Ognjen Stanković: RODE NA ĐUBRIŠTU

0

Uslikao sam pre par meseci jednu fotografiju i gotovo odmah zaboravio na nju. Verovatno bi i ostala zaboravljena da nisam otvorio nalog na Instagramu, pa pretalaškao po telefonu u potrazi za interesantnim slikama koje bi podelio sa svojim virtualnim prijateljima.

Da nije bilo tog mog internet aktivizma, najverovatnije bih sliku za koji mesec prebacio sa telefona na disk, kao što uvek radim kada mi se napuni memorija.

Završila bi neprimećena u nekom bekap folderu zajedno sa stotinak drugih fotografija, i tamo bi ostala da čeka da je neko nekad možda vidi ili obriše. Ali eto, slučajno sam se ipak sapleo o nju ranije, pa su mi se vratila i razmišljanja, ili bolje rečeno utisak koji je uslikani prizor ostavio na mene. Želeo bih da to podelim sa vama. Unapred hvala.

Rešio jednom jedan Gradonačelnik da svoje javne aktivnosti podigne na viši nivo. Angažovao savetnike na mnogim poljima, a oni se setili da za sve grupe građana istog i srodnog zanimanja, organizuju prijeme. Zamisao je bila da Gradonačelnik time pokaže svoju ozbiljnost, temeljnost, kao i otvorenost za saradnju. A i da iskoristi priliku za davanje nekih osnovnih smernica u tome šta on kao Gradonačelnik očekuje od ove ili one fele.

Verovali ili ne, među tim esnafskim grupama ljudi nekako su se našli i veroučitelji. Iako je prijem za njih organizovan jednog radnog dana prepodne, u njihovo zvanično radno vreme, veći broj veroučitelja ipak je došao. Onaj ko je zakazivao sastanak, izabrao je termin baš kao da je znao da retko ko od veroučitelja na poslu dobije normalan raspored časova. Elem, gosti predveđeni svojim koordinatorom, u dogovoreno vreme, uvedeni su u prijemnu salu renovirane stare gradske građevine . Pokušaću da prepričam šta sam čuo da se dalje desilo. Možda priča neće biti potpuno verodostojna ali krajnja poenta sigurno jeste.

Posle malog kašnjenja, Gradonačelnik ulazi sa svojim saradnikom (čije su ruke zauzete fasciklama), pogledom prelazi preko sale i polutiho pita ađutanta „Ko su beše ovi? … Aha, veroučitelji, dobro“. Došao je trenutak njegovog obraćanja gostima.

„Poštovani i dragi veroučitelji dobrodošli!… Drago mi je da se danas vidimo… drago mi je da ste se odazvali mom pozivu… Vi radite jedan vrlo važan i odgovoran posao…“ Pauze između rečenica nagoveštavale su da nije baš najsigurniji šta želi da kaže tj. da se za ovoj govor ili nije spremao ili je zaboravio kocept. A onda, kao da mu je sinulo. „Aha! Znate!“ dramska pauza „Kad strane sile žele da osvoje neku zemlju, oni prvo u tu zemlju pošalju špijune. I znate li gde špijuni… agenti… prvo idu?“ Dinamika kojom je govorio vidno je zainteresovala okupljene. „Idu na groblja!“ Pogledi sa sedišta govorili su jedno veliko „A?“ Gradonačelnik je nastavio „Idu na groblja!“ ponovo pauza „ Idu na groblja! I to ne samo na glavna groblja, nego i na ona sporedna i na seoska i tako dalje. Zašto? Zato što su groblja ogledalo jednog naroda! Ako su groblja sređena, uređena, očišćena, onda taj narod brine o svojoj prošlosti, onda taj narod nije lako porobiti. A ako nisu, onda je taj narod slab!“ Veroučitelji su nazirali da tu ima neke istine ali im još uvek nije bilo jasno zašto on to njima govori. „Vidite, naša groblja… ona nisu… ne možemo reći da su sjajna …“ priznao je ispovednim tonom a onda se vratio revolucionarnom stavu „A vi radite jedan vrlo važan i odgovoran posao! Zato sam vas i pozvao, zato sam i sve ostale pozvao, da svi mi koji smo zaduženi da se brinemo o napretku našeg grada i građana…“ i tu je nastavio sa malo dužom uopštenom pričom o zajedničkom radu koju je verovatno svima pričao. Na kraju se još jednom, široko raširenih ruku, zahvalio gostima na poseti, obavestio ih da mora odmah da krene dalje zbog obaveza, na trenutak se pripremio da da završnu reč i spuštajući ruke poentirao „I tako, vidite šta može da se uradi za ta groblja!“

Vrata su se za domaćinom zatvorila a gosti se u neverici međusobno pogledali. U skladu sa ambijentom prijemne sale neko se samo na trenutak poraženo osmehnuo odmahujući glavom, a prigušeni kikot nekog drugog nije prestao ni na ulici (gde više nije ni bio prigušen) . Ni u snu nisu očekivali da će neko, a posebno neko na tom položaju, uporediti njihovu službu sa obukom dece za ponašanje na groblju. Brzo se ta priča (zajedno sa nevericom, izvesnim razočarenjem a i kikotom) pronela i kod onih koji nisu bili prisutni. A nekim krivinašima, koji su prijem izeskivirali navodnim obavezama, iskreno je iz srca izletelo ono „E, da sam znao da dođem i ja..“

Prošlo je više godina od tog prijema i kao sveštenik obišao sam mnoga groblja. I gradska i prigradska i seoska. I kako je vreme išlo, a ja upoznavao širok spektar grobljanskih običaja i prakse, srazmerno sam shvatao i mudrost koja je u toj prijemnoj sali pre velikog finiša izrečena: „Groblja su ogledalo jednog naroda.“

Iskreno govoreći, da li špijuni zaista analiziraju groblja, ili je to tek samo jedna interesantna kafanska priča, ostalo mi je nepoznato, ali da je groblje slika kulture, sloge i jačine identiteta jednog naroda u to sam sada gotovo siguran. Sve se na groblju vidi; i u šta i kako u to narod veruje – po obliku, boji i simvolima na spomenicima, i kakva je sloga ili nesloga – po održavanju, i kultura – po čistoći, ili nekultura – po bačenom đubretu, i pismenost – po epitafima… i kakav odnos narod ima prema smrti a samim tim i kakav odnos narod ima prema životu.

U tom kontekstu, utešno mi je izgledalo glavno gradsko groblje na koje sam odlazio tek par puta godišnje. Jasno isparcelisano, uvek očišćeno, sa zelenilom koje se održava, ma prosto da poželiš da umreš (reče jedan ironično). „Ipak ima nade“, mislio sam tešeći se.

Međutim, jednog kišnog dana, ta mala uteha je isčezla sa podmuklim smradom koji se uvukao u moj nos dok sam izlazio iz auto. „Šta je ovo? Šta toliko smrdi?“ pitao sam jednog radnika. „Pa deponija.“ odgovorio je. „Nešto su danas prosipali?“ bio sam zbunjen. „Pala je kiša. Tako je uvek kad malo padne kiša. Nisi znao?“ Ne, nisam znao.
Znao sam da je deponija negde na ovom kraju grada, ali da se ovakav smrad zbog nje oseća na groblju – to nisam znao. „Eto, to smo mi“ promumlao sam poražen i produžio za svojim obavezama.

Prošlo je i od tada nekoliko godina, i budući da sam tek nekih desetak puta posetio isto mesto, (i to u dane kada je bilo vedro i sunčano) delimično sam zaboravio na smrad koji zna da tu izdominira posle kiše.

No ovog leta, prvi put sam zbog jedne trebe otišao do dela groblja koji se nalazi najbliže deponiji. Vreme je bilo i više nego sunčano. Temperatura preko trideset stepeni, dva sata u podne, sunce prži mene i par prisutnih. Tamo – sasvim nov prizor za mene. Grobovi uglavnom bez spomenika, samo drveni krstovi sa sahrane. Poneki sa natpisom N.N. poneki sa natpisom MUP, šta god to značilo… Staze duplo uže, nema gde auto da se okrene. Po zaraslim grobovima oborene vaze i svećnjaci. Ako bih upoređivao, ništa neuobičajeno za neka druga groblja, ali mnogo manje uređeno nego glavni deo na koji sam obično išao.

Bacam pogled ka deponiji. Izgleda kao da se približava. Možda se i stvarno približava po koji metar dnevno. Dominira prisustvom. Bager obara preko ivice đubre koje dovoze kamioni a zatim preko toga navlači zemlju.

I onda vidim njih. Rode. Na ivici deponije stoji celo jato roda. „Zašto su sletele na đubrište? Zar im ne smeta smrad? Pa nije valjda da se ovde hrane?“ bile su to prve misli koje su mi sinule. Ali sve je bilo spremno za parastos i pitanja u mojoj glavi ostadoše neizrečena i bez odgovora.

Okrenuo sam se onome zbog čega su me ljudi pozvali. Sveće su bile upaljene, tamjan je zamirisao i pomolili smo se Bogu za pokoj jedne duše. Mada… molitva za upokojene na groblju nikada nije samo za pokoj jedne duše. Čak i ako mislima ne dodirnemo duše i nekih drugih upokojenih, čak i ako nam pogled ne padne na nečije ime na krstu (pa neka bude i N.N. ili MUP), pa pomislimo „Daj Bože i njemu neko olakšanje ako mu je potrebno“. Čak i ako se ne setimo nikog upokojenog do onog na čiji grob smo došli (šta verujem da je nemoguće) a ono same Bogonadahnute reči molitve vape za našim ličnim spasenjem. Samo treba usmeriti pažnju na smisao i duh onoga šta se čita i peva. Treba samo usmeriti pažnju bar upola koliko je držimo na tome kako su sveće zapaljene i da li je moglo bolje da se oplevi. I čućemo da se u tim molitvama molimo i za svoje spasenje.

Nakon poslednjeg „Amin“ nismo dugo ostali zbog nepodnošljive vrućine. Pre nego da uđem u auto (koji je bio parkiran u malo sređenijem delu) misli su mi se vratile rodama. I dalje su bile na istom mestu. Celi prizor izazvao je u meni mnogo asocijacija, otvorenih pitanja, neizrečenih odgovora i zaključaka. Izvadio sam telefon i slikao. Znao sam da ću zbog obaveza kojima sam hitao zaboraviti taj prizor i da fioku u koju sam sve smestio neću nikad više otvoriti ako me nešto ne podseti na to. „Pametni pišu, budale pamte“. Ne znam šta važi za one koji slikaju. U svakom slučaju tako je nastao ovaj zapis.

U donjem delu slike nesređeno groblje, deponija, smrad raspadanja otpada organskog porekla – jednom rečju – smrt. Na sredini rode, kao simvol rađanja za zemaljski život, kao simvol dara koji dobijamo samim postojanjem. Iznad toga zeleno – plavkasta planina, čista priroda, čist vazduh, čista planinska voda – harmonija koju smo pozvani da ostvarimo i čuvamo kao gospodari tvorevina. I iznad svega toga nebo. Plavo, široko, nepregledno, kao večno nebo večnog života.

Ako želimo da se udubimo u prizor videćemo da smo i mi tu, pojedinačno, svaki negde na toj slici. Sa ove ili one strane granice koja se nazire na horizontu. Granice između pravog života i smrti.

Ali da se vratim na priču sa početka i povežem je sa ovim prizorom. Da se vratim na priču o narodu i njegovoj grobljanskoj slici. Ponavljam, u pravu je bio Gradonačelnik. Naša groblja jesu naš odraz u ogledalu. Tu se vidi naš pravi odnos prema životu. Odnos celog naroda, ne pojedinačni. Jer uvek, na svakom groblju, bez obzira kako bilo zapušteno nađe se i neki sređeni grob. Nađe se neko ko i u takvom okruženju pokaže svoju kulturu, upali sveće, okadi i uznese molitvu. Posvedoči pravi odnos prema životu i smrti. Nađe se i neko takav. I ne samo jedan. Mnogo ih je više nego što možda izgleda. Ali i oni, iako daju motivaciju, ne menjaju u mnogome ukupnu sliku. Naša zapuštena i zagađena groblja svedoče o nama. Mi svedočimo o sebi kroz ono šta činimo, kroz tragove koje ostavljamo.

Pa i kada neko naizgled napravi neki red, uredi, ogradi – opet je tu smrad koji se podmuklo uvlači u nozdrve i govori o onome šta se na trenutak ne vidi. A to je da mi kao narod postajemo one rode sa slike. Rode na đubrištu. Oni koji trebaju da budu nosioci života postaju strvinari koji život hrane smrću. Ne samo kroz naprskanu, modifikovani i ko zna kakvu hranu, već pre svega kroz duhovni otrov kojim hranimo svoje duše. Ponavljam, govorim sve ovo u globalu. Ima pojedinaca koji vode drugačiji život, ima onih koji kao biblijski pravednici ne podležu uticaju okoline ali zasigurno niti su u većini, niti ih većina prihvata kao ispravan obrazac. Baš kao retke rode među našim pticama. A statike nema. Ne mogu rode da stoje i čekaju – moraju da se hrane. Ili će se hraniti strvinama i glodarima sa đubrišta, i na kraju i same biti zakopane na deponiji koja se približava, ili će poleteti ka čistim predelima koji se sjedinjuju sa nebom. Eventualne dalje zaključke ostavljam vama. Hvala.

Ognjen Stanković

POSTAVI ODGOVOR

*