Освета за бомбардовање Београда-Дан када смо бомбардовали Трећи Рајх!

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

1
Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941.

Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства?

Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији…  Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.


фото: Поуке

Командант  8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром).  План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен  како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије.

8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

Бомбардер Бристол Бленхајм

Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.


Фото: Огњан М. Петровић


фото: Макетарски кутак


Два Ивана полећу да освете Београд

У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера  на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.


фото: Поуке

Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

Панџин бомбардер

Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.

Поручник Иван Панџа

„Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!

Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг

Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа.  Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.

Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.

Салевићев бомбардер

У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.

Поручник Иван Салевић
(колекција Александар Огњевић)

„У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.


Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању

„Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

Вратили су се бришући преко врхова шума.

Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.


Фото: Политикин Забавник

Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.


Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото:Клајнезајтунг


фото: Клајнезајтунг


фото: Клајнезајтунг

Трећи бомбардер

По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг

Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

Историјски и војни значај

На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.

Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)

1 КОМЕНТАР

  1. ЈУГОСЛАВИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

    Током првих година Другог светског рата, Краљевина Југославија се нашла у потпуном ратном окружењу. Сви њени суседи изузев Грчке припадали су силама Осовине. У таквим околностима кнез Павле Карађорђевић, пробритански оријентисан, преузима одговорност за државу и народ. Свестан чињенице да Краљевина Југославија не може добити војну подршку и заштиту Велике Британије, а да је сама немоћна да се супротстави Немачкој, доноси одлуку да држава приступи Тројном пакту. Документ је потписан у Бечу 25. марта 1941. године.

    Група официра предвођена генералом Душаном Симовићем извршила је државни удар, збацила Владу и намесништво, а краља Петра II Карађорђевића прогласила пунолетним. Генерал Душан Симовић постао је председник нове владе. У Београду су организоване демонстрације и дата је подршка одбацивању Тројног пакта. Овај преврат подржала је Велика Британија.

    Немачка је без објаве рата напала Краљевину Југославију у зору 6. априла 1941. године. Отпор је трајао свега једанаест дана, до 17. априла 1941. године. Највећа разарања доживео је Београд. Поред стратешких циљева, бомбе су погађале и цивилне објекте. Погинуло је неколико хиљада грађана. У бомбардовању је страдала и зграда Народне библиотеке, у којој су се налазила документа непроцењиве вредности. Посебно су се истакли браниоци Београда, пилоти југословенске авијације. После априлског рата југословенска влада и краљ Петар II одлазе у Лондон, где су их савезници признали за чланове Антифашистичке коалиције.

    У Загребу, 10. априла 1941. године, проглашена је Независна држава Хрватска (НДХ). Обухватала је територије Хрватске, без великог дела Далмације, Босну и Херцеговину и Срем. На челу државе био је Анте Павелић, вођа усташког покрета.

    Усташе су намеравале да трећину Срба у НДХ побију, трећину покатоличе, а трећину иселе. Терор усташа присилио је српско становништво да већ у лето 1941. године подигне оружани устанак.

    После потписивања капитулације, територија Југославије је била подељена између чланица сила Осовине. Хитлер је тежио да посебно казни Србе. Србија се налазила под непосредном управом Немачке, којима су помагали домаћи Немци из Баната – фолксдојчери. Немци су формирали Владу народног спаса на челу са Миланом Недићем, прослављеним генералом из Првог светског рата. Ову незахвалну функцију прихватио је не би ли се спречило даље страдање српског народа, а посебно одмазде над цивилима.

    У Србији је отворено са окупатором сарађивао Димитрије Љотић, који је формирао Српски добровољачки корпус – љотићевце. Јунак из Топличког устанка 1917. године, Коста Миловановић Пећанац, формирао је четничке одреде које је ставио на располагање српској влади.

    Од почетка окупације, стрељање и одвођење у логоре били су свакодневна појава. Од лета 1941. године постојао је закон по коме је за сваког убијеног односно рањеног Немца убијано 100 или 50 Срба. Велика страдања цивила била су забележена на почетку „казнене експедиције“ немачког генерала Франца Бемеа. У јесен 1941. године била су извршена масовна стрељања над хиљадама цивила у Крагујевцу, Краљеву и подрињском селу Драгинцу. Том приликом сва насеља су готово потпуно уништена, а имовина опљачкана. Најдрастичнији пример етничког чишћења у Југославији је убијање 80.000 српских цивила на планини Козари 1942. године.

    Београд је био једини град у Европи са три концентрациона логора, Бањицом, Сајмиштем и Топовским шупама. Логори су постојали и у Нишу и Шапцу.

    На територији НДХ, Срби су највише страдали у логорима Стара Градишка и Јасеновац. Ту су примењиване најсуровије методе ликвидације људи.

    На територији Југославије, а посебно Србије, од лета 1941. године настали су и деловали партизански и четнички покрети отпора.

    Четнички покрет формирала је група југословенских официра, непосредно после априлског рата, на Равној гори, близу Ваљева. Вођа Равногорског покрета био је пуковник Драгољуб Михаиловић.

    Име четник представља традиционални назив за српског устаника, члана војне јединице – чете. Покрет Драгољуба Михаиловића није сарађивао са Костом Миловановићем Пећанцем. Влада Краљевине Југославије у Лондону именовала је Михаиловића за команданта Југословенске војске у отаџбини и министра војске. Добио је чин генерала.

    Најзначајнија политичка организација четника био је Централни национални комитет, на челу са Драгишом Васићем. Ово тело је окупљало српске интелектуалце, присталице монархије и антифашистичке коалиције.

    Политички циљ Равногорског покрета био је обнављање Југославије, са Србијом у чији би састав ушли Босна и Херцеговина, део Далмације, Срем, укључујући Вуковар, Винковце и Даљ, Банат, Бачка и Барања, Косово и Метохија, Црна Гора и Македонија. Залагали су се за очување монархије и Југославију као федерацију Срба, Хрвата и Словенаца.

    Партизански покрет је формиран у јуну 1941. године. Покрет је формирала КПЈ, а за команданта Главног штаба партизанских одреда Југославије постављен је Јосип Броз Тито.

    Паралелно са борбом против окупатора, партизани су спроводили и социјалистичку револуцију. Желели су да створе нову Југославију, социјалистички уређену (средства за производњу била би заједничка својина друштва). Држава би се састојала од шест федералних јединица (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија).

    Прве политичке органе власти партизани су створили у јесен 1941. године, на саветовању у Столицама.

    Током јесени 1941. године вођене су заједничке борбе четника и партизана у западној Србији, где је створена велика слободна територија, названа Ужичка република. Немачку офанзиву тада је предводио Франц Беме, чији је циљ био потпуно уништење устаника и успостављање контроле над Србијом. Велике борбе са партизанима су вођене на Кадињачи, после чега се Врховни штаб повукао у источну Босну. Уследила је потом офанзива против четника на Равној гори, који су такође напустили Србију. Тако је угушен устанак у Србији, а распламсао се грађански рат између партизана и четника.

    Од 1942. до 1944. године борбе су вођене већином на тлу Босне и Херцеговине. Једно од највећих страдања партизана било је у јануару 1942. године, када су се повлачили према градићу Фочи. Тада је изведен чувени Игмански марш. Из Фоче су кренули ка западној Босни, где су створили нову слободну територију, са центром у Бихаћу. Овде је, крајем новембра 1942. године, одржано Прво заседање АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије), чије су одлуке биле важне за процес формирања нове Југославије.

    Драгољуб Михаиловић се током 1942. и 1943. године налазио на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Прибегава стратегији чекања – да би спречио страдања цивила, четнички покрет прелази у дефанзиву све до тренутка великих савезничких победа.

    Преломна година за исход борбе против окупатора, али и грађанског рата била је 1943. Тада окупатори и квислинзи организују две офанзиве под именом Вајс и Шварц, у циљу уништавања оба покрета отпора. Операција Вајс позната је и под именом Битка на Неретви или Битка за рањенике. Партизани су се уз велике напоре због рањеника успели спасити повлачењем преко делимично срушеног моста код Јабланице. С друге стране Неретве започео је један од најстрашнијих сукоба партизана и четника, у коме ће партизани показати своју надмоћ. Уследила је операција Шварц или Битка на Сутјесци, из које се Врховни штаб једва спасао. После успешних одбрана, партизани су скренули пажњу савезника, који одлучују да их подрже, што је и озваничено на Техеранској конференцији (састанак Стаљина, Рузвелта и Черчила), у децембру 1943. године.

    Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. и 30. новембра 1943. године у Јајцу. Тада су одузета сва права влади у Лондону, краљу Петру II забрањен је повратак у земљу, Тито је добио звање маршала и потврђен је процес федерализације земље на шест федералних јединица.

    Пре повратка у Србију, на Вису, у јуну 1944. године, одржан је састанак између председника владе Краљевине Југославије, Ивана Шубашића, и Јосипа Броза Тита. Тада је Драгољуб Михаиловић разрешен дужности главнокомандујућег војске у отаџбини и сва подршка дата је партизанима.

    Од 1944. године партизани су вршили припреме за повратак у Србију. На Ускрс 1944. године и савезници бомбардују Београд, уз нова страдања цивила и разарања. Тито је договорио са Стаљином подршку Црвене армије како у борби против Немаца, тако и против четника. Борбе за ослобођење Србије започињу у јесен 1944. године. Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године.

    У ослобођеном Београду одржан је други састанак Тито-Шубашић, где су се договорили да формирају привремену владу, на челу са Јосипом Брозом Титом, а о облику владавине народ ће одлучити по завршетку рата.

    Завршне борбе за ослобођење Југославије започеле су у пролеће 1945. године, после формирања Сремског фронта. Ненавикнути на фронтални начин борбе, партизани су имали велике губитке. Ипак, фронт је пробијен априла 1945. године, а 15. маја 1945. године завршен је Други светски рат у Југославији.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*