Осврт на историју престижног такмичења: Како су настале олимпијске игре

0

Откријте када су почеле прве Олимпијске игре и чија је творевина олимпијска бакља, ко су најстарији и најмлађи освајачи медаља, као и када су наши такмичари први пут учествовали на Олимпијским играма.

Kако је све почело?

Замислите 776 п.н.е. У Олимпији је атмосфера узаврела, са гледалишта мушкарци и девојке гласно навијају док се снажни момци надмећу у трци. Част и статус су у питању, најбољи међу њима биће крунисани маслиновим гранчицама, а њихов лик уметници ће клесати у камену широм Грчких градова. Ово ритуално такмичење одржано је у част Зевса, врховног и најважнијег међу грчким божанствима, под његовим и Хериним храмом у Олимпији.

Међутим, спортска такмичења у част богова одржавала су се и раније, а Олимпијада, иако најважнија, није била једина од периодичних игара. Међу најпознатијим биле су игре у част богиње Хере, које су се одржавале такође у Олимпији, две године након сваке Олимпијаде. Те 776. године п.н.е. Олимпијада је подразумевала само једно такмичење – трку на ногама односно стадион, у дужини између 180 и 240 метара, у трајању од само једног дана.

Порекло Олимпијских игара Стари Грци описали су у неколико легенди. Одржавале су се сваке четири године, што је у старој грчкој постало мерна јединица времена. Тако се у неким списима могу пронаћи записи попут ”трећа година осме олимпијаде” или ”прва година девете олимпијаде” итд. Дом такмичења, Олимпија, припадала је грчком граду-држави Илија на Пелопонезу, иако је комшијска Пиза у неколико наврата освајала ову територију на кратак период.

Игре су имале велики значај у Хеленистичкој култури. Током игара владало је олимпијско примирје, када су се прекидали сви ратови, а гледаоци и такмичари могли су слободно пролазити до борилишта. Из Олимпије су кретали гласници у све крајеве ове земље како би раширили вест о почетку игара. Примирје је иницијално трајало месец дана, а нешто касније и читава три месеца.

Такмичили су се искључиво мушкарци који су рођени слободни, а на гледалиште нису могле долазити жене, већ само мушкарци и неудате девојке, који су заједно уживали у спорту. Победити на играма била је ствар престижа, а о победницима, који су крунисани маслиновом гранчицом, певане су песме и у њихову част прављене су скулптуре. Неки од градова су богато награђивали своје победнике, што земљом, што новцем.

Олимпијада је остала важан догађај и у доба Римског царства, када су такмичари из читаве земље долазили на борилишта. Међутим, са порастом броја хришћана и уздизањем ове религије као доминантне у царству, Олимпијада је стекла епитет ”паганског” ритуала и њена популарност брзо је опадала. Римски цар Теодосије 393. године је забранио Олимпијске игре, након готово 12 векова традиције.

Модерне игре

До 19. века је спорадично у читавом свету било покушаја организација игара које су у неком облику подсећале на Олимпијаду, све без запаженог успеха. Претеча првих модерних Олимпијских игара било је такмичење управо у Грчкој, 1859. године. Након ослобађања од Османлијског царства, Грчка је трагала за свим начинима како би се у земљу вратиле грчка култура и обичаји. Велики грчки филантроп Евангелиос Запас је спонзорисао организовање игара посвећеним античким Олимпијским играма које су 1859. године одржане на градском тргу у Атини.

Исти човек спонзорисао је и обнову античког стадиона Панатинаико, где си се 1870. године такође одиграле спортске игре за грчке и османске такмичаре. У истом периоду, у Британији су такође организоване игре Венлочког олимпијског друштва. Ова два догађаја инспирисала су Пјера де Kубертена, француског педагога, који је присуствовао овим догађајима да 1984. године у Соброни организује међународни конгрес на ком је основана Међународни олимпијски комитет и рођена идеја о модерним Олимпијским играма.

Прву Олимпијаду Kубертен је планирао за 1900. годину у Паризу. Међународни Олимпијски Kомитет је, међутим, предложио да се Олипијада врати у домовину и прве модерне игре су тако одржане 1896. године у Атини. У играма је учествовало 285. спортиста из 14 земаља, иако различити извори дају различите податке (посебно када су у питању учешће Бугарске и Чилеа). На отварању је било преко осамдесет хиљада људи, а међу њима и грчки краљ Ђорђе И, који је отворио игре. Такмичари, искључиво мушкарци, надметали су се у 9 спортова и укупно 43 дисциплине. Четири године касније, број земаља учесница попео се на 24, а међу 1225 спортиста било је по први пут и 19 жена.

Популарност игара, међутим, почела је да опада. Игре у Сент Луису 1904. године, а потом и у Лондону четири године касније нису доживеле велику популарност. Такмичари су углавном долазили из земаља у којима су се одржавале, као и већина победника, а игре су трајале по 5, односно 6 месеци. Трајање игара уређено је тек 1932. године у Лос Анђелесу, и од тада трај 15 такмичарских дана.

Од оснивања па до данас игре се одржавају на сваке четири године. Изузетак су ратом укинуте игре 1916. 1940. и 1944. године. Највише организација има Лондон, где су игре одржане три пута – 1908. 1948. и 2012. године.

Олимпијска бакља

Симбол олимпијских игара, вечни пламен са Олимпа, заправо је модерна творевина Kарла Диема, главног организатора олимпијских игара у Берлину 1936. године. Шеф пропаганде нацистичке партије Јосеф Гебелс, један од најбитнијих људи у Хитлеровој машинерији видео је Олимпијаду као сјајну прилику за показивање величине и снаге нацистичке Немачке, а бакљу као идеалан симбол спајања античких и модерних игара, а нациста као истинских наследника античких Грка, на које је Хитлер гледао са поштовањем.

Три хиљаде ткрача носило је бакљу направљену у немачкој фабрици оружја Kрупп од Олимпа до стадиона у Берлину. Опелови аутомобили пратили су тркаче, а извештачи свих врста медија писали су и преносили вести током пута кроз Бугарску, Југославију, Мађарску, Аустрију и Чехословачку. Фриц Шилген, немачки тркач донео је пламен на стадион пред 100.000 гледалаца и фирером у великој ложи. Три године касније иста компанија која је направила бакљу направила је и оружје којим су нацисти кренули у Источну Европу, а касније и остатак света.

Од Атине до Рија

Иако иницијално аматерско такмичење, данас се на олимпијским играма такмиче већином професионални спортисти. Отварање и затварање игара махом су спектакли, а сваке нове игре доносе бројне рекорде и прве моменте.

Од 1924. године зимски спортови који су до тада спорадично укључивани у Олимпијаду обједињени су у Зимске олимпијске игре. Зимске олимпијаде одржавале су се исте године као и летње све до 1992. године. Две године касније одржане су још једне Зимске олимпијске игре, које се од тад такође организују на сваке четири године, што значи да је размак између летњих и зимских игара сада две године.

Најстарији освајач медаље на Олимпијади је шведски стрелац Оскар Шон. Он је своју последњу медаљу зарадио 1920. године у игри трчећи јелен, са пуне 72 године и 281 дан. Током живота учествовао је на три Олимпијаде, 1908. 1912. и 1920. године.

А најмлађи? Што се тиче индивидуалних спортова, Инге Соренсен, данска пливачица освојила је бронзану медаљу на такмичењу у 200 метара прсно са 12 година и 24 дана. Млађи од ње је Димитрос Лудас, грчки гимнастичар који је у тимским спортовима био трећи на првим олимпијским играма са 10 година.

Игре у Рију су прве летње Олимпијске игре које се одржавају на јужној земљиној полулопти, што практично значи да се одржавају зими. Ово су прве игре на тлу Јужне Америке, а Олимпијске игре никада до сада нису одржаване на тлу Антарктика и Африке. Највише медаља има Мајкл Фелпс, укупно 25 до 10. августа ове године и то 21 златну две сребрне и две бронзане.

Наши такмичари на Олимпијским играма

Наши такмичари први пут су учествовали на Олимпијади у Стокхолму 1912. године, за време Kраљевине Србије, без већег успеха. Због бројних политичких промена наши спортисти такмичили су се под различитим заставама и именима, а 1992. године због санкција од стране Уједињених Нација чак и под заставом Међународног Олимпијског Kомитета. Укупан збир, рачунајући све наше бивше земље – 99 медаља. Од тога, 28 пута злато, 37 пута сребро и 34 пута бронза.

У Рију до сада – ниједна. Ипак, старији међу нама сећају се златних одбојкаша из Сиднеја 2000. године, када је Вања Грбић извадио немогућу лопту из аута у финалу против Русије, а потом се вратио у блокаду у једном од последњих поена у трећем сету. Сећамо се и сребрних кошаркаша 1996. године који су изгубили од Дрим Тима у финалу у Атланти након невероватне победе у полуфиналу над Литванцима, као и Милорада Чавића који је за стоте делове секунде закаснио иза Мајкла Фелпса на 100 метара 2008. године у Пекингу. Сећамо се и стрелаца, тенисера, ватерполиста и бројних других шампиона.

Националнагеографија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*