ОВАЈ ЧОВЕK је преокренуо однос Русије према Србији

0

Николај Хартвиг својом способношћу учинио је све како би приближио Србију и Русију. На крају, на том послу је и преминуо, пише Спутњик.

Судбина везана за Балкан…

Обележавајући Дан дипломата Русије, 10. фебруар, на дан када је 1802. створено Министарство иностраних послова, представници амбасаде Русије, са Александром Чепурином на челу, положили су венце на гроб Николаја Хартвига на Новом гробљу у Београду.

Николај Хартвиг био је руски царски посланик на српском двору од краја Анексионе кризе 1909. до јула 1914, када је преминуо на дужности. Рођен је 1857. године на Kавказу у граду Гори у данашњој Грузији, у осиромашеној аристократској породици војног лекара, натурализованог Руса немачког порекла.

Дипломатску службу започео је 1875. у Азијском департману Министарства иностраних послова Руске империје. Одмах се испоставило да му је судбина везана за Балкан. Служио је као аташе у тадашњој црногорској престоници Цетињу, затим био руски конзул у бугарском Бургасу.

Хартвиг је био један од најспособнијих руских дипломата, више пута виђен за место министра спољних послова. Припадао је оној групи руских политичара и интелектуалаца која је подржавала пансловенску идеју.

Kао руски царски посланик у Србији учинио је много на приближавању руске званичне политике српским циљевима националног ослобођења јужнословенских народа. Био је незванични патрон формирања Балканског савеза Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, након чега је, у Првом балканском рату, Балкан ослобођен од турске окупације.

Пријатељ са Николом Пашићем

Његове пријатељске везе са српским политичарима, председником владе Николом Пашићем и министром спољних послова Милованом Миловановићем, умногоме су помогле томе.

О Хартвиговим пријатељским везама са Србијом пише и Политика приликом обележавања петнаестогодишњице смрти, јула 1929:

„Његови званични извештаји, пуни топлине за Србију и српски народ и велике хвале за српску војску, скренули су озбиљну пажњу царске Русије на напоре српског народа. Својим дипломатским радом Хартвиг је успео да је тадашња службена Русија почела много озбиљније да рачуна са Србијом, неголи дотле. То се у нас осетили још пре почетка балканског рата. За тај преокрет у односима тадање Русије према Србији имао је велике заслуге посланик Хартвиг. Својим радом Хартвиг је задужио Србију. Kолико је он њу волео, види се и по томе што је за живота, много пре суђеног часа, изјавио жељу да се за случај смрти његови посмртни остаци сахране у Србији“.

Драматични догађаји после Сарајевског атентата, на Видовдан 1914, утицали су да Хартвиг одложи одлазак на лечење. Све је учинио да спречи избијање рата, али Аустро-угарска је била одлучна да рат против Србије започне.

На сахрани у Београду 80.000 људи

Хартвиг је 10. јула увече сазнао да се аустро-угарски посланик у Београду барон Владимир Гизл од Гизлингена вратио у Београд из Беча. Гизл је у Беч отишао како би учествовао у изради концепта аустро-угарског улитиматума Србији. Хартвиг је инсистирао да га барон Гизл одмах прими и поставио му је питање шта ће Аустро-угарска учинити са Србијом након атентата у Сарајеву. Kада је чуо одговор, Хартвигово срце није издржало. Преминуо је на дивану у Гизловом кабинету.

Вест о смрти руског посланика муњевито је прострујала Београдом, а одмах су почеле и спекулације да је он у аустро-угарском посланству отрован. Међутим, те је гласине одмах спречио председник српске владе Никола Пашић. Према Пашићевим речима, Хартвиг јесте био отрован, али одговором барона Гизла на постављено питање.

Сахрани Николаја Хартвига на Новом гробљу присуствовало је око 80.000 људи. На челу колоне налазили су се краљ Петар и престолонаследник Александар, као и београдски митрополит Димитрије са епископима Доситејем и Сергијем, Никола Пашић и чланови владе…

На 15. годишњицу смрти, београдска општина подигла је нови споменик на Хартвиговом гробу, од белог венчачког мермера. Пројекат за споменик израдио је архитекта Г. П. Kовалевски. Мозаик на коме је представљена икона светог Николе, патрона породице Хартвиг израђен је у ватиканској радионици, а остатак споменика израдила су у Италији браћа Бертото.

У Југословенској кинотеци чува се филм који је снимио један од пионира српске кинематографије Светозар Боторић (познат као продуцент првог српског играног филма „Живот и дела бесмртног вожда Kарађорђа“), који приказује сахрану Николаја Хартвига. Име Николаја Хартвига носила је данашња Београдска улица. После Другог светског рата улици је промењено име и никада му није враћено.

 

 

(Спутник)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*