Огњен Станковић: РОДЕ НА ЂУБРИШТУ

0

Усликао сам пре пар месеци једну фотографију и готово одмах заборавио на њу. Вероватно би и остала заборављена да нисам отворио налог на Инстаграму, па преталашкао по телефону у потрази за интересантним сликама које би поделио са својим виртуалним пријатељима.

Да није било тог мог интернет активизма, највероватније бих слику за који месец пребацио са телефона на диск, као што увек радим када ми се напуни меморија.

Завршила би непримећена у неком бекап фолдеру заједно са стотинак других фотографија, и тамо би остала да чека да је неко некад можда види или обрише. Али ето, случајно сам се ипак саплео о њу раније, па су ми се вратила и размишљања, или боље речено утисак који је усликани призор оставио на мене. Желео бих да то поделим са вама. Унапред хвала.

Решио једном један Градоначелник да своје јавне активности подигне на виши ниво. Ангажовао саветнике на многим пољима, а они се сетили да за све групе грађана истог и сродног занимања, организују пријеме. Замисао је била да Градоначелник тиме покаже своју озбиљност, темељност, као и отвореност за сарадњу. А и да искористи прилику за давање неких основних смерница у томе шта он као Градоначелник очекује од ове или оне феле.

Веровали или не, међу тим еснафским групама људи некако су се нашли и вероучитељи. Иако је пријем за њих организован једног радног дана преподне, у њихово званично радно време, већи број вероучитеља ипак је дошао. Онај ко је заказивао састанак, изабрао је термин баш као да је знао да ретко ко од вероучитеља на послу добије нормалан распоред часова. Елем, гости предвеђени својим координатором, у договорено време, уведени су у пријемну салу реновиране старе градске грађевине . Покушаћу да препричам шта сам чуо да се даље десило. Можда прича неће бити потпуно веродостојна али крајња поента сигурно јесте.

После малог кашњења, Градоначелник улази са својим сарадником (чије су руке заузете фасциклама), погледом прелази преко сале и полутихо пита ађутанта „Ко су беше ови? … Аха, вероучитељи, добро“. Дошао је тренутак његовог обраћања гостима.

„Поштовани и драги вероучитељи добродошли!… Драго ми је да се данас видимо… драго ми је да сте се одазвали мом позиву… Ви радите један врло важан и одговоран посао…“ Паузе између реченица наговештавале су да није баш најсигурнији шта жели да каже тј. да се за овој говор или није спремао или је заборавио коцепт. А онда, као да му је синуло. „Аха! Знате!“ драмска пауза „Кад стране силе желе да освоје неку земљу, они прво у ту земљу пошаљу шпијуне. И знате ли где шпијуни… агенти… прво иду?“ Динамика којом је говорио видно је заинтересовала окупљене. „Иду на гробља!“ Погледи са седишта говорили су једно велико „А?“ Градоначелник је наставио „Иду на гробља!“ поново пауза „ Иду на гробља! И то не само на главна гробља, него и на она споредна и на сеоска и тако даље. Зашто? Зато што су гробља огледало једног народа! Ако су гробља сређена, уређена, очишћена, онда тај народ брине о својој прошлости, онда тај народ није лако поробити. А ако нису, онда је тај народ слаб!“ Вероучитељи су назирали да ту има неке истине али им још увек није било јасно зашто он то њима говори. „Видите, наша гробља… она нису… не можемо рећи да су сјајна …“ признао је исповедним тоном а онда се вратио револуционарном ставу „А ви радите један врло важан и одговоран посао! Зато сам вас и позвао, зато сам и све остале позвао, да сви ми који смо задужени да се бринемо о напретку нашег града и грађана…“ и ту је наставио са мало дужом уопштеном причом о заједничком раду коју је вероватно свима причао. На крају се још једном, широко раширених руку, захвалио гостима на посети, обавестио их да мора одмах да крене даље због обавеза, на тренутак се припремио да да завршну реч и спуштајући руке поентирао „И тако, видите шта може да се уради за та гробља!“

Врата су се за домаћином затворила а гости се у неверици међусобно погледали. У складу са амбијентом пријемне сале неко се само на тренутак поражено осмехнуо одмахујући главом, а пригушени кикот неког другог није престао ни на улици (где више није ни био пригушен) . Ни у сну нису очекивали да ће неко, а посебно неко на том положају, упоредити њихову службу са обуком деце за понашање на гробљу. Брзо се та прича (заједно са неверицом, извесним разочарењем а и кикотом) пронела и код оних који нису били присутни. А неким кривинашима, који су пријем изескивирали наводним обавезама, искрено је из срца излетело оно „Е, да сам знао да дођем и ја..“

Прошло је више година од тог пријема и као свештеник обишао сам многа гробља. И градска и приградска и сеоска. И како је време ишло, а ја упознавао широк спектар гробљанских обичаја и праксе, сразмерно сам схватао и мудрост која је у тој пријемној сали пре великог финиша изречена: „Гробља су огледало једног народа.“

Искрено говорећи, да ли шпијуни заиста анализирају гробља, или је то тек само једна интересантна кафанска прича, остало ми је непознато, али да је гробље слика културе, слоге и јачине идентитета једног народа у то сам сада готово сигуран. Све се на гробљу види; и у шта и како у то народ верује – по облику, боји и символима на споменицима, и каква је слога или неслога – по одржавању, и култура – по чистоћи, или некултура – по баченом ђубрету, и писменост – по епитафима… и какав однос народ има према смрти а самим тим и какав однос народ има према животу.

У том контексту, утешно ми је изгледало главно градско гробље на које сам одлазио тек пар пута годишње. Јасно испарцелисано, увек очишћено, са зеленилом које се одржава, ма просто да пожелиш да умреш (рече један иронично). „Ипак има наде“, мислио сам тешећи се.

Међутим, једног кишног дана, та мала утеха је исчезла са подмуклим смрадом који се увукао у мој нос док сам излазио из ауто. „Шта је ово? Шта толико смрди?“ питао сам једног радника. „Па депонија.“ одговорио је. „Нешто су данас просипали?“ био сам збуњен. „Пала је киша. Тако је увек кад мало падне киша. Ниси знао?“ Не, нисам знао.
Знао сам да је депонија негде на овом крају града, али да се овакав смрад због ње осећа на гробљу – то нисам знао. „Ето, то смо ми“ промумлао сам поражен и продужио за својим обавезама.

Прошло је и од тада неколико година, и будући да сам тек неких десетак пута посетио исто место, (и то у дане када је било ведро и сунчано) делимично сам заборавио на смрад који зна да ту издоминира после кише.

Но овог лета, први пут сам због једне требе отишао до дела гробља који се налази најближе депонији. Време је било и више него сунчано. Температура преко тридесет степени, два сата у подне, сунце пржи мене и пар присутних. Тамо – сасвим нов призор за мене. Гробови углавном без споменика, само дрвени крстови са сахране. Понеки са натписом Н.Н. понеки са натписом МУП, шта год то значило… Стазе дупло уже, нема где ауто да се окрене. По зараслим гробовима оборене вазе и свећњаци. Ако бих упоређивао, ништа неуобичајено за нека друга гробља, али много мање уређено него главни део на који сам обично ишао.

Бацам поглед ка депонији. Изгледа као да се приближава. Можда се и стварно приближава по који метар дневно. Доминира присуством. Багер обара преко ивице ђубре које довозе камиони а затим преко тога навлачи земљу.

И онда видим њих. Роде. На ивици депоније стоји цело јато рода. „Зашто су слетеле на ђубриште? Зар им не смета смрад? Па није ваљда да се овде хране?“ биле су то прве мисли које су ми синуле. Али све је било спремно за парастос и питања у мојој глави остадоше неизречена и без одговора.

Окренуо сам се ономе због чега су ме људи позвали. Свеће су биле упаљене, тамјан је замирисао и помолили смо се Богу за покој једне душе. Мада… молитва за упокојене на гробљу никада није само за покој једне душе. Чак и ако мислима не додирнемо душе и неких других упокојених, чак и ако нам поглед не падне на нечије име на крсту (па нека буде и Н.Н. или МУП), па помислимо „Дај Боже и њему неко олакшање ако му је потребно“. Чак и ако се не сетимо никог упокојеног до оног на чији гроб смо дошли (шта верујем да је немогуће) а оно саме Богонадахнуте речи молитве вапе за нашим личним спасењем. Само треба усмерити пажњу на смисао и дух онога шта се чита и пева. Треба само усмерити пажњу бар упола колико је држимо на томе како су свеће запаљене и да ли је могло боље да се оплеви. И чућемо да се у тим молитвама молимо и за своје спасење.

Након последњег „Амин“ нисмо дуго остали због неподношљиве врућине. Пре него да уђем у ауто (који је био паркиран у мало сређенијем делу) мисли су ми се вратиле родама. И даље су биле на истом месту. Цели призор изазвао је у мени много асоцијација, отворених питања, неизречених одговора и закључака. Извадио сам телефон и сликао. Знао сам да ћу због обавеза којима сам хитао заборавити тај призор и да фиоку у коју сам све сместио нећу никад више отворити ако ме нешто не подсети на то. „Паметни пишу, будале памте“. Не знам шта важи за оне који сликају. У сваком случају тако је настао овај запис.

У доњем делу слике несређено гробље, депонија, смрад распадања отпада органског порекла – једном речју – смрт. На средини роде, као символ рађања за земаљски живот, као символ дара који добијамо самим постојањем. Изнад тога зелено – плавкаста планина, чиста природа, чист ваздух, чиста планинска вода – хармонија коју смо позвани да остваримо и чувамо као господари творевина. И изнад свега тога небо. Плаво, широко, непрегледно, као вечно небо вечног живота.

Ако желимо да се удубимо у призор видећемо да смо и ми ту, појединачно, сваки негде на тој слици. Са ове или оне стране границе која се назире на хоризонту. Границе између правог живота и смрти.

Али да се вратим на причу са почетка и повежем је са овим призором. Да се вратим на причу о народу и његовој гробљанској слици. Понављам, у праву је био Градоначелник. Наша гробља јесу наш одраз у огледалу. Ту се види наш прави однос према животу. Однос целог народа, не појединачни. Јер увек, на сваком гробљу, без обзира како било запуштено нађе се и неки сређени гроб. Нађе се неко ко и у таквом окружењу покаже своју културу, упали свеће, окади и узнесе молитву. Посведочи прави однос према животу и смрти. Нађе се и неко такав. И не само један. Много их је више него што можда изгледа. Али и они, иако дају мотивацију, не мењају у многоме укупну слику. Наша запуштена и загађена гробља сведоче о нама. Ми сведочимо о себи кроз оно шта чинимо, кроз трагове које остављамо.

Па и када неко наизглед направи неки ред, уреди, огради – опет је ту смрад који се подмукло увлачи у ноздрве и говори о ономе шта се на тренутак не види. А то је да ми као народ постајемо оне роде са слике. Роде на ђубришту. Они који требају да буду носиоци живота постају стрвинари који живот хране смрћу. Не само кроз напрскану, модификовани и ко зна какву храну, већ пре свега кроз духовни отров којим хранимо своје душе. Понављам, говорим све ово у глобалу. Има појединаца који воде другачији живот, има оних који као библијски праведници не подлежу утицају околине али засигурно нити су у већини, нити их већина прихвата као исправан образац. Баш као ретке роде међу нашим птицама. А статике нема. Не могу роде да стоје и чекају – морају да се хране. Или ће се хранити стрвинама и глодарима са ђубришта, и на крају и саме бити закопане на депонији која се приближава, или ће полетети ка чистим пределима који се сједињују са небом. Евентуалне даље закључке остављам вама. Хвала.

Огњен Станковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*