Овако је говорио Стеван Сремац, један највећих писаца српског реализма

0
Стеван Сремац (Сента, 23. новембар 1855 — Сокобања, 25. август 1906) је један од најзначајнијих писаца српског реализма. Био је и члан Српске краљевске академије.

Иако је касније од својих колега писаца почео да пише, тек у 33. години, иза себе је оставио нека од најзначајнијих романа и приповедака српске прозе међу којима су “Ивкова слава”, “Вукадин”, “Поп Ћира и поп Спира” “Зона Замфирова”… Ова дела су такође екранизована у ТВ серије и филмове, баш као и “Божићна печеница” и “Оно наше што некад бејаше”.

Рођен је у Сенти, али Стевана Сремца Нишлије сматрају „својим“. У Нишу је живео од 1879. до 1892. године, стварао, отворио многа значајна културна здања попут Градске читаонице и основао позоришну дружину Синђелић.

Spomenik Stevanu Sremcu u NišuСпоменик Стевану Сремцу у Нишу

Главне одлике његовог стваралаштва су реалистичност, хумор, епизодичност, традиционализам, конзервативност…

Ово су неки од његових цитата који се памте и препричавају:

Женидба, то је просто једна срећа. Имаш, кажу, пуну врећу змија и међу њима једна јегуља; туриш руку у врећу па бираш! Е, па хајде ти сад потрефи баш ону једну, једину јегуљу.

Тешко своме без свога.

Док магарца имаш онда га и јаши.

Где није кошкања није ни миловања.

Кад пас кобасицу једе, сигурно је украо.

Није благо ни сребро ни злато већ је благо што је срцу драго.

Не мрзим човека који зло каже, него човека који зло мисли.

Залуд глава кад не носе ноге.

Прва љубав и мајска киша плахе су, али очас прођу.

Риба и гост трећи дан смрде.

И месечина може бити поглед на свет.

Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.

Где има ватре, мора и дима бити.

 

Опанак.нет

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*