Орхан Памук сматра Андрића својим претечом

0

Велики турски писац, нобеловац Орхан Памук, гостовао у Српској академији наука и уметности

У КЊИЖЕВНОСТИ почивају неизговорене политичке или интимне речи, неисказана људска драма и осећања. Прва питања се постављају кроз литературу, а скривена истина налази израз најпре кроз поезију, кратке приче и романе, па тек онда на сцену ступају новинари. Не могу да замислим човечанство без књижевности.

Овако је нобеловац Орхан Памук одговорио на питање „Вечерњих новости“ о значају књижевности и њеним моћима у нашем веку, током разговора са представницима српских медија. Велики турски и светски писац стигао је прексиноћ у Београд, а јуче је као гост Српске академије наука и уметности одржао предавање „Исписивање мог света“, у препуној свечаној сали.

Аутор романа „Зовем се црвено“, „Снег“, „Чудан осећај у мени“, „Жена црвене косе“, у којима се опсесивно бави сударом и преплитањем традиције и модерног, Истока и Запада, европским и источњачким митовима, тамним странама и мистеријама историје, истакао је за наш лист да се књижевност заснива на машти особе која осећа мало другачије.

– Скоро да нема граница људској машти, отпору, чежњи да изрази себе и разуме друге. Доказ је књижевност. Људи ће се срести у жељи да изразе своју различитост кроз речи, било да користе компјутер и друштвене мреже, било да се служе папиром и оловком, живе у граду или на селу. Чак и писање писама је књижевност – каже нам Памук, који предаје компаративну књижевност на Колумбија универзитету у Њујорку.

Добио је Нобелову награду 2006. за романе којима је у потрази за меланхоличним духом свог родног града, открио нове симболе судара и прожимања разних култура. Његови истанбулски јунаци баве се заборављеним занатима – улични су продавци киселог млека или копачи бунара. Памук не уноси политику у романе, али јасне политичке ставове износио је у интервјуима или есејима. Због изјава о геноциду над Јерменима и Курдима у Турској или о сузбијању слободе говора у својој земљи, доспео је и на суд, књиге су му спаљиване…

– Припадам нацији другачијих људи, уметника, писаца, интелектуалаца који, како у Америци тако и у Турској, имају либералне идеје и непрестано критикују власт. У Турској сав прогрес долази од либерала, храбрих људи који прихватају европске идеје једнакости, поштовања женских права и мањина, демократије и слободе говора и штампе. Али понекад ултранационалисти, пуни популистичких речи, воде масе против тих идеја – рекао је писац, обраћајући се новинарима, и додао: – Имам 63 године и сећам се само неколико избора у Турској којима сам био задовољан. Увек се осећам као губитник, али не бих никада пришао победничкој партији.

Природа уметника је да каже: не! Никада се не бих дружио са онима који стално аплаудирају власти, то је мој животни стил.

Нобеловац је открио да већ осам месеци пише роман чија се радња дешава 1900, на мору, а тема је куга. Поручио је и да је велики поштовалац Иве Андрића:

– Његови романи су дело веома пажљивог, истанчаног ока које види и обраћа пажњу на детаље из традиционалног живота муслимана и отоманског света. Живота у додиру са модерношћу, личним слободама и напретку европске идеје и будућности, а то је и у срцу мог рада. Величина Андрића, Достојевског или Танизакија је у томе што обраћају пажњу на традиционалну источњачку културу, али се такође фокусирају на модерност. Сматрам Андрића својим претечом, јер је био довољно храбар да нам покаже да смо сви створени од истог штофа. Корени нашег понашања, храна коју једемо, мишљење и култура су толико слични да је штета што има толико сукоба. Андрић обраћа пажњу на суровост историје која није завршена и ти проблеми се настављају у географском простору коме припадам.

У оквиру предавања „Исписивање мог света“ у САНУ, Памук је говорио о чуду стварања, свему ономе што спаја његов народ и државу са Србијом и нашим народом. У разговору са књижевником и уредником „Геопоетике“, Владиславом Бајцем, Памуковим српским издавачем, и дописним члановима Академије Слободаном Грубачићем и Гораном Петровићем, говорио је о својим делима, писању, Истанбулу, слободи, машти и обавези према историји.

* Памук у препуној сали САНУ / Фото: П. МИЛОШЕВИЋ

 

Памук је рекао да Срби и Турци деле речи, храну, архитектуру и турбулентну прошлост, те изнад свега слободу, машту и жељу да превазиђу историју.

Нобеловац је открио да пише пенкалом пуних 40 година. Објаснио је да га увек узнемири убедљиво најчешће питање које му постављају, а које гласи: „Зашто пишете?“

– Пишем зато што ми је то урођено, зато што не могу да радим обичан посао, зато што желим да читам књиге какве пишем, пишем зато што сам бесан на све вас, зато што волим мирис папира и мастила, зато што више од свега верујем у уметност романа, јер је то навика, и страст, јер се плашим да ћу бити заборављен, зато што волим славу, зато што сви то од мене очекују, јер је узбудљиво све лепоте света претварати у речи… Пишем да бих био срећан.

 

РАЗОЧАРАН У ЕВРОПСКУ УНИЈУ

ДОК је прошле године било два милиона миграната у Турској, читао сам на две странице у британским новинама како Британци разматрају да ли да приме две или две и по хиљаде тих људи. Био сам разочаран у Европску унију у нељудскост таквих одлука у Европи. Поштујем много Ангелу Меркел кад је рекла да ће Немачка узети милион. Био бих срећнији да није изгубила ниједан глас због тога. Нажалост, нације европске нису биле расположене за прихватање. Разумем то као друштвени проблем, као етичка особа не разумем и не одобравам – каже Памук.

 

 

 

Вечерње новости

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*