Одуприте се господару, интернету

0
Close up of business woman using cellphone, Image: 359317625, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Panthermedia

Само један покрет може да вас спасе од тиранина у вашем џепу

Досад сам, у свом серијалу колумни којима се залажем за невероватне идеје, поправио међурасне односе и решио проблем незапослене радне класе. Тако да је дошло време да се пребацимо на праву претњу будућности човечанства: ону у вашем џепу или на вашем столу.

Пребирајте мало по својим осећањима, и схватићете да је истина: ви сте заробљеници интернета. Дефинитивно ако сте млади, а све више ако сте стари, вашим свакодневним постојањем доминира компулзивна потреба да проверавате мејл и Твитер, и Фејсбук, и Инстаграм с фреквенцијом која нема никакво утемељење у комуникационим потребама.

Kомпулзије су ретко безопасне. Интернет вас вероватно неће оставити опустошеним и осиромашеним. Али он захтева од вас да се интензивно фокусирате, и то бесно, и да будете стално на ефемери која попуњава тај малени екран, и да искусите традиционалну милост постојања у стању дистракције на неодређено време.

Ови уређаји дају нам и нове начине постојања. Али ми их не користимо на разуман начин. Они су господари; не ми. Они су направљени тако да нас навуку, као што наводи социјални психолог Адам Алтер у својој новој књизи Неодољиви – и да нас излуде, да нас одврате, да нас узбуде и да нас преваре. Лицкамо се за њих и удварамо се као што бисмо љубавнику; предајемо своју приватност њиховим захтевима. Смартфон је у седлу, и обада човечанство.

Зато нам је потребан покрет – дигитална трезвеност, назовимо га тако – како бисмо повратили макар део контроле.

„Трезвеност?“, могли бисте да се побуните, док једним оком читате неки бесни пост ваших пријатеља на друштвеним мрежама. „Мислиш, као, прохибиција? За нешто од чега скоро свима зависи свакодневни живот и посао, који је основа наше економске – сачекај, само да фејвујем овај твит…“

Не, не као прохибиција. Трезвеност не мора да значи потпуно скидање; оно може да буде оличење културе уздржавања која покушава да задржи поједини производ на свом месту. А интернет, као алкохол, може да буде пример технологије која треба да буде разумно ограничена и законом и обичајима.

Прерано је да схватимо шта је онлајн живот урадио од нас у целости. Он свакако испоручује неке социјалне бенефите, неке интелектуалне предности, и представља важан део економског раста. Али постоје и јасни разлози који упућују да онлајн живот храни нарцисизам, отуђење и депресију, да је то опијум за нижу класу и да на оне политички ангажоване делује као да нису нормални, и да нам више узима од креативности и размишљања него што нам даје. У исто време, доба интернета је засад ера мехура, стагнације и демократског труљења – тешко да је златно доба у чије обичаје не треба да дирамо.

Покрет дигиталне трезвености могао да почне побуном против повезаности свега, и иницијативом да се створи више простора на којима је употреба интернета илегална, где се на њу не гледа са одобравањем или је скроз забрањена. Донесите строже законе о употреби мобилних телефона у колима, уклоните рачунаре из учионица, ставите посебне „кутије за телефоне“ у ресторане где ће гости морати да их оставе, конфискујте телефоне који пиште у музејима, црквама и библиотекама, донесите корпоративне уредбе које забрањују чекирање мејла на састанцима.

А онда долазе озбиљнији кораци. Уклоните компјутере – све компјутере – из основних школа, јер не постоји никакав доказ да они побољшавају учење. Нека деца прво уче из књига, а онда траже онлајн; нека се играју мало у правом животу пре него што их опхрва виртуелни.

Онда наставите. Нека буде подигнута доња старосна граница за приступ Фејсбуку, на 16 година са садашњих 13. Ученици средњих школа да не доносе телефоне у школу. Деца испод 13 година не треба уопште да их имају.

Претпостављам да ће један део више класе да прихвати неки сегмент мојих идеја за мог живота, а гарант ће то урадити неке религиозне породице. Али масе ће и даље бити навучене, а технологија ће еволуирати и наћи још начина да се имерзира у наш живот, ефикасно и комплетно.

Али шта ако бисмо одлучили да је оно што је добро за наше владаре из Силицијумске долине, који шаљу децу у обичне школе без рачунара, добро и за нас? Наши уређаји нека буду с нама стално, али хајде да бирамо под којим условима. Само морамо да одаберемо заједно, да прихватимо и трезвеност и патернализам.

Њу Јорк Тајмс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*