Obrenovići

1

Obrenovići su bili srpska vladarska porodica u periodu 1815-1903 izuzev 1842-1858. Po jednom predanju preci Obrenovića su doselili iz Banjana u Brusnicu oko 1700. godine, a potiču od Koprivica.
Njen rodonačelnik bio je knez Miloš Obrenović, a poslednji vladar kralj Aleksandar Obrenović. Za vreme vladavine Obrenovića Srbija je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. Zatim marta 1882. od kneževine je postala kraljevina.
Osim vladara značajni članovi dinastije su i njihove supruge: kneginje Ljubica i Julija, kraljice Natalija i Draga, zatim braća kneza Miloša Jovan i Jevrem Obrenović i vojvoda Milan Obrenović. Među poznate članove ove familije ubraja se i Velimir Mihailo Teodorović, vanbračni sin kneza Mihaila.

Dinastija Obrenović

1815-1839, 1858-1860 Knez Miloš Obrenović
1839-1839, Knez Milan Obrenović
1839-1842, 1860-1868 Knez Mihailo Obrenović
1868-1889, Knez Milan Obrenović, kralj od 1882. godine
1889-1903, Kralj Aleksandar Obrenović
Dinastija Obrenovića danas zvanično nema direktnih muških potomaka. Međutim, postoje potomci Jakova Obrenovića po muškoj liniji, koji su od 1851. prezime promenili u Jakovljević zbog dinastičkih sukoba sa Karađorđevićima. Pred opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu Srboljub i Slobodan Jakovljević dokazali su da su direktni potomci po pravoj muškoj liniji Jakova Obrenovića, Miloševog brata. Broj rešenja je P1 br.355/03.
Rodoslov

Rodoslov Obrenovića počinje sa Obrenom Martinovićem (?-1777) i Višnjom (?-1817) (rođ. Urošević ili Gojković), koji su sklopili brak 1765. godine i imali sinove Jakova i Milana i ćerku Stanu. Obren je bio iz Brusnice, a Višnja iz Donje Trepče. Posle Obrenove smrti, Višnja se preudaje za Teodora Mihailovića (?-1802) u Gornju Dobrinju i sa njim dobija sinove Miloša, Jovana i Jevrema. Posle nekog vremena, Jakov i Milan su pozvali sebi u Brusnicu majku Višnju sa decom iz drugog braka. Iako od drugog oca, Miloš, Jovan i Jevrem usvajaju prezime svoje polubraće po majci Obrenović, s tim da se njima na prezime Obrenović dodaje i Teodorović, po njihovom ocu.
Todor Mihailović je sahranjen u Gornjoj Dobrinji u porti crkve svetih apostola Petra i Pavla koju je na mestu stare sazidao knez Miloš 1822. godine.Jakov Obrenović sa suprugom Đurđijom i Milan Obrenović sa suprugom Stojom, sahranjeni su u porti crkve svetog Nikole u Brusnici.

Jakov Obrenović (1767-1817). Bio oženjen Đurđijom (?-1847)
1.Samuilo Jakovljević (?-1824), arhimandrit kalenićki
2.Petar Jakovljević (poginuo 1812. – bez potomaka)
3.Đorđe Jakovljević
1.Grujica Jakovljević
1.Petar Jakovljević
1. Miloš Jakovljević
1. Stanimir Jakovljević
Srboljub Jakovljević
Slobodan Jakovljević
4.Mirjana, udata za Stevču Mihailovića, imali su tri ćerke, v. Mihailovići
5.Ruža
6.Dmitra (1818-1878), udata za Trivuna Novakovića u Brusnicu [5][6]
1.Mihailo Novaković (1849-1929)
1.Milorad Novaković (1901-1967)
1.Milutin Novaković (1925-)

2.Milan Obrenović (?-1810), vojvoda rudničke nahije. Bio oženjen Stojom (?-1813)
1.Hristifor Obrenović (?-1825)

3.Stana Obrenović, udata za Savu Nikolića u Dobrinju.

4.Miloš Teodorović Obrenović (1780-1860), knez Srbije. Bio oženjen Ljubicom Vukomanović (1788-1843).
1.Petrija Obrenović (1808-1871), udata 1824. za Teodora Bajića od Varadije.
2.Savka (Jelisaveta) Obrenović (1814-1848), udata 1831. za Jovana Nikolića od Rudne (1810-1880).
3.Milan Obrenović (1819-1839), knez Srbije
4.Mihailo Obrenović (1823-1868), knez Srbije. Bio oženjen Julijom Hunjadi (1831-1919), groficom.
1.Velimir Mihailo Teodorović (1849-1898), Mihailov vanbračni sin sa Marijom Berghaus.
5.Todor Obrenović (umrlo kao dete)
6.Marija Obrenović (umrlo kao dete)
7.Gabrijela Obrenović (umrlo kao dete)

5.Jovan Teodorović Obrenović (1787-1850), guverner disktrikta rudničkog i požeškog. Bio oženjen Krunom Mihailović (?-1835) pa Anom Joksić (1818-1880).
1.Obren Obrenović (1818-1826)
2.Jelisaveta (Savka) Obrenović (1828-1834)
3.Anastasija Obrenović (1839-1933), udata 1858. za Teodora Aleksića od Majne (1825-1891)
4.Ermila Obrenović (1844-1918), udata 1860. za Nikolu Čupića, pa 1867. za Tihomilja Tešu Nikolića (1832-1886)

6.Jevrem Teodorović Obrenović (1790-1856), obor-knez šabačke nahije. Bio oženjen Tomanijom Bogićević (1796-1881).
1.Miloš Obrenović (1829-1861). Bio oženjen Elenom Katardži (?-1879).
1.Milan Obrenović (1854-1901), knez i kralj Srbije. Bio oženjen Natalijom Keško (1859-1941).
1.Aleksandar Obrenović (1876-1903), kralj Srbije. Bio oženjen Dragom Lunjevica (1867-1903).
2.Sergije Obrenović (1878-1878)
3.Đorđe Obrenović (1889-?), vanbračni sin kralja Milana i Artemize Hristić.
1.Stefan Obrenović
2.Panta Obrenović (?-2002), osnivač i predsednik „Fonda Obrenovića“ u Parizu.
2.Tomanija Obrenović (1852)

2.Jelena (Jelka) Obrenović (1818-?), udata 1834. za Konstantina Hadiju
3.Simka Obrenović (1818-1837), udata 1834. za Janaća Germana
4.Anka Obrenović (1821-1868), udata 1842. za Aleksandra Konstantinovića.
5.Jekatarina Obrenović (1826-1848)
6.Stana Obrenović (1828-1842)

Srpski letopis

1 KOMENTAR

  1. ZAPISI O DRUGOM SRPSKOM USTANKU 1815.

    Miloš na Cveti ujutru dođe u Takovo, i onaj dan onde kod crkve učini skupštinu, i stane se već javno dogovarati s narodom i s kmetovima šta će se sad činiti. I sav sabor nađe da drukčije nikako biti ne može, nego da se biju s Turcima dok svi ne izginu; i još što je najčudnije, i sami starci i kmetovi, koji su svagda bili protivni buni, i oni sad pristanu i poviču da nema drugoga spasenija, nego da se biju s Turcima i da se brane dok se uzmože. I svi složno stanu moliti Miloša da im on bude starešina i da ji ne izda. Miloš im na to odgovori da će im on biti starešina ako će oni njega slušati i između sebe se kao braća paziti, oprostivši jedan drugome ako je koji kome što nažao učinio. I na to pristanu svi. Miloš posle te skupštine otide sa svojim starim, i sad nanovo pristavšim, momcima, u Crnuću, i onde posle dugoga premišljanja i većanja otide u vajat, te se obuče u svoje vojvodske aljine i pripaše oružje srebrno, pa onako nakićen iziđe među momke noseći u ruci svoj vojvodski barjak, koji je dosad ležao negde sakriven, pa pruži barjak Simi Pastrmcu govoreći: „Evo mene, a eto vam rata s Turcima“. U svima je, koji su tu bili, srce od radosti zaigralo kad su videli Miloša tako nakićena, i većma su mu se obradovali nego ozebao suncu; jer je svaki u sebi pomislio: sad je zaista rat, i on pristaje s nama. Pastrmac uzme barjak iz Miloševe ruke, te ga pobode u zemlju, i stanu se pod barjak kupiti junaci; a Miloš se vrati u sobu, pa sedne s pisarom, te raspiše knjige na sve strane, da ustaje na oružje i malo i veliko, i da biju Turke – gde god zelenu strizu vide. Na take glasove narod skoči, i, povadivši iz klada i iz panjeva svoje sakriveno oružje, stane se oružati nanovo. Koji je imao dve duge ili male puške, onaj dade jednu onome od koga su Turci oduzeli sve.

    (Vuk Karadžić)

    Došavši prema Čačku na jedno brdo zvano Ljubić, koje je od Čačka udaljeno tri četvrti sata, ja dadem načiniti ovde dva kao šančića od prošća, pruća, i granja za zakloniti se malo. U to isto vreme ovom paši dođe u pomoć paša vranjevski, i ajan ušćupski s vojskom. Sad opet nove muke za mene, kad pogledam sproću tolike sile turske, jedno to da nam je malo društvo, a drugo oskudnost velika i u oružju i u džebani: neki je imao pušku, a neki nije, a i baruta tako, i ko ga je imao vrlo ga je malo imao. Ovde sam morao raspolagati i puške i barut deliti: ko je imao dva pištolja, morao je jedan dati onome koji nema. Ovde su i po dvojica iz jedne puške pucati morali.

    Kad bi treći dan, krene se sva turska sila iz Čačka, i dođe protiv nas; udarimo se žestoko, i to je čitav dan trajalo; ja sam ovde i poslednju kap hrabrosti pokazati morao, i narod neprestano bodrio i hrabrio i u jednom i u drugom šancu. Ovde nam i sam Bog pomože, te toliku silu tursku odbismo. Ovde bude vranjevski paša jako ranjen u desnu nogu, i s mnogim ostalim ranjenim i izgubljenim Turcima, povrate se natrag u Čačak. Na isti način i kod nas bude dosta ranjenih i izgubljenih.

    Po bitci ovoj, još u istom šancu, dobijem pismo od nahije beogradske da vezir podiže i šalje spahije preko Kolubare protiv nas u Palež. Kad ja ovo vidim, ostavim Ljubić. U jednom šancu postavim Dobraču, a u drugom Drinčića, i brata mog Jovana: da čuvaju tu poziciju, a ja zađem po nahiji skupljati opet vojsku, i na susret spahijama u Palež pohitam. U putu nađem se s Garašaninom i Katićem, koji su takođe četu neku imali i s njima zajedno pređemo preko Kolubare u nahiju valjevsku, gde narod dizati začnemo. Srećom i ovi nas poslušaju i pođu za nama, otud uputimo se pravo na Palež. Kad vide nahija beogradska da ljudi svi k nama idu, sad i oni koji su skoro svi s Aksentijem i Turcima protiv nas išli, odustanu od povinovenija turskoga i Aksentija, i prime se i oni s nama. U Paležu spahije su bile u šancu koji mi opkolimo, i udarali smo se kroz pet dana, no oni se drže jednako, i kad bi šesto veče ob noć ostaviše šanac, i utekoše preko Kolubare, gde se mnogi od njih i podaviše. Ovde od njih zadobijem jedan top, i još dokažu mi ljudi, da su jedan u vodu bacili i ovaj dadem ja izvaditi i okundačiti, i sad budem s dva topa snabdeven; no evo nevolje: da ni baruta, ni tanadi, niti pak tobdžija imamo.

    (Pričao Miloš Obrenović, zapisao Milan Đ. Milićević)

    Kad već Miloš sad očisti i Valjevo od Turaka, onda ostavi Molera da čuva straže od Sokola i od Srebrnice, a on uzme Cukića sa sobom i sa svom se vojskom vrati opet na Čačak, da i njega gleda kako da očisti. Kako je Miloš otišao s Ljubića, Turci su jedni kadšto prelazili Moravu te se tukli sa Srbima, a drugi su išli po Dragačevu te arali i robili. Jedanput se digne jedna iljada Arnauta, te iziđu rano u Ovčar i udare na srpske zbegove, i iznajpre onako iznenada mlogo roblje porobe i ljude pobiju; a posle, kad se vidi šta je, roblje pobegne pred Arnautima niz Ovčar k Moravi, i jedno dođe na Moravu sprema manastira Nikolje, a onde se srećom desi kaluđer Neofit s troje-četvoro manastirske momčadi, te poviče roblju da ne skače u Moravu, da se ne davi, nego da beži uz Moravu pod neke stene, gde Arnauti ozgo upravo ne mogu sići, niti mogu ozgo niz Moravu zaći, a on će ozdo braniti. I tako roblje pobegne pod te stene; a kad Arnauti pođu uz Moravu za njim, onda ovi ispreko Morave opale iz pušaka, i tako Arnaute preseku od roblja i ustave, no oni zapadnu za kamenje, i stanu se biti. Posle dugoga pucanja poviče kaluđer na svoju momčad, te puške lepo isperu i dobro ji napune, pa onda krijući se iziđu malo uz Moravu, te zađu Arnautima kao s rebara, pa iza drveća i iza kamenja opale na nji i iz pištolja i iz dugi pušaka, te nekolika Arnautina ubiju i nekolika rane; onda se ostali Arnauti sa svojim mrtvacima i ranjenicima vrate natrag, a kaluđer sa svojom momčadi preveze roblje na levu stranu Morave. Drugo pak roblje pobegne od manastira Sretenja niz potok, te dođe na Moravu sprema manastira Preobraženja; no onde, ne imajući ko da ga brani, poskače u Moravu, i, koje god nije znalo plivati, podavi se. Tu je Morava nosila i majke i kolevke, i devojke i Arnaute, koji su za devojkama skakali u vodu da bi ji povatali. Od nekoliko robova, koji su se onde u viru podavili i potonuli, pa posle od ribara izvađeni, znadu se i sad grobovi na levom bregu Morave pod Preobraženjem; a ostalo, koje je brzdica uvatila i odnela, saranjivato je gde je koje vatano.

    (Vuk Karadžić)

    Vrativši se u Čačak sa novom vojskom, pokupljenom u okružju beogradskom, šabačkom i valjevskom, Miloš podigne na vrat na nos dva šanca na levoj obali Morave. Turci obore zdravo jaku vatru na srbske konjanike, koji su bili na ravnici, razstroe ih sasvim. Nemajući se čega bojati od strane ravne, obrate svu svoju silu na šanac u kome je Dobrača zapovedao, i kad su ovaj uzeli, nasrnu na drugi, goneći pred sobom branitelje prvog već uzetog šanca. To je bila velika zabuna. Pešaci srbski, na koje su Turci navalili pobegnu u neredu šancu onome, na koi još nije udareno, da u njemu zaklona nađu. Goneći odstrag, nisu imali kad obilaziti, nego su se penjali na šanac i provaljivali su sami palisade. I još s jedne strane nisu bili ni ušli svi u šanac a s druge nagnu bežati sasvim iz šanca u gustu šumu.

    Sve je bilo pobeglo. U šancu nije ostao no zapovednik Rajić, koi se nije hteo rastati sa svoim topovima: „Ja neću nikad ostaviti ove topove, rekao je on beguncima; ta znate li koliko smo za njima čeznuli i koliko ćemo uzdisati dok do nji opet dođemo. Ja ću pokraj nji umreti; neće i odneti niko dok u meni duša kuca!“ Junak je ovaj održao reč. Kad su Turci navalili u šanac koga su njegovi branitelji odgradili, uzjaše on na top, opali svoje pištolje, ubije dva neprijatelja i pogine potome i sam.

    (Mihailo Obrenović)

    Za sve vreme dok su se Srbi i Turci borili oko Dobračina opkopa i ostalih srpskih utvrđenja na Moravi, Đaja-paša glavni komandant turske vojske u Čačku, bio je na moravskoj obali s čačanske strane, i odatle je komandovao svojoj vojsci i sladio se uspehom ove i sečom i uništavanjem Srba.

    Pred veče, istog dana kad se turska vojska u velike bila vratila preko Morave u Čačak, i odvukla sobom i ona dva, oteta, srpska topa, i kad je, još samo nešto malo konjice turske ostalo na rudničkoj strani, Đaja-paša prišao je blizu Morave i počeo dovikivati gružanima u Dobračinom opkopu: da ne ginu ludo već da mu se predadu obećavajući da im od njega neće biti nikome ništa.

    Vasa Tomić iz Knića, vojnik iz Dobračina opkopa, koji je bio tada blizu Morave u nekakvom džbunu i koji je poznavao Đaja-pašu iz ranije, doviknuo mu je: da priđe bliže jer se ne čuje šta viče iz daleka. Đaja-paša priđe do na obalu, pa nagazi i do na polovinu Morave, dovikujući neprestano Srbima da mu se predadu.

    Nu, u tome pukne Vasina puška, koja pogodi Đaja-pašu u kotlac pa pukne odmah i druga, druga mu Vase Šarge, koji ga pogode u nogu. Đaja se povio konju oko vrata i stropoštao u Moravu, koja ga je odnela dalje niz vodu, dok se njegov kulaš, praznih bakračlija vratio natrag, i jureći moravskom ravnicom ođezdio sam u Čačak.

    (Konstantin S. Protić)

    … Premda su Turci Srbe tako razbili i topove im oteli, ali je i nji dosta izginulo; a najveća žalost i nesreća, što im se tu dogodila, bila je ova, što im je ćaja-paša, njihov upravitelj poginuo. I samo je to bilo jako Turke uplašilo, a osobito sad kad vide da se Srbi, posle onako strašnoga boja i propasti, opet kupe i na boj spremaju, poplaše se i zabune sasvim, i namisle da beže. Uoči onoga dana kad će pobeći, uteče nekaka robinja, iz turskoga logora, i dođe Milošu pod čador te kaže da se Turci nekud spremaju: ili će da beže, ili će opet da udare na Srbe. Srbi su se molili bogu da pobegnu, a prepravljali su se da se brane, ako udare na nji. Kad bude ujutru pred zoru, dok poviču stražari: „Utekoše Turci!“ Srbi se bržebolje opreme i potrče za njima. Turci, pak, podignuvši sav prtljag svoj i plen i roblje i ranjenike, pođu iz Čačka k jugu, kako će preko Jelice u Bosnu i u Arnautsku. U Jelici dočekaju ji srpski četnici, koji su se nalazili po Dragačevu, te ji nekoliko pobiju i nešto roblja otmu; no Turci prodru. A kad bude iza Jelice u selo Rtare, tu ji sustigne Miloš s vojskom. Kad Turci vide Srbe za sobom, gdekoji se stanu vraćati i druge uzbijati, da se biju; ali kad Srbi opale na nji iz busija, onda svi nagnu kud koji može, a ostave i topove, i svu stoku što su bili zaplenili, i roblje stanu bacati, samo da je lakše bežati. I otale su ji već Srbi onaj čitav dan onako razbijene i poplašene terali i po kojekakim potocima bili i plenili. Koji Srbin nigda Turčina nije ubio, taj ga je dan mogao ubiti: Turci su se tako bili zabunili da se već nisu ni branili, nego su bežali koji je mogao, a koji nisu mogli bežati, oni su padali po putu i oko puta. Gdekoji su srpski junaci po deset konja turski taj dan izmenili, npr. kad mu jedan konj sustane, a on uhvati drugoga koji mu se najbolji i najodeveniji učini; pa kad mu i onaj sustane, a on uvati trećega, a onoga pusti itd. Tu je po jedan Srbin u stotine Turaka ulazio, te tursko roblje vatao i izvodio. Najposle već je Miloš stao vikati: „Prođite se, braćo, zaboga, dosta je već; greota je od boga“. A kad ji se već ovi Srbi okane, onda ji stanu dočekivati nekaki ercegovački i crnogorski ajduci i različne kojekakve druge četice; i tako su ji na račun srpski i preko Staroga Vlaa pratili i sretali čak do Senice. Mlogi su bežeći preko šuma zašli u tuđoj zemlji, pa su ji posle onako poplašene i gladne ubijale i žene po selima. Pripovedaju kako je nekakvoga treći ili četvrti dan doterala glad negde u selo, pa ga opazi nekakva baba i poviče mu: „Baci, Turčine, oružje!“ A on siroma baci. Pa i osim toga što su ji ljudi bili, rekao bi čovek da ji je i sama priroda bila počela biti i goniti; jer udare iznad nekakve urvine, pa valjada je zemlja i onako bila slaba, a oni se opet mlogi zajedno natrpaju, te se tako zemlja otisne, i više ji od stotine pritisne i žive pogrebe, a mlogi isprebijaju noge i ruke.

    Miloš se iz Kravarica vrati u Rtare na konak, pa onda uveče pusti po vojsci telala: „Ko god ima turskoga roba, da ga dovede pred gospodarski čador; a u koga se potom nađe turski rob, glavom će svojom platiti“. Tako iskupi sve tursko roblje na jedno mesto, pa postavi oko njega straže, da mu se niko ne sme prikučiti; a koje bude ranjeno, onima naredi lekare, te zaviju rane. Sutradan ranjenima pogradi nosila (kao tetrivane), a zdrave žene i decu potrpa u kola, a ljude posadi na konje, pa ji sve isprati u Užice i preda Turcima, da ide svako na svoju stranu. Ove su Turkinje velikodušije Miloševo podizale do neba, govoreći Turcima u oči: „Srpska je vera prava čista vera, i mora joj bog pomoći. Srbi su nas povatali i porobili, kaono ti roblje, ali u rz naš niko nije darnuo, nego su nas kao braća sestre čuvali i pošteno ispratili; a vi šta radite od njiova roblja! Ne samo što silujete žene i devojke, nego i malu decu, i stare babe, koje jedva idu“. Tako su ove Turkinje pripovedale i samome Rušić-paši, koji je u to vreme prolazio na Bosnu, pa ji u Senici zvao k sebi te pitao kako je po Srbiji.

    (Vuk Karadžić)

    Sad se i užička nahija digne i sajuzi meni.

    Otuda se krenem, i pođem u Kragujevac. U putu me srete pismo da su Turci kragujevački pobegli, i Kragujevac ostavili. Došavši u Kragujevac, priberem svu svoju vojsku. Iz Požarevca mi dođe pismo da se silna vojska i tamo skuplja, i da im još dolazi u pomoć delibaša vidinskoga vezira. Na to se odmah krenem i u Batočini nađem dve hiljade Arnauta ušančenih. Ove opkolim i grozno na njih napadnem. Treći dan oni mi se predadu, i ja njih sve česno i mirno otpustim, i u Ćupriju Turkom ih ispratim.

    Odatle pođem za Požarevac. Pređem Moravu, i kad se već približimo k Požarevcu, iziđe delibaša s delijama i sve proče tursko vojinstvo pred nas. Začnemo se biti. Strašna batalija bi; pade dovoljno mrtvih s obe strane, ali opet Božja milost bi nama u pomoći, te mi njih pobedismo, i naterasmo da se u šančeve svoje zavuku.

    (Pričao Miloš Obrenović, zapisao Milan Đ. Milićević)

    … Miloš im je dozvolio da sa oružjem, ali bez topa, i samo sa onoliko municije koliko svaki može da ponese, pod srpskom pratnjom odu u Ćupriju. Imao je druge planove, ne da ubija ove Turke.

    Požurio je u Karanovac, koji su u njegovom odsustvu bili već toliko pritesnili da je bio spreman da se preda čim se Miloš pojavio.

    Miloš nije hteo da razdražuje neprijatelje podsmehom. Pustio ih je da odu slobodno u Novi Pazar, sa oružjem i svim što su imali. U Novom Pazaru je bio paša Adem, zapovednik i nekih Turaka koji su bili u Karanovcu. Miloš se postarao da obavesti pašu zašto su se Srbi otpadili i kako su bili prinuđeni na to. Poslao mu je i nekoliko poklona. Ljubazno mu je odgovorio Adem, završivši stihovima:

    Drž’ se, bane, za jelove grane,
    Kosi, bane, kako si počeo,
    Al’ od kiše pričuvaj otkose.

    I zaista, izuzev tvrđava, zemlja je opet bila slobodna i pripadala je njemu; ali baš tamo gde i obično skupljali su se već strašni crni oblaci i pretili Srbiji olujom.

    Na Drini je Huršid-paša, raniji veliki vezir, sad bosanski vezir, sakupio veliku vojsku, i jedan od njemu potčinjenih paša, Alija iz Nikšića, bio je već prešao Drinu i ušančio se u Mačvi. Miloš ga je još zatekao u tom šancu kod Dublja. Miloš je imao smelosti da ovoga puta napadne Turke danju, ne dockan uveče kao ranije. Sasvim ih je razbio i naterao u bekstvo. U nekom žbunju uhvatili su samog pašu bez turbana i šala. Miloš mu je to opet dobavio, ugostio ga u šatoru kafom i duvanom, zatim mu poklonio konja, ćurak i 500 pijastera i pustio ga da ide veziru. Alija mu je još savetovao da se samo ne vezuje ni za kakvu stranu silu, pa će ostati knez i gospodar u Srbiji.

    Miloš je požurio na drugu granicu, na Moravu, da se suprotstavi Marašli Ali-paši, koji je sa svojom vojskom bio stigao do Ćuprije.

    Srbija bi se sigurno našla u najvećoj opasnosti da su obe paše složno nastavile napad sa dve strane.

    Bila je velika sreća što su oni bili i suviše surevnjivi jedan na drugoga da bi mogli da učine ovo. Marašli Alija pojavio se sa ponudama za mir; tvrdio je da je potpuno ovlašćen za to. I Huršid je, možda ne bez podstreka zahvalnog paše iz Nikšića, uskoro zatim pozvao Miloša da dođe preko Drine na razgovore o miru. I jedan i drugi paša hteli su da se proslave sređivanjem ovih teških prilika. Rat je zastao. Srbi su se nadali da će ove dvostruke pregovore moći da okrenu u svoju korist.

    I Miloš se najpre vratio Huršidu. Usudio se čak da ode u njegov logor. Vezir je, uostalom, sad pokazao izvesnu popustljivost, ali kad se došlo do najbitnije tačke, do pitanja oružja, zahtevao je jednostavno da mu se oružje preda. Kako Miloš nije mogao olako da se složi s ovim, ubrzo je uvideo da može biti teškoća oko njegovog izlaska iz turskog logora. To svakako nije bilo malo iskušenje za vezira. Ako zadrži ovog moćnog glavara koji je podigao ustanak, upravljao njime, vodio ga dosad, glavara za čiju je ličnost vezan uspeh ustanka, onda ne bi bilo mnogo teško savladati Srbiju, a on, vezir, znatno bi odskočio iznad svog suparnika Marašli Alije. Ali u logoru se nalazio jedan čovek koji nije dopustio ovo neverstvo. Ali-aga Serčesma, vezirov delibaša – isti onaj kome je Miloš 1813. godine u Takovu položio oružje pred noge – bio je ovoga puta doveo Miloša u logor i časnom rečju mu zajemčio povratak. „Ne boj se“, rekao mu je, „dok vidiš da smo živi ja i mojih hiljadu delija.“ I zaista je postigao da mu predadu Miloša i da ga on živog i zdravog dovede u Lešnicu. Ovde ga je, rekao je, prihvatio na časnu reč, ovamo ga opet dovodi na časnu reč. Ali ubuduće – dodao je – ne treba Miloš da veruje nikome, ni samom njemu, delibaši, nikad više. „Bili smo prijatelji; sad se razilazimo zauvek!“

    Marašli Ali-paša nije bio tako nepopustljiv kao Huršid. Popustio je pre svega i u najvažnijem pitanju. „Budite samo poslušni“, rekao je, „a onda možete za pojasom nositi koliko hoćete pištolja, i topove, što se mene tiče. Dabogda da vas ja“, dodao je, „posadim na arapske atove i odenem vas u samurovinu.“ Kad su Srbi postigli ovoliko, bili su zadovoljni i pokazali su se spremni da se inače povinuju.

    (Leopold Ranke)

POSTAVI ODGOVOR

*