам да код донорства и пресађивања органа треба да постоји етичка граница и лично никада не бих дао сагласност за пресађивање срца и рожњаче ока.

Пресађивање органа је дубоко интимно питање и свако треба себи да га постави. нека се пита да ли би дао срце или рожњачу с вог детета дао неком другом. У случају да особа нне жели да донира своје органе треба да контактира управу за био медицину министарства здравља Републике Србије и да попуни образац и да им га пошаље.

Држава нема право ни на шта да нас принуђава. Ако служење војске није обавезно зашто је донорство органа и вакцинисање обавезно. Ако је држави стало да се повећа број донора органа онда треба да врати поверење у здравствени систем и да организује кампању донирања органа тако што би сваки виђенији политичар донирао по бубрег.

Бошко Јовановић

сербимолот

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*