Остоја Симетић: Лажни геноцид – лажна пресуда

0

Хашки трибунал је донео првостепену пресуду генералу и главнокомандујућем војске РС, Ратку Младићу, огласивши га кривим за геноцид у Сребреници. То је онај „суд“ за који су Насер Орић, Анте Готовина и Рамуш Харадинај невини људи. Наши политичари, Александар Вучић, Борис Тадић и Саша Јанковић, који су одлазили на колективно ридање у Поточаре како би ритуално признали кривицу Срба и Српске за лажни геноцид, немају легитимитет да представљају ову земљу. Они су постали део муслиманске пропаганде и њиховог темељног мита, на основу ког желе да унитаризују БиХ, те мајоризују тамошње Србе.

Јасно кажем да у Сребреници није било геноцида. Стефан Каргановић и људи из Историјског пројекта Сребреница, дали су прегршт доказа за то што тврдим. Уопште, ко је икада чуо за општински геноцид? Геноцид подразумева план и наредбу са државног врха да се истреби неки народ са неке територије. Да је руководство босанских Срба хтело да искорени Муслимане, вероватно би се нашле неке писане наредбе о томе. Сасвим сигурно би то провело на далеко широј територији него што је мала сребреничка општина, а неизоставно би почело одмах по настанку сукоба и избијању рата, не чекајући јул 1995.

Да чак поверујемо како су баш тог лета, Ратко и Радован, решили да геноцидирају Муслимане и то само у Сребреници, разумно би било претпоставити да такви монструми, који би били у стању да нареде геноцид, не би правили разлику између жена, деце и војно способних мушкараца. Ипак, није се тако десило. Гро погинулих су мушкарци дорасли за војну службу, од којих су многи вероватно учествовали у рату.

Има много тврдњи и доказа који указују на чињеницу да је значајан број поменутих живот изгубио у борбама и покушају пробоја из Сребренице. Такође је доказано да је један број заробљених Мусалимана стрељан. Тај злочин не желим да било чиме правдам. Без обзира на то, не допуштам да се назива геноцидом.

Нико од Срба, на тако нешто не сме да пристане. То је лаж. Пропаганда. У питању је политичка стзратегија босанских муслимана којим желе да, приказујући себе као народ жртву, приграбе право на унитаризовање Босне и Херцеговине уз подразумевано укидање Републике Српске као „геноцидне творевине“. Потурице, сад прелазе у офанзиву, па тај захтев све више истичу.

Онај, међу Србима, ко из конформизма, кукавичлука, жеље да се додвори странцима или олош елити, за новац или другу привилегију пристане на овакву лаж и придружи се ружиоцима сопственог народа, јесте смеће најгоре врсте.

Дивљи Запад има интерес да гура сребреничку подвалу. Тиме оправдава своје сврставање на страну Муслимана и нове НДХ у рату 1991-95, те агресију на СРЈ 1999. и отимачину Косова и Метохије. Такође, „да се не понови Сребреница“ је баук који оправдава постојање НАТО пакта и даје му за право да по својој вољи пали, роби и убија свуда, широм света где се зачне идеја слободе и отпора Империји.

Дужност је сваког поштеног Србина да брани свој народ и земље од ове стравичне оптужбе, јер за једну нацију и државу гора не постоји. Ако би се прихватила као истинита, могла би да има тешке правне и историјске последице по нас, а то се мора избећи. Не смемо наседати на флоскуле попут „једно или милион и једно убиство је исти злочин“, „нико нема право да убија у моје име“, „важно је да се злочин не понови, а не како се назива“ итд.

Наравно да је свако убиство злочин, али су последице далеко веће и озбиљније ако је тај злочин масовнији. Неупитно је да нико нема право да убија у моје име, али је важно доказати како је и зашто дошло до неког злочина. Да ли га је неко наредио, ко га је починио, над ким, с којим мотивом итд? Пресудно је важно како се злочин квалификује. Починиоци геноцида носе историјску стигму, ону најтежу за век векова и од тога се ваља бранити. Треба се борити да на нама не остане историјска кривица за ратове и злочине, те доказивати да Срби рат нису ни хтели ни започели, већ да су били нападнути.

На овом послу држава, САНУ, институти и универзитети морају упослити своје најумније главе. Стајања и предаје не сме бити. Да парафразирам једног пријатеља, на сваку њихову лажну вест у новинама, ми морамо фељтоном истине, на сваку њихову брошуру, ми морамо књигом, на сваку њихову емисију, ми серијалом, на сваку њихову књигу, ми морамо докторатом.

Тако раде озбиљни народи и државе које држе до себе и брину о својој будућности и опстанку.

Остоја Симетић, СКК

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*