О ГРОФУ ДРАКУЛИ – ЕВО ЗАШТО СУ ГА ПРОГЛАСИЛИ ВАМПИРОМ!( други део )

0

Име Дракул на румунском значи ђаво, а значи и змај. Власи су све храбре, способне, али и сурове ратнике називали змајем да би се касније тај назив променио у ђаво. Први који је овај надимак превео са значењем ђаво био је католички епископ Никола од Модруше, јер је Влад III Дракула једно време здушно прогањао католике. Ово име су у породици добили и по златном ордену Змаја који око врата носи Влад II, отац Дракуле Цепеша.

Његов отац тада је био војни командант трансилванијске области, постављен од стране цара Сигмунда и припадао је Реду змаја, тајном витешком друштву којем су само најбољи мачеваоци припадали током векова. Постоје подаци и да је неколико српских владара и витезова припадало овом реду. Сама реч дракул, у оригиналу значи змај, а дракула, како је Влад Тепеш назван, значи змајев син, или мали змај. Он је и на застави имао змаја, што су празноверни сељаци протумачили да се удружио са ђаволом.

ЧИЊЕНИЦЕ О ВЛАДУ III ЦЕПЕШУ

Дракулино право име је Владислав III Змајевић (рум. Владислаус III Дракулyа), кнез и војвода Влашки, познат и као Влад Цепеш (рум. Влад Ţепеş – Влад Набијач). Владислав је био влашки војвода, који је владао Влашком у три наврата: 1448, 1456 — 1462. и 1476. године. Познат је по томе што је током своје владавине наводно спроводио сурове методе у одбрани од османских освајања, нарочито набијањем на колац, пре свега османлијских заробљеника и њихових помагача.

Такође је познат и као инспирација за име вампира у роману Дракула Брема Стокера. Владислав је рођен 1431. године у тврђави Сигишоара у Трансилванији. Отац му се исто звао Владислав, док му је мајка била молдавска принцеза Снежана.

Исте године када је рођен, његовог оца је у Нирнбергу немачки цар и мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки увео у војни крсташки Ред Змаја чиме је стекао надимак Дракул-Змај. Поверен му је задатак борбе с Османлијама на граници Трансилваније и Влашке.

Влад III је постао пуноправни члан Реда „Змајева“ уз додатак Дракул. Владислав III је одбијао да носи круну, већ је као симбол власти носио капу – црну шубару са брошем (заправо прстен са црвеним рубином на златној осмокракој звезди, са бисерима на крацима, кроз који су била провучена орлова пера и на тај начин би био закачен о шубару).

Том прстену, али и драгом камену су приписивана посебна својства, јер је поседовао редак облик шестокраког астеризма, а о пореклу испредане легенде. У случајевима одсуства Владислава III, капа би била постављена на стуб на средини трга, а случају његове смрти била би дата његовом од народа изабраном наследнику.

Дракула Цепеш је имао једног законитог сина Михнеу-Михајла Злог. Имао је и синове Влад-Мирчу Калуђера и Влад IV Дракулеу (Цепелуша) о коме се ништа не зна.

У вези са смрћу Дракуле Цепеша, постоји више верзија. По једној је погинуо после битке са Турцима који су га опколили. Пресвукао се у турско одело а како га није препознао, један његов војник је хитнуо копље и убио га. Друга прича каже да су га убили бољари у Молдавији када је имао 45 година. Трећа говори да су му бољари и његов рођени брат одсекли главу секиром и послали султану у Цариград. Сулејман Величанствени је пољубио главу као непобедиву.

Распрострањена је верзија према којој су калуђери манастира Снагов сахранили Дракулу поред олтара. Међутим, ископавања која су обављена почетком тридесетих година прошлог века нису дала резултата. Ипак, неки верују да је гроф Дракула заиста сахрањен у том манастиру, али не на месту на коме се првобитно мислило. По тој верзији, Дракулини остаци заиста су нађени негде унутар манастирског имања и одмах им се изгубио сваки траг. Има и оних који не верују у те тврдње већ сматрају да је Дракула скончао на сасвим другом крају Румуније, далеко од Снагова и свих места која се спомињу.

Једина неоспорна чињеница јесте да су Османлије одсекли Владиславу главу и послали је у Истанбул сачувану у меду, где ју је султан приказивао на коцу као доказ да је „Казикли беј“ коначно мртав.

БАЛКАН КАО КОЛЕВКА ВАМПИРА

Колевка савременог вампира је Балкан, нарочито онај део који настањују Срби. Овај став поткрепљује и податак да је током средњег века цар Душан неколико пута морао да шаље војску у села која је захватио страх од вампира, како су забележили дубровачки трговци.

Реч вампир једина је реч српског порекла која је постала заједничка свим светским језицима. Овај израз први пут је забележен у једном извештају аустријског службеника Фромбалда о случају који се 1725. године догодио у српском селу Кисиљеву, објављен у бечком часопису Винеришес Диарум („Бечки дневник“) под насловом „Вампир вон Кисилова“.

Овај извештај је прво помињање вампиризма у Европи новијег доба, преведен је на више језика и изазвао „вампирску манију“ у Енглеској, Француској и Немачкој.

Петар Благојевић, у аустријским изворима Петер Плогојовић, био је сељак из Србије, за којег се везује легенда да је после смрти постао вампир и усмртио девет особа, укључујући и свог сина, пре него што је месни свештеник позвао тадашње аустријске власти да помогну селу против вампира.

У присуству два царска официра и службеника аустријске власти, Благојевићев гроб је откопан и леш му је спаљен, након што се утврдило да не показује никакве знаке распадања, а на уснама су му наводно били видљиви трагови свеже крви. У поменутим бечким новинама писац текста наводи речи старешине села који је стигао на гробље и ту затекао откопано тело покојног Петра Благојевића.

– Прво, нисмо осетили ни најмањи задах од овог тела, нити из његова гроба, нити онај општи мртвачки мирис. Тело, сем носа који је био нешто спљоштен, остало је потпуно свеже. Кост, брада и нокти уместо већ опалих израсли су нови. Уместо старе коже, која је постала светлобела, појављује се нова свежа кожа, пишу бечке новине.

Они даље наводе како је изгледао пронађени леш.

– Лице, ноге и руке тако су очувани да нису могли бити бољи ни за живота. У његовим устима приметио сам с највећим изненађењем мало свеже крви коју је по општем казивању исисао из оних које је уморио. Уопште, нађени су сви знаци које такви људи треба да имају… Пошто смо ја и поп све ово видели, народ је у највећој хитњи заоштрио један колац и њиме пробо мртваца посред срца. При овом бдењу појавила се сасвим свежа и црвена крв која је потекла и кроз уши и на нос… После су, по обичају за овакве случајеве, спалили тело и претворили га у пепео – додаје се.

Говори Србија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*