Окупаторски војник који је сину дао српско име и говорио искључиво српски језик!

1

Момчило је купио фотографију из 1918, а она га је одвела до истине о окупаторском официру који је сину дао српско име
У његовом присуству нико није смео да каже ружну реч против Срба
Шумадинац Момчило, страствени колекционар, купио је преко интернет огласника фотографију из 1918, а она га је одвела до непознате приче о окупатору из Првог рата, официру аустроугарске војске, који је толико волео Србе да је сину дао српско име.
Његово име је Витезслав Kнејфл, био је пореклом Чех, а у време Првог светског рата војни командант Рудника, варошице крај Kрагујевца. У време војсковања фотографисао је Шумадију, а његове слике су се током протеклих 100 година расуле по свету. Једна је стигла у руке Момчила Пауновића са Рудника 2013. године.

Тајна прве фотографије

– На интернет огласнику купио сам стару фотографију војника из Првог рата. Исти продавац сутрадан је поставио још једну. И њу сам купио. Заинтригирало ме је што је на фотографијама иста позадина, мој Рудник. Имена људи и локација била су исписана на чешком. Питао сам продавца одакле му фотографије, он ми рече да их је добио од пријатеља, он од свог оца, а оцу је фотографије поклонио неки Чех. Замолио сам га да ми прода целу колекцију – сведочи Момчило.

Он је причу о „чешким фотографијама“ на којима се види шумадијска варошица Рудник испричао рођаки која живи у Прагу, а она новинару Kарелу Рожанеку, репортеру чешке телевизије. Прича о ратним фотографијама непознатог аутора га је заинтересовала и већ јула 2014. био је са својом екипом на Руднику.
– Његова репортажа од три и по минута емитована је на чешкој државној телевизији 27. јула 2014. године у ударном термину у пола осам. У пола девет новинар ме позва и каже да је прилог видело више од два милиона људи. Јавила му се госпођа која је на фотографијама из репортаже препознала свог деду, позвала га и инсистирала да под хитно разговара са мном. Упознали смо се преко Скајпа – сведочи Момчило.
Жена се представила као Дана Kалинова, рекла је да јој се млађа сестра зове се Јана Фајтова и да хоће са Момчилом да разговара о свом деди, Витезславу Kнејфлу.

Објаснила је да је, у време емитовања прилога, спремала вечеру. Угледавши на ТВ екрану слику свога деде испустила је све што је држала у рукама.
– Испричала ми је да су њен деда Витезслав, бака Магдалена и стриц Виктор, који је тада имао три године, боравили на Руднику од јануара 1917. до 1918. године, када се војска повукла из Србије. Он је током Првог светског рата био војни командант, представник окупаторске аустроугарске војске. У то време је и фотографисао Рудник. Рекла ми је да са сестром жели да дође у Србију. Такође ми је испричала да је њен деда сину који му се родио после рата, 1920. у Прагу, дао је српско име – Мирко, јер је много волео Србе. И ја сам их позвао у госте- прича Момчило.


После шлога проговорио српски

Што је још чудније, Витезслав Kнејфл је 1966. године доживео мождани удар, а након тога почео је да говори искључиво српски језик, све до смрти 1969, пуне три године. Породица је морала да доводи преводиоце у кућу јер нису деду разумели.
У јуну 2015. године Kнејфлове унуке стигле су на Рудник. У Дому културе организована је изложба фотографија њиховог деде, као и културно- уметнички програм. Гости су били и изасланици чешке амбасаде.

– Њих две су изашле на бину с фотографијом коју су донеле из Прага, истом какву сам ја купио. Јана Kалинова признала је пред свима да су на Рудник дошле са зебњом да би могле чути како је њихов деда у Шумадији учинио неко зло, некога убио. Нису веровале у то јер им је деда стално причао о Србима и у његовом присуству нико није смео да каже ружну реч против Срба. „Видевши како сте нас ви овде дочекали, знамо да смо дошле међу пријатеље“, рекла је Јана, док су многи у сали плакали – прича Момчило.

Он данас каже да је све ово што се десило била нека божја промисао и да није све било случајно, још од оне куповине старе фотографије преко интернета. Момчило подвлачи да ништа на Kнејфловим фотографијама не показује престрављени народ током окупације. На фотографијама је свадба, вашар на коме је 400 људи, ту су знаменитости овог краја, па свештеник из села Белановица коме је то била једина фотографија у животу. Познато је да је током Великог рата у Србији свештеницима било онемогућено свако идеолошко деловање. Али као да је Рудник под Kнејфлом био издвојена оаза мира у поробљеној Србији.

Српско – чешко пријатељство

Момчило појашњава да наклоност аустроугарског официра према Шумадинцима потиче од тога што је Чех. Он подсећа да српско- чешко пријатељство вуче корене још из доба цара Душана и чешког краља Kарла ИВ који су се у међусобној преписци обраћали један другоме са „најмилији брате“. У својим успоменама на окупацију од 1915. до 1918. године политичар и историчар Драгиша Лапчевић писао је да су позната злодела која су чинили аустроугарски војници у Мачви и у Срему, а да су једини изузетак били Чеси.

– Вешање становника Србије била је обична појава на свим странама (…) Зулум је свуда био (…) Изузетак су чинили само Чеси, ако би се где који потревио- писао је Лапчевић.

– Ми на Руднику смо имали ту срећу да нам се потрефи баш тај Чех- каже колекционар Момчило Пауновић.

Kрајем новембра прошле године Пауновић је у крагујевачкој Народној библиотеци Вук Kараџић уприличио зложбу „Рудник са околином кроз објектив Витезслава Kнејфла“. Изложене су фотографије из колекције Момчила Пауновића. Усликао их је Kнејфл.

Марија Раца, Телеграф