Od sada i zvanično: Hrvatska ne kažnjava izlive nacizma

0

Zakoni kojima se kažnjava promocija nacizma u Hrvatskoj postoje, ali ih sudije nedosledno primenjuju. Treba li pooštriti te zakone? Zakonima se ne menja svest ljudi, kažu sagovornici Sputnjika. Potrebno je mnogo više.

Rasprave u Hrvatskoj o tome kako bi trebalo da se sankcionišu propagatori fašizma, nacizma i ustaštva ne stišavaju se. Tri regionalne stranke, Istarski demokratski savez (IDS), Primorsko-goranski savez (PGS) i Lista za Rijeku predložili su u Hrvatskom saboru izmene krivičnog zakonika prema kojima bi se isticanje simbola ustaštva, nacizma ili fašizma kažnjavalo sa šest meseci do dve godine zatvora.

Ova kazna, kaže se u predlogu, povećala bi se za trećinu ukoliko se delo počini elektronskim putem zbog brzog širenja sadržaja.

Vlada Andreja Plenkovića, međutim, odbila je ovaj predlog uz obrazloženje da već postoji zakonski okvir koji sankcioniše krivično delo mržnje i javnog podsticanja na nasilje i mržnju.

Ministar pravosuđa Dražen Bošnjaković podseća da je hrvatska vlada osnovala i Veće za suočavanje sa posledicama nedemokratskih režima, od koga se, kako je rekao, očekuju celokupna analiza stanja i preporuke.

Veće je dosta odmaklo u svom radu, rekao je premijer Plenković i dodao da prvi dokument koje je ovo telo pripremilo, a koji se odnosi prema totalitarnim režimima i kulturi sećanja prilično usaglašen među članovima Veća.

Veće je izradilo i uporednu analizu evropske prakse sankcionisanja sličnih krivičnih dela, i hrvatska vlada će, kada ti dokumenti, kako je Plenković rekao, „budu zreli“, razmotriti zakonsko regulisanje tih pitanja.

Predsednik IDS Boris Miletić poručuje da odbijanjem njihovog predloga izmena zakona hrvatska vlada poziva na normalizaciju ustaštva u hrvatskom javnom prostoru.

Činjenica je da u Hrvatskoj već postoji zakonski okvir kojim se izlivi nacističkih strasti sankcionišu kao krivična dela. Međutim, ti izlivi, barem tako izgleda u javnosti, ne sankcionišu se dovoljno. Sa druge strane, može li se zakonskim odlukama promeniti svest određenog broja ljudi u Hrvatskoj, koji ustaški režim smatraju legitimnim?

To pokazuju i primeri spomen-ploče HOS postavljenoj u Jasenovcu sa ustaškim pokličom „Za dom — spremni!“ ili poslednji istup sisačkog biskupa Vlade Košića, prema čijim rečima ustaštvo nije bilo fašizam, već „organizirano vojno delovanje u obrani Hrvatske kao države, o čijoj su se naravi kao državi pozitivno izrazili i blaženi Alojzije Stepinac i dr Franjo Tuđman, ali te su postrojbe to činile svim ’dopuštenim i nedopuštenim sredstvima‘, što je bio deo njihove zakletve“.

Ove reči, od kojih se ježi svaki razuman čovek, Košić je izrekao na promociji monografije posvećene proustaškom pevaču Marku Perkoviću Tompsonu koju je pisao akademik Josip Pečarić.

U Hrvatskoj nije problem u zakonskom okviru, već u sudskoj praksi, smatra Žarko Puhovski, nekadašnji predsednik Helsinškog odbora u Hrvatskoj i prominentni antifašista.

Postojeći zakonski okvir je dovoljan, ali sudska praksa to nije pokazala i zbog toga su predstavnici IDS, PGS i LZR hteli to da preciziraju, kaže Puhovski.

„Načelno, odgovor Vlade je zadovoljavajući, ali defakto u praksi nije, jer su se sudovi različito ponašali. Uz jednu napomenu koja je jako važna. Pre oko tri nedelje Ustavni sud je doneo jako značajnu odluku povodom prakse u jednoj opštini na severu Hrvatske u kojoj su jednu ulicu nazvali Ulicom 10. travnja (aprila), što je datum osnivanja NDH. Ustavni sud je zaključio da je to nedopustivo, tako da sad imamo neku vrstu sudske prakse koja bi možda mogla da se promeni“, kaže Puhovski.

Zakonskom normom ne možete promeniti društvo, kaže zagrebački novinar Denis Kuljiš — bitna je društvena praksa i ono što je u društvu dominantno.

Hrvatska vlada je nekada mogla da trenutno uklanja ustaške simbole, kao što je učinila Sanaderova vlada u Splitu 2008, ali tada su okolnosti bile drugačije, kaže Kuljiš.

Tada je ekonomski rast bio veliki, živelo se dobro i optimistički, kaže on.

„U toj situaciji vlast je imala autoritet. Danas kada je sve marginalne evropske zemlje zahvatila recesija, vlast ima oslabljen autoritet. Ona se mora dodvoravati masama. To se događa svugde. Nijedna vlada ne može sebi da priušti neke energične mere“, kaže Kuljiš.

Zbog toga se hrvatska vlada prema pitanjima iz prošlosti odnosi sa, kako Kuljiš kaže, velikim oprezom, taktički, ali radi ono što se od nje očekuje. Inače, ne bi preživela na političkoj sceni.

Hrvatska vlada bori se protiv ekstremnih desničara koliko može, kaže Kuljiš, ali je premijer Plenković prinuđen da lavira među svojim stranačkim kolegama i koalicionim partnerima jer je on, kako Kuljiš kaže, produkt unutarstranačke ravnoteže, kojom mora pažljivo da manipuliše.

„To je jedna stvar koja ti onemogućava da budeš baš odlučan. Kada je Sanader došao na vlast, imao je stabilnu većinu. Kada je Milanović došao na vlast, imao je stabilnu većinu, mogao je da uradi šta je hteo, a odabrao je da ne uradi ništa. Plenković je došao sa vrlo slabom, da ne kažem kilavom većinom, a odabrao je da nešto učini. To možda nije dovoljno i frustrira nas koliko je to daleko od onoga što nama zaista treba, ali nešto je napravio“, objašnjava Kuljiš.

Plenković je, prema Kuljiševim rečima, uspeo da u izvesnoj meri smiri najveće sukobe u društvu.

Pored toga što u Hrvatskoj još uvek nije okončana tranzicija u tržišnu ekonomiju, zabrinjavajuća tendencija u hrvatskom društvu je, prema Kuljiševim rečima, rast konzervativizma među elitama, gde crkva postaje dodatna legitimacijska podloga elita.

Da zakonima nije moguće menjati svest ljudi, slaže se i Puhovski. Radi se o klasičnom represivnom pristupu, dodaje on.

„Ono što je u Hrvatskoj problem jeste nedostatak reakcije. Hrvatska nema više desničarskih radikala nego druge evropske države, ali za razliku od, recimo, Nemačke ili Francuske, u kojima, kada dođe do ekscesa desnih radikala, levica i liberali masovno reaguju, u Hrvatskoj toga nema. Imate pet-šest dežurnih pričalica, među kojima sam i ja, koje zovu da reaguju, a ostali ćute“, kaže Puhovski.

Za promenu svesti potrebno je vreme, obrazovanje i povremena, ali, kako Puhovski kaže, pažljiva i ciljana represivna reakcija.

POSTAVI ODGOVOR

*