Остоја Симетић: Демократска странка уточиште поштења и пристојности

0

Демократска странка (ДС) је стожерна политичка групација за пристојне и нормалне људе и идеје. Она је посвећена изградњи државних установа и законитом деловању наше заједнице. У свом раду се, пре свега, води жељом да Србију претвори у уређено друштво једнаких правила и прилика за све. Њен покојни председник, др Зоран Ђинђић, није случајно одабрао реч „поштено“ за један од најпознатијих страначких плаката у историји српског парламентаризма.

Ова партија се увек трудила, не само да влада, већ и да, у демократским процедурама, образује, не искључиво грађане, него и државне органе. Кратко памћење код људи чини да се и тако велики доприноси напретку наше земље забораве или се тек магловито задрже у памћењу народа. Зато сви ми, који Србији желимо добро, имамо дужност да је стално подсећамо на, макар оне највеће, подухвате Демократске странке, значајне за увођење српске политике у токове честитости, законитости, нормалности и поштења. Било је покушаја да се у њене редове увуку, те размахну и поједини простаци, трибални националисти и конзервативистички талибани попут Николе Милошевића, Косте Чавошког, Војислава Коштунице, Владете  или Марка Јанковића, али су унутрашње снаге европејског либерализма ове партије успеле да их изгурају, очувавши тако чистоту демократа.

Пример први:

Када је 2002. постало јасно да Војислав Коштуница и ДСС нису у стању да схвате сву генијалност лидера ДОС-а предвођених самим Ђинђићем и да настоје да врате Србију у блато самопоштовања и очувања националних интереса, злоупотребљавајући своје посланике у Народној скупштини Републике Србије, Ђинђић је одлучио да преузме одговорност, те да као сваки поштен, а нормалан и демократији одан човек, оне који се с њим не слажу, једноставно избаци из парламента. Свестан важности тренутка, он није допустио да га у намери да помогне Србији, спречавају трице попут коалиционог споразума, закона или устава. Он је имао визију. А нормално и демократски је да се или уклопите у ту визију или да будете уклоњени. Наравно, не због интереса саме ДС, већ због добра наше земље. На овај начин, оригинално је смањена незапосленост у Србији, јер је скупштина неко време имала близу 300 уместо прописаних 250 чланова. Елем, Србија је, том приликом, пала на испиту нормалности и демократичности. Срамотно је поступио Уставни суд Србије. Само зато што одлука председништва ДОС-а, предвођена једним Ђинђићем, није имала упоришта у закону и уставу, он је, поступајући по тужби Демократске странке Србије, оног мрачњака и клерофашисте Коштунице, одлучио да се њеним посланицима врате мандати, чиме је, под кринком поштовања правног поретка, заустављена нормална и поштена Србија да се демократорски ослободи кочничара реформи. Уместо да је суд нешто научио од ДС-а, узео је себи за право, држећи се устава као пијан плота (није, дакле, ни Броза апсолвирао), да подучи једног Ђинђића „познанију права“. Ужас.

Пример други:

Србији је, као жртви хиперинфлације и економске девастације, била неопходна консолидација монетарне политике. Монетарну политику води централна банка, у нашем случају Народна банка Србије. Ваљало је, те 2003, деценију после рекордне светске инфлације коју сви памтимо, довести на чело НБС стручњака и личност од формата. Избор Демократске странке је пао на Кори Удовички. Икону поштења, породичне оданости демократији и нормалности. Ова кћи шпанског борца, комунисте, Лазара Удовичког, потоњег партијског функционера у СФРЈ, што је ваљда неспорни показатељ династичке посвећености владавини права, људским слободама и апсолутној демократији, сем школског економског образовања, стекла је радно искуство у познатој хуманитарној организацији, основаној зарад помагања мање развијеним економијама да сустигну оне богатије, под називом Међународни монетарни фонд.

Демократска странка је, као чувар огња српске демократије, поштења и хуманости, одмах у Кори препознала „правог човека за комбинат“ па је решила да је постави на место гувернера Народне банке. Ко би иначе, боље од једног службеника ММФ-а, водио монетарну политику неразвијене Србије на ползу њеног народа, не обазирући се на интересе тајкуна и странаца? Избор је, по свему, био нормалан и поштен. У то време, Демократску странку је водио корифеј уљудности, образованости, манира и интелектуалности, Зоран Живковић, од стране противника звани – Зоки Бунда. На дан гласања за помињану госпођицу Удовички, посланици српске скупштине су се огрешили о своју одговорност народних представника. Неки су летовали, други нису дошли из ко зна којих разлога… и ето, проклета, антипрогресивна опозиција је укебала скупштинско руководство у покушају да лажира већину приликом изјашњавања парламентараца. У електронском систему за гласање, евидентирано је присуство Неде Арнерић, за коју се знало да у том тренутку борави на турском приморју, у граду Бодруму, античком Халикарнасу.

Будући да су Демократску странку увек сачињавали врхунски интелектуалци, попут реченог Живковића, али ништа мање Чеде Јовановића, Бориса Тадића или Драгана Шутановца, они су решили да, у одбрану политичке воље нормалних и поштених посланика, призову у помоћ своје историјско знање и направе паралелу са Старом Грчком. Како, запитаће се неко?

Једноставно је. У Халикарнасу (по турској окупацији Бодруму) се налазило једно од седам светских чуда старог света. Био је то надгробни споменик краља Маузола – маузолеј. Демократори, као врсни научењаци и образовани људи, помислили су да би било потпуно одговарајуће да у вези са Халикарнасом изведу још једно светско чудо. Тако су дошли на идеју да Неда Арнерић, иако у таласима Егејског мора, гласа у Београду за Кори Удовички.

Покушала је опозиција, у својој умној скучености, да оспори могућност таквог чина, али је онда неколицина најсвеснијих и најсавеснијих партијских првака, на челу са угледним правником, данас професором универзитета, Бојаном Пајтићем, замахала ковертом која је садржала рачуне за такси који је Вишњу из Бодрума, преко Цариграда довео до Ташмајдана. Нису се оптерећивали баналним поступком вађења рачуна из коверте и приказаивања истих јавности, али не, како би рекли зли језици, што нису могли, већ зато што су били одани џентлменским манирима уведеним у општу културу чувеним вицем о Муји који у друштву енглеских џентлмена добија сваку партију покера схвативши да је, за установљавање победника, довољна његова реч, без показивања карата. Опет се умешао онај белановички мрсомуд, вајни доктор Коштуница, са својом булументом примитивних бесловесника обухваћених у тзв. Демократску странку Србије. Тај група антимодерног националистичког талога, 2004. је опозвала питомче ММФ-а, уважену др Кори Удовички, са места гувернера централне банке, само зато што је доказано (признала и сама Неда Арнерић поклекнувши у личној нормалности, поштењу и реформаштву пред тако небитним стварима попут чињеница и законитости) да је изабрана кршењем процедуре и незаконито. Но, то није било и последње непочинство ове групе лудака скривених иза акронима ДСС.

Пример 2.1.

Још пре ових дешавања, Демократска странка је успешно извела телепортацију, тако доприносећи светској научној баштини, када је Бора Новаковић, гласао за Закон о раду, док је био на службеном путу у Солуну. Пошто истрага никада није покренута, јасно је да телепортација без грешке обављена и доказана.

Пример трећи: 

Да бисмо били нормални и европски људи, нужно је да што више разлабавимо везе својих региона са главним градом, а нарочито у Војводини. Северној покрајини није било довољно аутономије, па је требало донети нов статут којим би се увели символи државности попут заставе и грба, Владе (уместо Извршног већа), главног града, академије итд. Овог се посла прихватио један од главних јунака наше претходне приче, у то време распоређен на положај председника Извршног већа АП Војводине. Волео је да га зову премијером. Економичан какав беше, није хтео да троши ни слова, па је смислио да рогобатни и предуги назив Извршно веће, замени једноставнијим, краћим и за изговарање лакшим – Влада. Одлучио је да, као и толико пута раније чланови његове странке, буде авангарда српске политике и да делује, без сувишних прича или обзира према превазиђеним, преживелим и окошталим формама кодификовања државног система као што јесу устав и закони. За право му даје и чињеница да је професор новосадског правног факултета.

Фотографија корисника Српски Културни Клуб

Ако неко зна шта је право, па он зна! Контролишући већину у скупштини АПВ, професор Бојан је лепо написао и донео Статут Војводине којим је прописао горепомињане елементе. Визионарство Демократске сгтранке, њена нормалност, поштење и демократичност, замало уведоше Војводину у јединствени културноисторијски простор Средње Европе, кад, не лези враже, испод неког камена опет догмизаше мантијашко-калашњиковски совољубитељи из Демократске странке Србије и оспорише Статут пред озлоглашеним Уставним судом Србије, који се онако тешко обрукао још у првом примеру спречивши препоштеног Ђинђића да своју вољу и интересе, у корист државе и народа (разуме се) – претпостави тако безначајном документу какав је Устав Србије. Те правничке незналице и аматери су, додуше, након пада са власти Бојана и другара, усвојиле већину примедби ДСС-а на статут, па исти није никада ступио у дејство, чиме је жеља нормалних и поштених грађана, попут Ненада Чанка, Бојана Костреша, Александре Јерков, Жике Берисављевића, Ђорђа Суботића, Динка Грухоњића, Марине Фратуцан, Недима Сејдиновића, Јање Беч Нојман или Пајтића др Бојана, да Војводина има више самосталности и Средње Европе, а мање србијанско балканске каљуге патријархализма и национализма – отишла у ветар.
Наводећи ова три примера, желео сам да грађанкама и грађанима Србије (засад) који у себи осећају зов нормалног, поштеног и европског, дам вере и храбрости да препознају те исте особине у Демократској странци коју данас предводи стручни и надалеко, по поштењу и нормалности чувени, Драган Шутановац. Нека свако од нас дометне по једну гранчицу у огањ демократске нормалности, па пламен Демократске странке никад неће згаснути. Сетимо се да њој дугујемо све оно добро што смо преживели у последњих седамнаест година: Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Б92, Геј параду, поштено плаћање услуга школства и здравства, тендере, ЛГБТ освешћивање наше деце кроз програме у школама и вртићима, те многе друге одлике нормалности без којих бисмо били дивље племе крволочних балканоида.

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/10/20/ostoja-simetic-demokratska-stranka-utociste-postenja-i-pristojnosti/

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*