Оно што други прећуткују: Kо је све био на консултацијама код Вучића

Кад Александар Вучић преузме дужност председника Србије, мораће да обави консултације са представницима парламентарних партија о предлогу будућег мандатара за састав Владе Србије. Пошто Спутњик говори оно што други прећуткују, пре свих вам дајемо на увид интегралне транскрипте свих разговора из Председништва Србије.

0

— Опеглај ми ону укопну кошуљу, заповеди Веља Илић супрузи.
— Куку, Велимире, шта причаш?
— Ма храбрим себе, па се шалим. Идем сутра код Оног за Београд, нећу да ми каже да сам згужван после избора. А Бошко сав налицкан.
— Какви сте ви сад?
— Как′е ја везе имам са Бошком.
— Ти и Вучић, то сам питала.
— Испеглај кошуљу и иди лези. Да нећеш и ти кô Дубравка да ме напустиш, рече Веља и насу чашицу ракије.

Е, мученице моја, исти смо ти и ја. (као да рече оној препеченици)

За то време на Андрићевом венцу Александар Вучић виче на телевизор.

— Председниче, сутра долазе…
— Јаооо, Јовићу, да сам ти ја Радоњић не би ти мени више ушао…
— Председниче, Звезда води, зашто се нервирате, упита Сузана Васиљевић.
— Зна председник да водимо, али председник хоће да све буде перфектно, председник хоће да увек имамо преко 50 поена разлике, сигурним гласом добаци Небојша Стефановић.
— Не дирајте ми Јовића, ово ја њему као Дуле Вујоо… Ово ја њему из најбоље намере. И лепо сам рекао да нећу више са вама да гледам кошарку.
— Ја сам све спремила, ујутру ћу бити овде у седам. Новинари долазе око девет, рече Сузана Васиљевић и оде.
— А ове кутије, ко ће то да распакује, па не може све Небојша, упита Вучић.
— Мартиновић се понудио, каже воли он да пресложи све, чу се глас Васиљевићеве из ходника.
— Јесам ли ја у нашој делегацији, упита Небојша Стефановић држећи кваку од врата кабинета.
— Јок него је Дејан Вук Станковић. Па ти си Небојша. И немој да те сутра Зорана надгласа.
— Бићу јак председниче! Лаку ноћ, рече Небојша и изађе.

Каква црна ноћ. Е, мој Небојша. И после као што њега не предлажем за премијера. То мора да буде неко… (мисли у себи Вучић)

Минут до десет ујутру. Председништво Србије.

— Нека уђу Ивица и његови, рече председник Александар Вучић.
— Председниче, ја сам ту, тихо ће шеф кабинета Ивица Којић.
— Дачић, Ивица Дачић Којићу, знам и ја да је ово небитно, али да испоштујемо форму.
— А Миле?
— Који сад Миле?
— Па Додик? Зар га нисте видели кад сте дошли?
— Шта ће Додик на консултацијама за састав Владе? Идем ја до њега тамо у салон.
— Откуд ти, Миле?
— Па дошао. Добијам редовно ове ваш прес-најаве догађаја, па и не гледам шта пише, него одмах за Београд.
— Ако си ти мени дошао, нека те. Брзо ћу ја ово, па идемо на неко јагње.
— Ма ја, боље код вас него у онај наш Техеран. Мада, у Техерану праве боље јање.
— Долази ми сад један што се представља кô јагње, али није нимало наиван. Видимо се брзо, Миле.

Улазе Дачић, Палма и Саша Антић.

— Где је Бане, упита одмах Вучић?
— Знао сам, никад му угодити, дошапну Дачић Саши Антићу.
— Не преговараш са Антићем, Ивице, шта шапћеш њему.
— Бане није у делегацији.
— Шта ћемо. ′Оће ли се ови твоји љутити ако не будеш премијер.
— Ја све ове дане…
— Знам за тебе, питам за твоје. И доста са тим Халидом.

— Ми смо Александра Вучића истакли као заједничког кандидата и наша коалиција…
— Шта причаш, човече, прекиде га Вучић.
— Вежбам после за новинаре, питаће опет јесмо ли ваш Јул, одговара Ивица.
— Ја ни ове године нећу на одмор, па ни у јулу, што бих и теби саветовао.
— Мислио сам ваша резервна партија.
— Од Београда, а ти знаш ког Београда, ти не верујем. Каква резерва? Резерву има неко ко може да се поквари. Видиш да пуцам од снаге.
— Ви са Правног никад нисте разумели нас са ФПН-а.
— Видим, све ти лоше, седиш овде пет година…
— Ако ћемо право, више пута по пет година, далеко је била ′45.
— Дај да изађемо да се сликамо, па да видим како је Воја.

Опозиција дошла због медија.

— Шаровићу, сад кад уђемо, само ја причам. Не наседај на провокације, каже Шешељ свом заменику Николи и креће ка столу. Седа преко пута Вучића.
— Немој да доносе шампите, опет ће онај Зорић из Спутњика да сазна, па да стави у новине.
— Ма то је Гробар, пусти клинца.
— Ја код њега нисам ни ишао. Ово су ми прве консултације од повратка из Хага.
— На Зорића сам мислио, он навија за Партизан. Оптерећен си, Војо.
— И ти би био да си испод цензуса. Него, да ти кажем, нећеш ваљда да стављаш Зорану за премијера.
— Па сад су консултације. После ћемо да проценимо на председништву странке.
— Више сам ја од тебе у странкама Вучићу, знам ја како се то процењује. Остави то после за новинаре. Ставиш ли Зорану, нападаћу те.
— Војо, има још доста ових, да се разилазимо.

— Добро, дај вуку.
— Не дам Вуку ништа. И ово што сам му досад давао је превише.
— Одлично, дај вуку!
— Не дам, човече, шта си запео. Нисте се ваљда опет помирили вас двојица кумова?
— Знам, зато ти и кажем да је одлично. Ако се одрекнеш ЕУ и урадиш оно што сам говорио по медијима да још треба да испуниш, можемо сарађивати.
— Јеси ли понео цензус, мој Војо?
— Сеири Вучићу, сеири. Ај здраво.

Сад је Радуловић, председниче, показа списак делегација Ивица Којић.

— Јел′ понео гитару?
— Не знам, треба ли?
— Којићу, шта је теби данас? Спрдам се мало. Па имам и ја душу.
— Ми не одустајемо, дошли смо да ти кажемо да не одустајемо, рече и седе Радуловић.
— Полако, Радуловићу, ти волиш бројеве, видео си колико си освојио на председничким.
— Павловићу, идемо, диже се Радуловић.
— У теорији игара познато је… поче полако Душан Павловић.
— Пусти то, Душане, сад, хајде. Говорио сам и да не долазимо. Ено му Веље, па нека њему говори о процентима.

— Шта, дошао Веља?, упита Вучић.
— Дошао, нема сако, само кошуља. Испеглана, рече Ивица Којић.
— Па тако, Радуловићу, да не чека Веља. Него, да те питам, свираш ли ти двојке на оној твој гитари.
— Које двојке, опет провоцираш. Сад ћу новинарима да кажем.
— Уведите Вељу, рече Вучић.

Са председником Нове Србије уђоше и Ђорђе Вукадиновић и Санда Рашковић Ивић.

— Санда, откуд ви, благо упита Вучић.
— Александре Вучићу, поручујем ти…, поче Санда.
— Добро, добро, знам ја да сте ви сви против мене. Извините, госпођо, немојте да митингујете овде. Вељо, откуд ти, навикао сам да ми се обраћаш преко медија.
— Как′е ја везе имам са медијима? Кад сам ја у Атеници.
— Вељо, тебе у Влади нема, то знаш. А за Коридоре си био нестрпљив…
— Ма б…ме и за Владу и за Коридоре, мој отац ми је рекао…
— Мени је мој Вељо рекао да ти руку не пружим кад те видим, али посао је посао. И не псуј.
— Санда, Ђорђе, идемо у Стару Херцеговину. Здраво Вучићу.

Вучићу донеше воде. Он на лаптопу прочита најновија истраживања јавног мњења, заклопи рачунар и погледа шефа кабинета.

— Којићу, јел′ готово?
— Није, председниче, ту је Шутановац. Чекају Чеда и Чанак, Зукорлић…
— Човек кога чекамо није Шутановац, насмеја се Вучић.
— Он тек прави покрет, није у парламенту, кроз смех рече Којић.

— Нека уђе Шутановац.
— Добар дан председниче, ДС неће подржати ову реконструкцију.
— Драгане, како си? Немој одмах тешке теме.
— ДС је после подршке Саши Јанковићу…
— Шта, Шуле, шта сте добили? Пајтића који твитује?
— Стабилизовали смо бирачко тело.
— Хвала је Богу, а и теби и Саши. Само ви наставите тако да стабилизујете.
— Медијске слободе, председниче, нису…
— Више си пута био на РТС за време моје власти него кад је био твој кум Борис.
— Ја сам и тада…
— Добро, Шуле, шта су ваши предлози?
— Ми ћемо наше предлоге рећи у парламенту који није радио…
— Штета, Шуле, што ниси студент, добро митингујеш.
— Да се не љубимо, Вучићу, рече председник ДС и изађе.

Вучић слеже раменима и погледа ка вратима. Диже се са столице.

— Бујрум, бујрум Муамере.
— Алек је велики, мој Вучићу.
— Мораш са будућим премијером видети око оних твојих објеката доле.
— Зар ово нису консултације око нове Владе.
— Јесу, али јавност негодује. И није легално. Знаш ли ти, Муамере, да сам ја био један од најбољих студената права, то што радиш…

— Знам Вучићу. Него, шта ради онај Вулин тамо испред врата?
— Још је тамо?
— Тамо, сад ја пролазим, а он добаци „и ти пре мене“.
— Ма молио ме да га примим на консултације, каже важно му због чланова странке ха-ха, ха-ха.
— Ха-ха, ха-ха, он има странку.
— Па каже да има, добар је Вулин.
— Немој да буде, Вучићу, да сам забадава улазио у политику.
— Полако, Муамере, ти си учен и стрпљив човек.
— Могу ја и да позовем неке бројеве.
— Сврати неки пут, Муамере.

Кад је ушао Чедомир Јовановић, нестало је струје у Председништву, па детаље тог разговора немамо.

Ненад ЗОРИЋ, СПУТНИК

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*