О ПРОГОНУ ХРВАТА ИЗ Неовисне државе Хрватске

0

Тко је Хрватима сад крив? Ђаво ће знати. Нема више Срба у војсци, нема их у полицији, нема их више ни у Книну ни у Сплиту, ни у школама ни у болницама, ни у лифтовима ни на гробљима, нема више Срба ни у Влади ни у Сабору: ено их од стотину и педесет заступника у хрватском парламенту точно – троје

Хрватским грађанима хрватске националности с окупираних подручја Републике Хрватске – отприлике тим ријечима, да сам ја предсједник Републике, започео бих проглас Хрватицама и Хрватима који ових дана из слободне, самосталне и суверене Хрватске бјеже једнако панично и безглаво као прије двадесет три године њихови суграђани српске националности. Можда тек мало масовније.

‘Хрватским грађанима хрватске националности с подручја Републике Хрватске’, драматичним гласом читао би мој проглас спикер на државној телевизији, ‘позивам припаднике завичајних Фацебоок-група, који су својевољно или присилно мобилизирани у исељеништво, да предају путовнице хрватским властима уз јамство да ће им бити удијељена амнестија према важећим хрватским законима. Позивам иницијаторе одласка да схвате узалудност свога потхвата и његову штетност за хрватску заједницу у Хрватској, да се предају хрватским властима и прихвате опрост или правично суђење за своје пријеступе. Позивам хрватске грађане хрватске националности, који нису активно судјеловали у одласку и исељеништву, да остану код својих кућа, без бојазни за свој живот и своју имовину, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права и омогућити парламентарни и предсједнички избори према хрватском Уставу и Уставном закону уз присутност међународних проматрача.’

Такав би, ето, мој проглас, да сам предсједник Републике Хрватске, спикери на државном радију и телевизији читали сваких сат времена, такве би летке бацали авиони и хеликоптери изнад Славоније, Бановине, Далмације и осталих окупираних подручја – тек мало прерађен текст прогласа каквим се, препознали сте га, предсједник Фрањо Туђман онога коловоза 1995. обраћао ‘хрватским грађанима српске националности с окупираних подручја Книна, Грачаца, Лапца, Коренице, Слуња, Глине, Двора и Петриње’, позивајући ‘припаднике српских паравојних постројби’ и ‘иницијаторе побуне’ да се ‘предају хрватским властима и прихвате опрост’, а Србе ‘који нису активно судјеловали у побуни’ да ‘остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права и омогућити избори за локалну самоуправу’. Прије него што су сјели на тракторе и оставили своје старе куће, да по њима бијелим Јуполом шарамо велико, квргаво ‘Заузето, Хрват!’.

Прије пар дана Јутарњи лист је објавио катастрофичну демографску процјену по којој је становништво Хрватске пало на свега четири милијуна – најмање у посљедњих шездесет пет година, још од пописа 1953.! Тристотињак тисућа је то мање него на попису становништва 2011., или готово осам стотина хиљада људи мање него на посљедњем предратном попису из 1991., по којему је у Хрватској тада живјело 4.784.265 људи. Према подацима Државног завода за статистику, још пред прошло љето Хрватска је имала само 4.125.700 становника, па кад се од тога броја одузму они који су отишли, али нису одјавили пребивалиште у Хрватској, те реалан број гастарбајтера из масовног егзодуса – а према подацима њемачког статистичког завода, само у Њемачку, само прошле године, отишло их је готово шездесет тисућа! – долази се до салда од четири милијуна, уз велику вјеројатност да је укупно становништво пало чак и испод те бројке, или барем да ће пасти сваки час.

Онда, истог дана – читали сте о томе у свим новинама – разочаран у антиподузетничку климу, корумпирано правосуђе, чудовишни порезни сустав и недостатак државне потпоре, Хрватску је напустио и укупно 784.266. грађанин од 1991. до данас, и становништво Републике Хрватске коначно је, дефинитивно и службено пало испод четири милијуна. На граничном пријелазу уприличена је мала, сјетна свечаност, хрватске власти позвале су га том приликом да ‘схвати узалудност свога потхвата’, уљудно га замоливши да се ‘преда и прихвати опрост или правично суђење за своје пријеступе’, али господин – повијест хрватског одумирања запамтит ће му име, Здравко Мамић се зове – резигнирано је отклонио понуду хрватских власти.

Егзодус Хрвата из слободне, самосталне и суверене Републике Хрватске тако је и математички, у бројкама, досегао размјере српског егзодуса након 1991. године. На посљедњем попису становништва Хрватске Срба је било око четири стотине хиљада мање него прије рата, а по прилици исто толико – још мало па четири стотине хиљада – недостаје данас и Хрвата: само од тог посљедњег пописа 2011., из Републике Хрватске их је побјегло скоро тристо тисућа, исто дакле колико и Срба након Олује!

Има ли разлике? Има, неколико ситних: десетине, стотине хиљада Хрвата своје домове умјесто на тракторима напушта у аутобусима, и у дугачким колонама умјесто на исток иду према западу. Надаље, за разлику од избјеглих хрватских Срба, међу којима се понеки и вратио, макар да умре на дједовини, избјегли хрватски Хрвати одлазе да се не врате. И да: хрватске станове и куће нитко не пљачка, не минира и не пали. Барем не још.

Ако пак ситничави социолози сутра баш буду инзистирали, има још једна, мада готово занемарива разлика: хрватски Срби избјегли су из Хрватске након што су се наоружали, побунили и добрих четири-пет година држали окупирану цијелу једну четвртину Хрватске, након што су избачени из њеног Устава и својих станова, и након што је уз подршку моћних Сједињених Држава на њих навалило стотину тридесет тисућа војника са осамсто топова и тристо педесет тенкова.

Хрватски Хрвати, с друге стране, двадесет три године касније масовно у паници бјеже из Хрватске која је њихова приватна национална држава, у којој имају сву власт и права, и у којој сами бирају тко ће, што ће и како ће – државе која је, најзад, и очишћена од Срба да би њима било боље, слободније, самосталније и сувереније. Државе у којој већ двадесет три године практички нема Срба, и у којој се преостали примјерци могу пребројити на бројачу једног улаза на максимирском стадиону.

Тко је Хрватима сад крив? Ђаво ће знати. Нема више Срба у војсци, нема их у полицији, нема више Срба у Партији, нема их у Централном комитету, нема их више ни у Книну ни у Сплиту, нема Срба ни у жупанијама ни у опћинама, ни у школама ни у болницама, ни у лифтовима ни на гробљима, нема више Срба ни у Влади ни у Сабору: ено их од стотину и педесет заступника у хрватском парламенту точно – троје.

Бит ће, међутим, да је и то троје још увијек троје Срба превише, бит ће да су они криви за библијски егзодус Хрвата – нема тко други бити – јер управо ових дана, као посљедња ваљда очајничка мјера за демографски спас хрватскога народа и једине им и вјечне Домовине, грозничаво су сакупљани потписи за референдум о укидању зајамчене квоте српских заступника у Сабору. Једва су организатори сакупили потребних четири стотине хиљада потписа. Устрављени Хрвати потписивали су кроз прозоре њемачких аутобуса и у редовима за цхецкинг на линијама нискобуџетних ирских авионских компанија. Док дође до референдума, неће имати тко гласати: активно писмени Хрвати дотад ће већ отићи, а они што остану неће знати прочитати листић.

Па кад је тако, кад је таква бежанија пред то троје Срба, што би тек било – само наглас размишљам – да су у Хрватској остали сви? Да су, ето, ‘грађани српске националности с окупираних подручја Книна, Грачаца, Лапца, Коренице, Слуња, Глине, Двора и Петриње’ послушали Фрању Туђмана и ‘остали код својих кућа’, па да су им се ‘дала сва грађанска права и омогућили избори за локалну самоуправу’? Да их је сада по пустој Лици и Кордуну, Славонији и Далмацији још четири стотине хиљада заједно са својим потомцима, досад већ добро пунољетном сљедећом генерацијом гласача?

Па прије него што и посљедњи од нас бијелим Јуполом на фасаду старе куће не испише велико, квргаво ‘Слободно, Хрват!’, да барем знамо тко нам је крив.

Важна напомена – ради аутетичности чланка, којег потписује публициста из Хрватске, Борис Дежуловић, портал Србин.инфо је пренео ову анализу са портала portalnovosti.com (гласила Срба у Хрватској) у изворном облику, не преводећи са искваренох српског језика (који неки још називају хрватским) на српски книжевни језик. Због тога се захваљујемо нашим читаоцима на разумевању.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*