О нужности повратка православном идентитету

0

Kако је дошло до тога да један православни народ de facto престане то да буде?

Jедан бивши пријатељ (по сопственом избору, а у виртуелном простору) у једној од наших многобројних полемика на друштвеној мрежи написао ми је следеће: „Невољно ћу написати да је православље нанело највећу штету потенцијално најбољој заједници“. Невољно или не, тек изјава, признаћете, носи приличну тежину. Јер заједница о којој је реч и која је претрпела штету, погађате, јесте Југославија.

Дакле, тој „потенцијално најбољој заједници“, том најбољем од свих могућих светова срећу није украо озлоглашени национализам, затуцаност балканских народа еволутивно недораслих за скок из царства нужности у царство слободе, па чак ни анахрони религиозни конфесионализам (све те савремене дијагнозе грађанистичког вокабулара), већ само и једино православље.

Ма колико ову изјаву, дату у конкретном моменту, тумачио као афективну и на бази историјских, социолошких и политичких чињеница лако оспориву, она, својом суштином, уопште није занемарљива. На страну њен аутор и пријатељство упропаштено различитим погледима на свет – ни он, нити оно (пријатељство) нису тема овог текста. Разлике, с друге стране, јесу.

Мој поглед на живот, као православног хришћанина, природно је прожет том вредношћу. У том смислу, закључак о многим данашњим политичким, историјским, културолошким, па и егзистенцијалним проблемима нераскидиво је везан са присутвом или одсуством те компоненте у животу нашег друштва. То није питање личног става, зато што се ради o једној од најтемељнијих вредности нашег идентитета. Јер православље то јесте.

Ако је правослсавље основни чинилац нашег колективног ЈА, отвара се кључно питање – зашто је, у исто време, наш највећи камен спотицања? Неко ће рећи да је овај закључак претеран и да је такав став искључиво власништво анационалног пола српског друштва. Да ли је?

Парадокс нашег актуелног тренутка (један од многих) јесте да смо народ чији је кључни конститутивни елемент православна вера, док смо, у исто време, можда најнеправославнији народ од свих осталих. Готово шизофрено. Понајвише због тога што смо једнако свесни оба ова супротстављена принципа и често упоредно инсистирамо на њима. Православље нас одређује у актуелним геополитичким превирањима и због тога неретко страдамо, па смо на то чак поносни, док смо с друге стране толико непријемчиви за сваки лични однос према вери. Где се још може срести толико неповерења према „поповима“ и цркви, толико незнања основних постулата сопствене вере и толико бежања од најелементарнијег практиковања исте, као што је то случај код нас?

Да се разумемо, не чудим се што нам је друштво у тзв. постхришћанском времену дехристијанизовано. Нити је једино, нити у томе предњачи. За све то постоје историјски разлози којих ћемо се овде дотаћи. Проблем представља та дихотомија која је толико деструктивна и која је, по мом дубоком суду, најодговорнија за наше тренутно стање пропадања. Без њеног решења, бојим се, ниједан позитиван политичко-друштвени подухват неће имати смисла. Дакле, како је дошло до тога да један православни народ de facto престане то да буде?

СРЕДЊИ ВЕК
Вратићемо се на историјске услове и њихову анализу. То је неопходан метод како бисмо расветлили генезу наше дехристијанизације и одбацили олако доживљавање себе као хришћанског народа. Најпростије речено, имамо четрири историјска периода у којима бисмо могли да посматрамо однос друштва према православљу.

Средњовековно доба је златан период у коме је тај однос био подразумевајући. Вера је била тежиште и центар живота, како појединца тако и заједнице. Иако теорисјки ово нико не пориче, суштинско разумевање те чињенице многима измиче. У савременом друштву (колоквијално већ именованом постхришћанским) схватање средњовековног одоса према вери углавном се базира на рационалистичким, прагматичним и условним основама. За савременог човека вера средњег века је само фактичка датост, попут феудалног поретка или пак потребе човека условљене његовом примитивношћу. Навикнут на прогресивистичку заблуду, која технолошки напредак доживљава као непобитни доказ надмоћи у односу на све предходне епохе, савремени човек ретко је у стању да се удуби у специфичан доживљај вере својих предака.

За средњовековног човека вера није била хоби нити сурово наметнута обавеза моћних владајућих и клерикалних кругова. Реалност „онога света“ била је потпуно равноправна са овом материјалног. Схватање и препознавање вечности, скупо плаћене Христовом жртвом (победом смрти), било је стална пратиља ове пропадљиве свакодневице. Тиме је сваки поступак наших предака био дубоко мотивисан овом чињеницом. На добро или на зло, јер нећемо тврдити да се због тога није грешило.

Ипак, специфичност тог односа спада и у онај геополитички апспект који се пружа све до данашњег времена и који, упркос свему, остаје константа. Наше опредељење за источно хришћанство (православље) и његово чврсто и неодступно држање у сваком потоњем искушењу, детерминисало је наш положај, по мом дубоком уверењу, за сва времена. У овој тврдњи ваљало би се позабавити и духовним реалијама и условностима, али ћу то одложити за касније.

ТУРСКО РОПСТВО
Други период је онај који припада турском ропству. У њему нестаје највиша инстанца друштвене хијерархије – држава сама, тј. представници елите који су били браниоци духовних вредности заједнице. Преостаје Црква, то надинституционално битије, која делом преузима ингеренције државности на себе. Трагичност овог периода изражена у губитку хоризонтале делимично је надомешћена још већим везивањем за вертикалу. Ово је период који додатно и на дуге стазе уноси компоненту православља дубоко у идентитет српског бића.

Заправо, једина узданица опстанка у сопственом коду тиче се неодступног, и по цену живота или смрти држаног, исповедања православне вере. На овом питању многи савремени Срби, решени да историју посматрају из такозваног реалполитичког угла, ужасно греше.

Неретко ћемо чути приговоре да је Српска Православна Црква кривац што је у схватање српког идентитета пројектовала поставку по којој је искључиво православни Србин припадник српске нације, док то нису они римокатоличке или мухамеданске вере. У овој теорији, реалполитичари покушавају да нађу корен антагонизама између југо балканских народа, који би, само да није било те „православне искључивости“ данас сви били Срби, разних вероисповести.

Проблем овог гледишта лежи у оном већ поменутом одсуству капацитета за схватање ранијих епоха, јер се искључиво посматрају из визуре тренутне. Ако апстрахујемо природну потребу Цркве да – иако принуђена одсуством државе – води световну политику и брине најпре о афирмацији онога што по својој суштини представља – православљу (вера се бави онтолошким питањима, а не идеолошким доктринама), постоји један темељнији разлог зашто је горња теорија тзв. реалполитике бесмислена.

Време у коме се десило конвертитство из православља у римокатолицизам или ислам није период верског плурализма, као што је то, прокламовано или не, савремено доба. Ти људи нису прелазили у другу веру трагајући за вишим духовним принципима и истинама. Прелазак се десио из егзистенцијалних побуда. Људи су напуштали веру праотаца или из страха за властити живот или ради побољшања/задржавања материјалног статуса.

Другим речима, бежали су од улоге која је у том тренутку задесила нихов народ – ропства. Конвертити су у друге вере одлазили најпре покушавајући да промене свој идентитетски статус. Самим тим они су неповратно себе исписивали из тог идентитета, директно прелазећи у редове непријатеља – поробљивача (када кажем неповратно, не искључујем могућност покајања и преумљења, већ принцип да на темељима тих разлога остану део корпуса из кога су отишли).

Тврдња да је после ослобођења потомке тих људи требало интегрисати у идентитет из кога су њихови преци побегли, занемарујући веру (и да је то баш био задатак СПЦ) више је него апсурдна. Она, на првом месту, пренебрегава психологију таквог конвертитства које непобитно и код оних који су отишли, и оних који су остали, ствара осећај издаје (што заправо и јесте). На другом месту таква тврдња свесно релативизује веру као најбитнију компоненту идентитета, и то на основу рационалистичких и западних узора, апсолутно страних нашим историјским условима. На Западу је однос друштва и цркве био често супротстављен, док је у нашем случају Црква била једина народна узданица и иницијатор борбе за ослобођење.

Било како било, други историјски период учврстио је православљe и српски идентитет у кохерентнију везу. Она се првенствено заснивла на жртви, а жртва као таква дејствује како на плану овоземљске, тако и оноземаљске стварности, и то као најчвршћи темељ. С друге стране губитак хришћанске елите, оне водеће снаге која је у предходном периоду давала хришћански смисао држави (хоризонтали), био је хендикеп који ће свој пун потенцијал показати у наступајућем периоду.

ОД ОСЛОБОЂЕЊА ДО НОВОГ РОПСТВА
Трећи период датирао бих у време између ослобођења од Турака и поновног падања у ропство од стране комуниста. Дакле, од прве половине деветнаестог века па до средине двадесетог. Можда бисмо могли и да га скратимо на 1918. и стварање Југославије као кључног момента скретања са заветног пута, али разлике између друштва из ’18. и ’45. свакако постоје.

У овом периоду до изражаја долази проблематика непостојања елите, тј. непостојање хришћанске елите. Стицајем реалних историјских околности оно што се формира као водећи друштвени слој листом то постаје након школовања по западним европским престоницама. Нажалост, поред неспорног знања, па чак и неупитног патриотизма, ти људи, скоро по правилу, доносили су и западни дух, у много чему кардинално супротстављен нашем.

Фасцинација западним цивилизацијским тековинама донекле је објашњива. Светлост знања, културе и организације, која је тако очигледно сијала насупрот примитивном орјенталном концепту османске деспотије, није имала алтернативу. Или барем она није била толико очигледна. Православна цивилизација, на свом врхунцу оваплоћена у византијском царству, нестала је одавно. Њен наследник био је тзв. Трећи Рим, тј. Москва, али је она, баш као и данас, популарним речником речено, била далеко. Да не говорим о геополитичким утицајима, који су на сваки начин ту проблематику на овом нашем подручју желели да учине чињеницом.

Елем, млади и образовани Срби са Запада су се враћали опчињени том културом и најчешће гадљиви према ономе што су овде оставили. Специфична мешавина заоставштине оријенталног и оног народно-православног за њих је постала заједнички именитељ примитивизма и тако је отпочела нова фаза конвертитства. Овога пута на највишем нивоу, а из чисте плаховитости и непососбности разумевања сопственог.

На првом месту је страдало православље, чак и ако то није било толико видљиво. Управо зато што је главни образац понашања модерних западних друштава почивао на антагонизму између Цркве и народа. Тако усвојен модел модерни просветитељи српског народа, свесно или не, покушавали су да накалеме на домаћу стабљику. После векова непостојања кохерентне заједнице оваплоћене у организованој држави, а кроз хијерархијску поделу на народ и елиту, почиње стварање једне нове, на дубокој супротстављености ове две гране. А елита је, ма како малобројна, ипак била и остала носилац процеса.

Историјска условљеност оваквог пута почивала је на чињеници све веће и рапидне дехристијанизације некада хришћанске Европе. Ово је само убрзано превирањима и окончано великим ратовима који су збрисали са позорнице стари поредак и заменили га новим, за постхришћанско време далеко пријемчивијим.

Као што сам на почетку написао, кључни моменат за нас, заправо се десио после Првог светског рата и стварања нове државе – Југославије.

Елита која се већ неко време континуинирано одвајала од сопственог корена, понајвише израженог у православној вери, и напајала револуционарним идејама тадашње Европе, свој је циљ, у готово религиозном заносу, видела у свеопштом уједињењу тзв. Јужних Словена. Можемо слободно рећи да тих година скоро да није било оних чија је реч нешто значила, а да су били против ове замисли.

Реално обездуховљени, чак и као формални хришћани, јер су своја уверења темељили искључиво на рационалистичким и прогресивистичким матрицама тог времена, водећи Срби покушавали су свој крхки идентитет на неки начин да осмисле том „великом“ идејом. Истина је да је идентитет као такав, после вековног ропства и непостојања државе, био рањив, и да га је у контексту новог доба било потребно преформулисати, али начин на који је то учињено био је погубан. Одбачено је или забашурено све оно темељно и аутентично и жртвовано на олтару промена, за нешто ново, имагинарно и потпуно неприродно.

У том смислу југословенство јесте постало нека врста псеудорелигиозне замене за изгубљену веру. Оно је било последњи стадијум другог српског конвертитства. Западномислећа елита, попут некада покатоличених или исламизираних припадника народа, учинила је то исто – иступила је из сопственог идентитета. То је с почетка био искорак у празно, јер није било могуће постати припадник другог народа и усвојити његову културу, али се, спасоносно по њих, на хоризонту указала права форма. Јер, не треба се заваравати, за конвертита је немогуће да помало буде део корпуса из кога бежи, а помало не. Нова држава – нови народ – нова религија.

Од 1918. до Другог светског рата, све је чињено на замени једног идентитета другим. Старог и неделотворног, бољим. Архаичног и затуцаног, напредим. Српског и православног, југословенским. У новом рационалистичком (постхришћанском) добу религија као таква и није била неопходна. Припадност новој, идеализованој псеудонацији, у кључу модерне политичке подобности, могла је да задовољи и овоземаљске и оноземаљске потребе.

Код обичног народа то није било тако, али су трендови све већег отклона од вере били сувише јаки, па је припадност православљу у међуратном периоду код многих углавном била само обичајног карактера. Наравно, за наше модерно доба, то је и даље био зденац исповедништва и расадник светитељства (постојање једног Николаја Велимировића, Јустина Поповића, патријарха Варнаве, конкордатска борба, те богомољачки покрети), али са свеопштег становишта било је то класично опадање. Већински млако, без обзира на изванредне примере, оно је утрло пут последњем периоду који је брутално раскрстио са вером отаца.

КОМУНИЗАМ
Четврти период познат је свима и он је наступио попут природне катастрофе, бришући све пред собом и градећи, наместо тога, сопствену грађевину на крви. Оно што се у њему зачело остало је до данас, иако формалне владавине комуниста више нема, а одређена обнова се, упркос свему, догодила.

Свој успех комунисти дугују рату и хаосу који је из њега произишао, те геополитичким околностима по његовом завршетку. Та ситуација омогућила је једној суштински сатанистичкој идеологији (такође псеудорелигиозној по свом карактеру) да се наметне као релевантна, а њен сурови обрачун са неистомишљеницима учини легитимним. Они су докрајчили пад српства из завета у бесловесност, најпре ликвидацијама и утеривањем страха, а потом систематичним – отвореним и мање отвореним – тенденциозним поступцима.

Иако је први удар био најбруталнији и реално оставио српство без могућности за реакцију (далеко драстичније од чувене сече кнезова, комунисти су потаманили националну елиту која предходно није успела да побегне пред њима), оно што су урадили у потоњим, „мирним“ годинама, оставило је трајније последице. У духу новог доба, обезбоженог до вулгарности, ови авангардни носиоци тих вредности, које су се на Западу још криле иза фасада формализма, ситематски су уништавали једну по једну тачку ослонца српског идентитета (Црква, породица, историја, традиција, писмо…).

Од некадашњег православног живља створена је армија атеиста, припадника нове религије, саможиве индивидуалности и „идеологије ослобођења“ (нажалост само од разума). То је била трећа и последња етапа српског конвертитства, најдрастичнија по обиму и дометима. Обезбожени појединац, припреман за то у предходној Југославији, сада је нашао пуну афирмацију у новој. Ова је и формално добила своју антирелигију и антицркву, на челу са највећим сином наших народа и народности – врховним жрецом и антимонархом Титом. Ово конвертитство, у неколико деценија, успело је да лиши модерног србо-југословена сваке одговорности пред историјом и њеним изазовима, са којима су се његови преци суочавали адекватно и једино укорењеношћу у сопственом идентитету.

Епилог тога је познат. Данас га живимо. Упркос делимичном повратку одбачених вредности, дегенерација коју је претрпела свест постала је ендемска. Она се дубоко урезала у нови, франкенштајски модел колективног ЈА модерног Србина, да се њене манифестације често срећу и код оних који се залажу за национално-традиционалне вредности.

Тако ћемо видети „националисте и православце“ који ће са највећом сетом говорити о периоду социјалистичког раја, синдикалних летовања и бесплатних полутки. Људе који већ тридесет година живе последице владавине човека коме ни имена не знају, али ће баз пардона исповедити да је „бравар био бољи“. Оне којима схватање савремене геополитике није нејасно и на многа питања дају исправне одговоре, али поносно одбијају да кажу да су Срби, налазећи то сувише ускогрудим.

Остаће задрти Југословени, или авангардније, Балканци, сматрајући ваљда да тако надилазе поделе и отеловљују свечовечанске идеале. Ламентираће о комунизму као лепој идеји коју су упропастили мангупи у њиховим редовима, туговати за даномрепублике, републиком, платом израженом у страној валути (чувених две хиљаде марака плате), не увиђајући у томе зачетке колонијалног ропства које данас проживљавамо.

О православљу, оном искреном и делатном, да не говоримо. Људи ће на уснама поштовати идеју, али само док је што даље од њих. Она тражи личну одговорност, а појединац однегован у постхришћанском друштву центар је универзума и све што то пориче спада у јерес. Разни конформизми, феминизми, егоизми, еманципације и „слободе“ толико ће постати део нашег подсвесног да ће искакати попут условног рефлекса, чим се суочимо са неким озбиљним питањем (као што је лична одговорност, рецимо). Најежени од могућности да се загледамо у душу и легион ужаса, радије ћемо прибегавати езотерији, паганизму, окултизму или размишљати о себи као најстаријем народу. Упијаћемо сваку нову, инстант суманутост или ископавати стару на депонијама историје, неразумевајући да су је наши преци свесно одбацили као неупотребљиву.

Недостатак искреног поимања вере, те последично перцепције личне одговорности и оног најтежег од свих подухвата – борбе са собом, чине да сваки дугорочни подухват буде осуђен на пропаст. Чак и када постоји јасна национална свест, колико-толико ишчупана из канџи секташког југословенства, недостатак те кључне компоненте идентитета – православља – осетни је хендикеп за разрешење сваког судбоносног питања које стварност ставља пред нас.

Јер ми нашу судбину не можемо да решимо у своју корист ван (З)авета, ван вере, ван Христа. И, ма колико ово савременом човеку деловало као пука метафизика, у питању је сушта и апсолутна „реалполитичка“ истина.

РЕАЛИЗАМ НАДРЕАЛНОГ
Сада је време да се вратим на оно што сам наговестио на почетку. На реализам надреалног, надумног, натприродног. На Истину са великим И, која надилази политику пуног стомака и смрти као неминовног краја свих крајева. Вера је, уверен сам у то, постала механизам унутар нашег народног организма, који превазилази нашу свест о томе. Она више одавно није условљена нашом спознајом, па чак ни масовним одрицањем од ње. Како је до тога дошло могу само да нагађам, опет свестан сопствене немоћи.

Сматрам да је та веза само један „анекс“ Завета, давно склопљеног између Бога и људи, када је Он одлучио да постане један од нас. Од тада па до данас, тај уговор народи са њим потписују непрестано. Непрестано га и крше, издају и цепају, али он, без обзира на то, остаје вечан. Посебно код оних народа који су га вековима потписивали истим мастилом којим га је потписао и Он – својом крвљу. Армија наших предака дала је потврдни одговор на увек понављено питање: Да ли сте са мном? Довољан број и за потоње нараштаје. Не у смислу оправдања њихових поступака, јер свако одговара за своје како појединачно тако и колективно, већ темељећи једину стазу којом је могуће ићи.

Неко ће рећи да има много народа који су се исписали са тог заветног пута, али ја ћу се усудити да кажем да је то само питање броја потписника. Западни народи вековима не обнављају Завет. Њихово хришћанство, које је међу обичним људима често искрено, одавно је псеудохришћанство, без обзира да ли је римокатоличког или протестантског типа.

У оба случаја ради се само о надобудном прилагођавању вере сопственим идеологијама, о прагматизму који је превагнуо над Заветом и постао покретачка сила те цивилизације. О гордости која је победила, као у случају оног првопобеђеног. Напросто, свети преци запада постали су одавно малобројни пред хордом њима апсолутно супротстављених нараштаја. Тако није код нас.

Наши конвертити мала су скупина у односу на број заветника, Богу хвала на томе. А наши заветници нису то формално. Они су свој Завет печатили крвљу и невиђеним мукама. То је наша историја и то је наш идентитет – страдање и опстанак упркос томе. Штавише, опстанак је, парадокслално, и последица страдања. Наш опстанак, тако невероватан и несхватљив, дугујемо управо непоколебљивом држању Завета. Небеска армија заветника војевала је за наш опстанак све ове векове нашег постојања.

Зато је за нас немогуће да идемо другим путем. Овај је утабан и једини, све мимо њега је беспуће. Не чак ни странпутице, већ ништавило. Одрекнемо ли се завета за нас пута бити неће. Ми нећемо имати ту несрећу да наставимо да бивствујемо попут западних народа који су у давнини изневерили. Ми ћемо нестати.

Ко ово не схвати сада, схватиће под шибом што неминовно долази као последица одрицања. Па ми смо је већ толико пута искусили, поготово у новијој историји, баш бременитој конвертитством. Да није тако, зар би нам се понављала једна те иста питања и то увек интонирана баш тим наднаравним? Шта је друго проблем Косова него једна од манифестација Завета – испуњаваног или нарушаваног? И како он може бити схваћен ван Завета  Само онако како га тумачи савремена конвертитска свест.

Ако је ово тешка реч за многе, а верујем да јесте јер смо већ описали стање нашег духа, хајде онда да је и њима приближимо. Православље је наш највећи ресурс будућности. Наш реалполитички, културолошки, егзистенцијални ресурс. Написао сам већ да се наша цивилизација именује постхришћанском, али то није тачна дефиниција. Она греши исто колико и Фукујама са својом теоријом о крају историје. Њени творци су претпоставили да је крај наступио и да је њиме превазиђено свако духовно „лутање“ прошлости. Та им се бесмислица, наравно, у лице враћа као бумеранг.

ПОЧЕТАК КРАЈА
У ствари, сведоци смо да је ово почетак краја постлибералне, обездуховљене и материјалистичке цивилизације. Њени бедеми нису у стању да издрже ни унутрашње критике, које се рађају из природне потребе за повратком на „старо“, конзервативније, органско. Њене догме вештачки наметане и толерисане искључиво зато што их је пратило материјално благостање одавно су презрене. Сада кад се вештачки стваран рај разара на очиглед свих, одвратност долази до тачке неиздржљивости. Свештеници овог поретка и даље имају силу, али немају материјала од којег је могуће зидати чак и лепе кулисе. Они немају оно најбитније – ни сами не верују у пароле које су толико дуго извикивали.

Ова цивилизација руши се и споља. Пред налетом на вери и традицији утемељених култура, макар и у свом најпримитивнијем облику. Исламски фундаментализам брише све либералне бране и упоришта и они падају готово без борбе. Иза њих се чује само хистерична вика или пак испразна реторика која убеђује да је све у реду. Та прича је готова.

Од онога што прети Европи, оваквој каква је, помоћи нема. Њен је највећи проблем у томе што јој је и повратак на старо скоро немогућ. Баш због онога што сам поменуо у предходним пасусима. Сувише би дубоко морали да копају по историји. Али ми не морамо. Ми имамо лек и за неолибералну импотенцију и апокалиптични исламски фундаментализам. То је православље. Духовна вертикала, темељ и смисао. Оно превазилази банализам „имати“ западног света, који их је довео у безизлаз онда када више нису имали. Она је одговор и помахниталом облику веровања које захтева потирање свега осталог и то чини на монструозне начине.

Згађеност човека истока безверјем Запада је оправдана, али одговор није у џихаду, ма како га тумачили. Одговор је у истинској духовности која не врши насиље над људима и не утерује их у тор истине, већ позива. Православље – јеванђеље – блага реч. Истинска сила.

Православље је и решење нашег балканског чвора, наших антагонизама и братоубилаштва. Будућност мора бити време повратка изгубљене деце у сопствено стадо. Они који су побегли услед страха, маловерја, па чак и калкулације урадили су шта су урадили. Њиховој деци није потребно да се врате у Српство, већ у веру отаца. Знам да је то из овог угла скоро па фантастична замисао, али ми се ње никада не бисмо смели одрећи.

Долази време када ће све оно што је либерална идеологија створила бити мртво или потпуно нефункционално. Пропашће и верски либерализам оличен у јеретичком екуменизму. Ми, истинска деца Цркве имаћемо дужност да проповедамо Јеванђеље свима. На то нас, на крају, упућује и Откровење Јованово, које из угла овога света није нимало оптимистичан спис. Пре него што заиста наступи крај историје, проповедаће се Јеванђеље свим народима света. Ко ће то чинити, ако не православни? Коме, ако не прво нашој најближој браћи, нашим комшијама?

ДЕСЕТ ПОСТО
Претпоставка сутрашњег обезбеђивања стабилности „региона“ не може бити сагледана другачије до кроз призму доминације јединог државотворног народа – Срба. Али не на темељу тлачења или псеудоуједињујуће форме каква је била Југославија. Једини пут је православна вера и наш мисионарски рад. Подразумева се, до мучеништва ако треба, јер се другачије и не проповеда.

Тренутно стање је такво каво јесте. Не треба сматрати да није, нити очајавати што јесте. Престали смо већински да будемо хришћани, али нисмо исписани из књиге живота благодарећи милионима наших светих предака (живих и делатних, никако мртвих). Не треба мислити ни да ћемо ово стање затрованости псеудовером југословенства и свим њеним директним и индиректним дериватима, избацити из крвотока преко ноћи. Предстоји напоран и дуг рад. Такође, немојмо се заваравати ни да ће целокупно наше друштво у овом, за веру негостољубивом добу, прихватити исту пуним жаром. Али то није ни потребно.

Православни публициста и писац Владимир Димитријевић не једном је написао да је за једно друштво сасвим довољно да око десет процената његовог становништва дели чврста и неодступна уверења. Десет посто. То је мотор, то је кормило, то је пут. Њиме ће се кретати и остали, када у народу буде десет процената оних са чврстом вером и решеношћу да их у томе баш ништа не омете. Замислите десет посто православних, црквених, литургијских људи. Људи који посте, моле се. И греше наравно, али се кају и исповедају. Десет посто људи који се труде. Ако вам то не делује као нешто посебно онда знајте да тренутно таквих у вашем народу нема ни један одсто. Нема, вероватно, ни десети део тога.

Наше цркве су пуне, али са тридесетак храмова у Београду, као најмногољуднијем, а просеком од стотину верника по једном, доћи ћемо до цифре од три хиљаде верујућих који редовно присуствују Литургији недељом. Нека буде и да их има дупло више. То је мање од пола једног процента становништва овог града. На нивоу Србије слика је још поразнија. То је наша стварност, ма колико нам се чинило да се вера масовно вратила у народ. А чак и та цифра не говори о потреби каква се тражи од оних десет посто.

Ми који смо недељом присутни на Литургији углавном смо ту телом, док нам ум и душа лутају. Углавном смо они стари када једном изађемо напоље, лењи за свакодневне молитве и претерано попустљиви према својој природи, правдајући грех као мајке децу-деликвенте. Ми смо раслабљени и млаки, чешће у паду, него што се дижемо, опхрвани страстима и самољубљем. Као и многи други, сами смо себи центар света и много се љутимо на оне који то покушавају да нам оспоре.

Како онда да помогнемо да се дође до тих десет посто? Полако, са вером да је могуће. Најпре ми који се сматрамо православним морамо озбиљније да схватимо шта то значи. Побеђујмо себе и своје страсти. Знамо заповести, испуњавајмо их. Не престајмо са оним што чинимо, али се и не задовољавајмо тиме. Молимо се искрено и често за себе, али и за друге. Молимо се за оне који нису сваке недеље са нама у храму.

Ако то будемо радили усрдно и искрено, можемо да утичемо на онај други круг људи – Србе декларативно православне, који веру поштују и цене, али је не практикују. Наша молитва учиниће да и они завире дубље. Онда ћемо се молити заједно.

Више молитвеника ствараће концентричне кругове који се не виде, али итекако дејствују. Призваће ти кругови оне национално орјентисане којима је црквеност и вера синоним за клерикализам и једноумље, оне заражене рационалистичком мишљу, па ће они можда заузети место својих предходника. Почеће мало боље да мисле о вери, макар је и не упражњавали често. Биће то само етапа.

Заједно са нашим молитвама они ће говорити о потреби афирмације ове јако битне идентитетске одреднице. Довешће стање ствари до тачке у којој је сумња у веру нешто немогуће са српског становишта. Не и носиоце исте, јер смо људи, већ онога што Духом светим тече кроз наше биће од када су нам преци ступили у завет до данас. Указиваће на немогућност сапостојања две вере – праве и лажне, православља и југословенства, исповедништва и конформизма, Бога и мамона. Прагматизам неће бити циљ већ средство омеђано највишим идеалима и границама које се никад не смеју прећи. Неки ће то схватати духом, неки умом, али то је почетак, то је процес. Посао молитвеника тиме се не прекида, одговорност је само већа.

Неодступно држање вере, без осуде, са љубављу и молитвом за читав народ, створиће сталну фреквенцију оних концентричних кругова. Њихово ширење биће подржано од стране наших небеских заветника, Светог Саве, Светог Симеона, светих патријараха, владара и владарки, наших светих мученика и исповедника, светих сељака и ратника. Сви они молиће се заједно са нама, а та ће молитва бити назаустављива. Она ће отварати умове, срца и душе. И тако, мало по мало, али истрајно, доћи ћемо до десет посто. Можда чак и више. А тада ништа неће бити немогуће и ниједно искушење страшно и несавладиво.

Дубоко сам уверен да је то наш једини пут и да нам је он зацртан. Или ћемо ићи њиме уз муке, или га напустити и стровалити се   у провалију. Трећег нема. Ако је за утеху, сваки ће нам избор бити драматичан, јер ми нисмо народ којем је намењено да оде тихо.

НЕБОЈША ПЕТКОВИЋ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*